Јовица Кртинић, један од оснивача Српског ДНК пројекта, прецизира да су код Срба нарочито присутне двије подгране хаплогрупе I – хаплогрупа I2а и хаплогрупа I1.

– Најучесталија код Срба је хаплогрупа I2а – подграна Y-3120, која је на целом српском штокавском простору присутна са изнад 30 одсто, а у појединим подручјима (Херцеговина) иде и до 50 одсто. За ову хаплогрупу дуго се веровало да је староседелачка, а није било мало оних који су је доводили у везу са Илирима. Међутим, показало се да су код Срба присутне веома младе подгране гране хаплогрупе I2 Y-3120 (старости од 1.850 до 2.300 година), које своје исходиште имају у епицентру словенског света – на тромеђи Пољске, Белорусије и Украјине. Захваљујући овом открићу, које значајан део Срба доводи у везу са осталим словенским народима, добили смо потврду да је сеобе Словена сасвим сигурно било – наводи Кртинић и додаје да се овај закључак додатно учвршћује чињеницом да је код Срба забиљежено и око 15 одсто хаплогрупе Р1а, која се сматра типично словенском.

Друга веома заступљена протоевропска грана је I1, које код Срба има близу 10 одсто.

– Присуство ове хаплогрупе код Срба може се објаснити оним што знамо из историје Балкана – провале Гота од 3. до 5. века нове ере, као и освајачки поход Нормана с краја 11. века оставили су несумњив траг. Нарочито је занимљиво присуство норманске подгране хаплогрупе I1 (подграна I1 P109), коју има близу четири одсто досад тестираних, а која се нарочито препознаје као обележје српског старохерцеговачког племена Дробњаци – наводи Кртинић.

Ова чињеница додатно је потврђена првим археогенетским подухватом који је Српски ДНК пројекат организовао у сарадњи са београдским Биолошким факултетом и Музејом Херцеговине из Требиња. На средњовековној некрополи стећака у месту Церница код Гацка истраживан је стећак на којем стоји натпис “Асе лежи кнез Никола Рашковић Дробњак”, а који се налази непосредно уз темеље цркве за коју се, према изворима, тврди да ју је подигла Јелена Лазаревић, кћи кнеза Лазара и жена херцеговачког владара Сандаља Хранића.

– Археолошки тим Музеја Херцеговине пронашао је испод стећка више скелета, а доцнијом антрополошком анализом утврђено је да се ради о скелетима најмање шест одраслих мушких особа, једног женског, једног трогодишњег детета, а нађени су и остаци новорођенчета. Колеге са Биолошког факултета недавно су успеле да добију и прве резултате генетичких анализа, којима је потврђено да је један од скелета носилац хаплогрупе I1, и то управо оне “норманске”, својствене племену Дробњаци. Међутим, оно што је све изненадило било је откриће Дробњацима несродне генетичке хаплогрупе Н2 код два скелета – наводи Кртинић и додаје да ће у наредним мјесецима бити рађене додатне генетичке анализе ових скелета, који су старији од 500 година.

Иначе, поменута хаплогрупа N2 представља једну од тренутно већих недоумица – на који начин је доспјела на наше просторе. Она је својствена за старохерцеговачка племена Бањани и Пивљани, а могла је доћи у неком периоду са Далеког истока.

– Оно што је карактеристично за досад утврђене носиоце ове хаплогрупе код Срба јесте да им је заједнички предак живео пре 700-800 година, што може да упути на закључак да су потекли од појединца који се у том периоду појавио на нашим просторима – констатује Кртинић.

За генетичку слику Срба нарочито је важно значајно присуство хаплогрупе Е, коју има око 15 одсто досад тестираних Срба, а карактеристична је за велика српска племена Васојевиће, Куче и Бјелопавлиће.

– Носиоци хаплогрупе Е потомци су људи који су у овом делу Европе били хиљадама година и свакако представљају предсловенско становништво. Нарочито је занимљиво значајно присуство ове хаплогрупе код Срба са Косова и Метохије, код којих смо у недавном великом истраживању на више од 400 испитаника установили да је заступљена са око 23 одсто. Познато је да Албанци такође имају висок постотак ове хаплогрупе – око 30 одсто – и због тога је често својатају као “албанску”. Међутим, управо значајно присуство хаплогупе Е и код Срба и код Бугара, Грка, Црногораца, намеће закључак да је реч о хаплогрупи која се у дугом историјском процесу придруживала овом или оном балканском народу – наводи Кртинић и посебно истиче да је видљиво да се у случају српских и албанских носилаца ове хаплогрупе види огроман јаз, тј. да припадају подгранама које су одвојене прије више хиљада година.

