• Када вук поједе магарца читаво село подигне дреку, а када Вук поједе генија сав народ заливено ћути, прагматично приволивши силу наметнутног. Српски језик и ћирилица неће имати мира док се не ода признање законитом оцу српског „азбукопротреса“, филологу, философу, учитељу, пјеснику и православном монаху Сави Мркаљу.

Не улазећи у проблематику да ли је било нужно баш тако оштро „транжирати“ стару српску „буквицу“ (азбуку), сводећи је са раскошних 42 „писмена“ („подгојена“ миленијумским цивилизацијским салом Словенства) на тек 29 графема са неоптерећујућом брзолагодном кусавошћу, а са ризиком да се српска духовност и просвјета неповратно удаље од предачких извора, улазећи у неизвјесност смутне осамљености, од чега засигурно данас и пате, дужни смо најприје истину назвати именом.

По латинској максими „Nomen est omen“ – „Име је знамен“, илити ко те назва тај те и роди, законита научна кћер Саве Мркаља, српска реформисана азбука и ћирилица, треба бити означена као савовица, а не као вуковица, јер са Вуком и нема баш ништа сродно.

Вук Ст. Караџић је то Савино чедо само обукао у складнији јелек и удобнији опанак и одвео га на Бечки двор.

И ту је средица наше суштине.

Сава Мркаљ је рођен 1783. године у Сјеничаку на Кордуну, у Горњој Крајини. У кући од љесковог прућа и са покровом од ражи бистрина овог дјечака била је још одлучнија у походу ка изворима учености и знања. Прве разреде „пучке школе“ завршио је у Плашком код Госпића, био је најбољи од најбољих. Потом прелази у „архигимназију“ (вишу гимназију) у Загребу, положивши и тамо испите са највишим оцјенама. Ту је задобио титулу „еминенса“, што би значило одликаша или по латински cum laude (диплому са похвалом). Потом се уписује на Краљевско свеучилиште у Загребу, стиже и до Пеште гдје стиче диплому „свободних художества и философије доктор“.

У свом времену био је један од најобразованијих Срба. Управо у Пешти ће се посветити проблему српске азбуке и размишљањима како свом народу прилагодити пут учености.
Заиста, вођен најљепшим поривима родољубља и брижности за просвјету српског народа улази у анализу реформе тадашњег црквенословенског језика.

Азбука од 42 писмена (слова) била је компликована за прости народ који је у ропству изгубио осјећај за финесе и порфирну узвишеност древног српског језика, а којим су писали и говорили Свети Сава, Доментијан и Теодосије.

Под муком јарма огрубиле су и српска душа и рука, а са њима и народни језик. Језик ратара и чобанина је практичан као планинска вода која тражи пута, али није учен да ту воду наведе на млиницу која меље жито.

Но морало се напријед.
Србину је за слободу и живот најпреча наобразба!

Тако је размишљао већ просвјећени син граничара са Кордуна. Тако је и настало његово чувено дјело „Сало дебелога јера либо азбукопротрес“. Написао га је у Пешти, а објавио у Будиму 1810. године. Ова синтагма „сало дебелога јера“ била је врло сликовита метафора тога сада већ гломазног (а у ствари раскошног, некада царског и самодржавног) српског писма, које у тој древној нелакој порфири постаје страно неуком сељаку и кмету, те официру Војне Крајине.

Сава предлаже да се то „царско српско језичко сало“ скине са сељачких језичких ребара, и да се народу понуди оно што већ умије да користи.
Он први уводи чувено правило ”ЗА ЈЕДАН ГЛАС САМО ЈЕДАН ЗНАК”. Или „Пиши као што говориш!“.

То је било три године прије него је Вук и прословио било шта о српском језику. На крају крајева Вук Ст. Караџић је био неуки и хроми, али промућурни сељачки син. Бистроуман и прагматичан знао је опазити оно „што има прођу“. И ту су све његове заслуге.

Сава Мркаљ азбуку од 42 слова своди илити пробира у 29 „писмена“, слова. Такође прави назнаке за још неке финалене дораде.

Све ће то Вук касније искористити и само дорадити по Савиној замисли, стилизујући Љ, Њ, Ћ, те донијевши Ј из латинског и Џ из словенско-молдавске старе ћирилице. Ђ је осмислио Лукијан Мушицки.

Међутим, реформа Саве Мркаља наилази на жестоку осуду карловачког митрополита Стефана Стратимировића који је очински брижно разумио да српски језик овом реформом улази у тијесан кланац неизвјесности, раздвојен од прошлости, а са магловитом будућношћу.

Треба напоменути и то да су чувени Стратимировићи поријеклом Срби Херцеговци који потичу од Вишњеваца из Гацка, а који су огроман утицај и племићки сталеж стекли у Аустро-угарској царевини. Дакле, учени Срби Херцеговци су се залагали за чување старих традиција које нас вежу за Светог Саву и Свету Русију. Опет скромно учени Херцеговци лако ће прихватити све што је Беч тражио. Својим великим утицајем митрополит Стратимировић забрањује штампање „Савиног сала“ у Будиму.

