Када примјећујеш да те нешто све чешће вријеђа у земљи у којој живиш и да то атакује на твој “здрав” разум, онда се као логична временска дилема намеће питање да ли је твој разум за ту земљу или да ли је твоја земља за таквог разума. И ја себе често хватам у том врло незахвалном питању…
foto:vaseljenska.com
Иако на неком папиру „зелене боје“ имам више него пожељне и реалне могућности да колико сутра промијеним земљу, живи ми се некако у тој мојој, међу својима. Иако се трудим и покушавам да свој разум свакодневно коригујем и прилагођавам датим околностима, трендовима и разноразним “морањима”, испод одређене границе заиста не могу и не желим! Шта ми је онда чинити? Не само мени, него многима од нас који својим животом данас бивају затечени у неким новоуспостављеним принципима, критеријумима и разним правилима неписаним који полако, али сигурно, тинтом најцрње туге, добијају чак и своје слово на папиру.
Шта ми то преостаје? Да будем све разочаранији и све мање срећнији у својој или све више испуњенији и несрећнији у некој туђој држави. С обзиром да нема поенте да дајем шансу нашој земљи, принуђен је давам свом разуму да покуша некако и још нечим довести себе у тај присилни “вјештачки ред” како би био што мирнији, а ја, по могућношћу, што срећнији и испуњенији у својој земљи. По којој формули, то нико живи овдје не зна, па ни ја. Јер,
Јебеш ти околности гдје све ненормално постаје и сутра мора постати нормално.
Јебеш ти морање гдје све неуобичајено постаје пракса.
Јебеш ти правило које ниподоштава исту ту ријеч, али само у множини.
Јебеш ти тренд да данас мораш бити све мање свој да би сутра опстао, тј. све више био нечији други.
Јебеш ти земљу у којој се бројним примјерима учи како је понос данас превазиђена категорија.
Јебеш ти такво друштво гдје те “вишак морала” аутоматски декларише и сврстава у будале.
Јебеш ти државу гдје се поштење сиротињом мјери.
Јебеш ти њене законе којих не занима пут до нечијег “успјеха”.
Јебеш ти ту данашњицу кад у њој свако може бити свашта и изнад свакога.
Јебеш ти и било које мега испред сваког таквог тренда, од којег неко или нешто сутра (већ данас) треба да зависи… Уствари, јебеш ти такав појам образовања кад буквално свако и буквално свачему може да учи нашу дијецу.
Јебеш ти ту појаву да мантија проповједа више бијесним кубицима, него ли питомом скромношћу.
Јебеш ти ту и земљу и државу која омогући било коме ко, можда из најобичније зајебанције, себи приушти такву жељу да се бави политиком и да у њој буде (успјешан) политичар.
И да се ја којим случајем, у жару борбе за своју земљу, даље не бих прејебао са својим разумом, тј. најебао, боље да станем с набрајањем. Псујем, а како више и да не псујем! Знам да псујете и ви! А и кад то Србин још није псовао?!
У свијету и времену када је и 5 наших чула постало недовољно да човјек прати и испрати све оно што му се догађа, дешава и намеће, ја мислим да је дошло вријеме за смањење свега у односу на повећање свачега. Минимилизацији уместо меганомалији која је актуелна на свим пољима. У смислу да нам и тих 5 чула све мање треба да би на крају испунили ону најбитнију животну мисију – остати здрав и нормалан, ту гдје јеси, за вријеме тог и таквог а изгледа свакоме кратког живота. Не да долази, него је већ дошло такво вријеме да весели човјек који хоће мирно, поштено и нормално да проживи тај свој живот, МОРА да буде слабовид или слијеп поред очију. Наглув или све глувљи поред ушију. Дрвен и безосјећајан поред салве својих осјећања који природно надиру из дубине душе. Гладан и све гладнији поред све веће гомиле оних ситих, незаситих и преждераних. Немоћан поред све више оних моћнијих. Глуп поред све више оних „успјешнијих и способнијих“. Да боље и чешће лаже да би се даље и искреније чуо. Да нешто мрси, мути, вара или кријешти (као пјева) да би био угледан и цијењен…
Све то саткано у неколико ријечи – у употреби живота за сопствене сврхе данас свега тога треба доста мање користити да би тај исти живот некако остао у границама нормале… А човјек ипак остао човјек, а не прерастао у “биљку” или икебану како му се данас “мора”, намеће, пише и обећава… Да свој вјековни понос гура под јуче склепани сто неког “надр мајстора”, којем вријеме, својим оштрим и крвавим зубом, из дана у дан, скраћује његове 4 ногаре. Тако ти га данас ти неки трендови намећу. Бити све мањи човјек да би као што виша или “височија” особа у друштву, са што мање поштења, имао што више иметка. То ти га је, у већини случајева, данас, једина српска формула успјешног битисања и какве такве перспективе.
Но, срећа да свима овај живот ипак дође као некако кратак, осим овим „инстант успјешнима“ који би, „неуморени“, да вјечно уживају у свом лаком успјеху. Да поштен човјек нема толико живота да постане прави нечовјек. Да срећу претвори у трајну несрећу. Једини пут нам је, плашим се – умна минимализација прије „мождане опрације“. Да ми безболно и на вријеме „оперишемо“ сами себе и онај разум с почетка, прије него нас уз највеће умне муке и мождане болове буду оперисали они неуки хирурзи којима је само то и такво, а овакво злурадо вријеме гурнуло склапел у руке и рекло:“Амин!“
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