Осим наведених хаплогрупа, код Срба су пронађене и различите друге хаплогрупе (G2а, Ј1, Ј2а, Ј2b, L, Р1б, Т, Q) које упућују на утицаје различитих миграција и освајачких похода. Међутим, упркос увријеженом мишљењу да је код Срба, због дугог периода под Турцима, значајно присуство генетике својствене овом народу, генетичка истраживања су показала да то није случај.

– Присуство генетичких хаплогрупа које се данас могу пронаћи у Анадолији код досад тестираних Срба практично не постоји – констатује Кртинић.

Породично поријекло занима и посланика у Народној скупштини Републике Српске Срђана Мазалицу.

– Још од основне школе ме занимала историја, али не само историја владара и ратова, већ и становништва и миграција. Могу ли постојати странице историје које ћемо сами исписати? Занимало ме и моје поријекло. Словени, Илири, Трачани, Келти… Гдје су били моји преци у свим тим периодима које смо учили у школи? Гдје су живјели моји преци прије него што су дошли у родно село мог оца и прије него што су се почели презивати Мазалица. Колико је слава Јовањдан присутна у мојој мушкој лози. Одговоре на сва та питања може дати генетичка генеалогија. И што је најважније, одговори су егзактни – каже Мазалица.

У добијању одговора, додаје, можете имати више или мање успјеха. Зависи од тога колико су ваши преци у средњем вијеку имали мушких потомака.

– Са великим родовима несловенског поријекла иде лако: N2 P189.2 Бањани-Пивљани, Ј2b М205 Кричи, I1 P109 Дробњаци, Ј1 PF7263 Влаховићи. Али кад сте словенског поријекла као ја и више од 50 одсто Срба, и славите честу славу као Јовањдан, или Ђурђевдан, или Никољдан, онда иде теже. Јер се етногенеза Словена десила релативно скоро (200. п.н.е. – 200. н.е.), словенске подгране хаплогрупа су младе, а за кратко вријеме имале су наглу демографску експанзију. Сви смо блиско међусобно патрилинеарно повезани и 2.000 година је недовољно да се на ипсилон хромозому десе крупне промјене, поготово ако су преци који су живјели након Христа имали хиљаде мушких потомака за неколико вијекова – указује Мазалица.

Он се тестирао како би што детаљније сазнао своје поријекло.

– Припадам подграни I2 PH908 којој припада 30 одсто Срба, а наш заједнички предак је живио прије само 1.800 година. Вјероватно се ради о племену Срба. Детаљнијим тестирањем сам открио да припадам дубљој подграни FT16449, као и Целоусов из Русије, Скупњевски из Пољске, Болсингер из Њемачке, Срби Тутњевић из Дервенте, Бакић из Градишке, Пејовић из Комана (Подгорица), али и Буњевци (Срби католици), Рукавине и Драгичевићи из Лике. Са Србином Гојковићем из Дарувара дијелим заједничког претка који је живио прије само 800-900 година – испричао је Мазалица.

Истраживање, каже, наставља даље, како би профилисао нови генетски род и реконструисао правце миграција својих предака, што је са словенским хаплогрупама углавном тешко.

Истраживањем породичног поријекла бави се и историчар др Бошко Бранковић.

– Моје интересовање било је усмјерено на провјеру вјеродостојности предања које је свештеник Петар Рађеновић забиљежио почетком 20. вијека о поријеклу Бранковића у селу Крња Јела код Босанског Петровца. Историјска наука не побија његово предање када је ријеч о миграционим кретањима, већ потврђује. Међутим, када је ријеч о самом презимену и његовом настанку, тј. да су Бранковићи крвно везани за Родиће из Дрвара, јер је један од браће Родић, Бранко, побјегао од Турака и промијенио презиме у Бранковић, на основу ДНК тестирања показало се као тачно – рекао је Бранковић.

Самим тим, каже, нема сумње да је Рађеновић забиљежио исправно предање, односно да се предање о настанку презимена Бранковић у Крњој Јели од 18. преко 19. и 20. вијека, па до данас, у 21. вијеку, изворно очувало.

Александар Глишић/ Глас Српске