Ту почињу муке по Сави Мркаљу. Био је означен као „опасан фактор“ за српску народ, а његова реформа као погубна за нашу ученост. Да би избјегао страшни притисак Сава Мркаљ се одлучује да прими монашки завјет и тиме покаже да је одан мајци Српској православној цркви. Подносећи захтјев за монашењем на рускословенском језику замонашио се 1811. године у манастиру Гомирју, примивши чин јерођакона и име Јулијан.

Но, тако образован и радишан у забаченом манастиру наилази на још горе муке. Тамо затиче лијене монахе који су у `ладовини пустили стомаке, општи неред и нерад, формализам у богослужењу, празнословље и бесмисао. Но кад се томе успротивио он који је преводио Овидија и Вергилија, са знањем латинског и старогрчког, овако му је манастирска братија запријетила:

„Укорак с нама, или ћеш видјети свога Бога, ти велеучена будало!“

Послије двије године побјегао је из манастира. Но Црква га не оставља на миру, нигдје не добија заклон и помоћ. Толико је био страшан тај притисак на ову осјетљиву душу да оболијева од неурозе и стиже до психијатријског одјела Опште болнице у Бечу.

Оно што треба увијек нагласити, Сава Мркаљ није изгубио разум, он је напросто задешен слабошћу да се избори са притиском цијелог једног система који је упирао прстом у њега, те је упао у анксиозност, страх који га је прогонио, апатију и немир. Умро је у Бечу у болници 1833. године као жртва једног суровог оквира који је сатирао своју највреднију душевну суптилност.

Под утицајем Јернеја Копитара, који је реформу Саве Мркаља означио као генијалну, а Савину бистрину као ријеткост коју ни Израиљ не имаде, прилагодљиви Вук Ст. Караџић ће је искористити и спровести у практично.

Сава Мркаљ је био и пјесник. Сачувано је 13 његових пјесама и 12 препјева и превода. Двије (или три) Савине пјесме су уврштене у Антологију српске поезије. Био је полиглота и философ, математичар и логичар. Говорио је њемачки и француски, користио се латинским, старогрчим и хебрејским језиком.

Вођени замишљу да свом обесправљеном и великоученом претку и земљаку врате поштовање и знамен захвалности Удружење Крајишника Србије и Удружење крајишких Срба „Прело“ из Чикага прогласили су 2018. годином Саве Мркаља, са обавезом да се у Савином родном селу Сјеничаку на Кордуну на славу Свете Петке ове године свечано постави спомен-плоча на тамошњој основној школи, а која и носи његово име.

Кућа на кућишту гдје се родио Сава Мркаљ (Снимљено 1971. године)

Уз то поднесена је и иницијатива да се новосаграђена основна школа у Бусијама, гдје су насељени избјегли Крајишници у Србији, назове именом Саве Мркаља.
Тим поводом синоћ је у Београду у клубу „Тесла“ представљена спомен-плоча у част Саве Мркаља и уприличена изложба аутора Милице Грбић о његовом животу и дјелу, а у сарадњи са Историјским архивом из Панчева.

Као и све што је од истинског националног значаја у Србији и ово је остварено заслугама појединаца, а не државе и њених установа. Израду спомен-плоче финансирали су крајишки Срби из Чикага Перо Влајнић, Далибор Мркаљ и Светозар Данчуо.

Треба и то рећи да је прије двије године спомен-плочу за мјесто упокојења Саве Мркаља у Бечу финансирала сликарка Љубица Мркаљ која живи у Паризу.

Уз обраћање др Мирка Суботића и аутора спомен-плоче вајара Љубише Манчића прочитана су и пјесме Саве Мркаља. Послије званичног дијела припремљен је коктел за све присутне.

Програм је уредио и водио Синиша Рудан, по мајци сродник Саве Мркаља.

И шта на крају закључити. Сва српска моћ и немоћ протеже се од Светог Саве који својевољно одлази у манастир у коме украшава српску државност и духовност до Саве Мркаља који безвољно бјежи из манастира прогнан као „велеучена будала“.

И баш као што је реформатор српског језика и ћирилице тужно окончао живот у неуротичној тјескоби тако и српски народ до данас лута у тјескоби наметнутих историјских и свих других обмана, обесправљен на своме и духовно покраден од вјероломних и кривоклетих.

Сви ти, прије свега наши гријеси, породили су трагику српскога језика од кога се као зла копилад до данас легу ткз. хрватски, босански и црногорски језик.
Но, кренимо се лијечити истином од свеопште народне и духовне неурозе.

Сава Мркаљ нас чека на том почетку.

Горан Лучић
Фото: С. Данчуо

Пјесма Саве Мркаља