• Весна Капор за „Новости“ о књизи „По сећању се хода као по месечини“, за коју је недавно добила награду „Лаза Костић“: Писати о емоцијама, живети емоције, у овом часу нужно је као и дисати. Док не испричамо своје приче, нигде нећемо стићи

НА једном месту, пишући о Хипербореји, Милош Црњански је забележио: „По сећању се хода као по месечини“. Без сећања човек не постоји. Не само сећања на сопствено минуло време, већ и оног ширег сећања. На претке, пријатеље… Ако постоји путоказ који би се наставио на наслов књиге, онда су то они дивни стихови Стевана Раичковића: „Ми смо само нити које вежу нерођене са мртвима“. И кад се тако схвати наше кратко време на овом свету, човек може да открије много тога о себи – каже за „Новости“ Весна Капор, откривајући како се одлучила за наслов књиге прича „По сећању се хода као по месечини“, коју је недавно објавила „Агора“.

У збирци се претачу и додирују садашњост и прошлост, животи јунака и њихова сећања. Стварност коју ауторка приказује, одређена је и координатама последњег рата на овим просторима.

* Кажете да су приче написане као искакање из колосека очекиваног?

– Док не испричамо своје приче, нигде нећемо стићи. Лутаћемо, покушавајући да камелеонским фабулама удовољимо пројектантима новог врлог света, заборављајући да прича мора имати срце. Писала сам их против струје и заборава. Била сам сведок једног тужног рата, и не желим да други причају моје приче, демонизују моје мртве другове, и све нас, због тога што је неко успео, мајсторски, да нам у свест програмира мазохистички концепт – каже књижевница.

* Ко су јунаци ове књиге?

– Ерос и Танатос додирују се у сваком часу њихових живота. Њихова сећања пулсирају, и јављају се, изненада, као страшни бол, али и као катарза. То су приче о нама. И о једном страсном припадању, увек, једном месту: завичају. А он је и свуда и нигде. Прича о животу јунака, о животу свих нас, могла би се кратко означити као „часови опсене“, у којима лежи магија света.

* Колика је моћ приче и приповедања у нашем времену?

– Прича је суштинска честица космоса. Један монах је рекао, слушала сам, да док постоји и један једини човек који се моли, свет ће постојати. Рекла бих да се и прича и приповедање уклапају у овај образац, јер су део човекове насушне потребе. Моћ приповедања, и данас, велика је. То се најбоље види по томе што се, ма колико књижевност и уметност, биле скрајнуте, ипак, о садржајима истих, веома води рачуна. То како се последњих деценија, веома софистицираним перфидним системима, тражило да заборавимо све што је и нас болело, да заборавимо какви смо и ко смо, да се унизи све важно и велико из наше историје, преко уметности, показује колика је, још увек, њена важност и моћ.

* Како се човек носи са емоцијама у вртоглавој свакодневици?

– Писати о емоцијама, живети емоције, у овом часу, нужно је као и дисати. Наша срца су потоња упоришта истинских сусретања. Људима се нуде лаки и тривијални садржаји, и нажалост, они по инерцији бивају широко прихваћени. Глупост се пакује као врхунац суштине. Међутим, верујем да су људи гладни дубоких и правих садржаја и вредности.

Извор: Новости.рс