• Глумац Небојша Глоговац сахрањен је у Алеји заслужних грађана. Опело је одржано у цркви Светог Николе на Новом гробљу у Београду. Од познатог глумца опростили су се чланови породице, пријатељи, колеге и бројни поштоваоци. Претходно је одржана комеморација у Југословенском драмском позоришту.

Комеморација је одржана у пуној сали ЈДП-а, а од „великог глумца“, „краља глуме“, „недостижног хероја истине“, чијим је одласком „померена зграда ЈДП“ и „напукла позоришна мапа региона“, опростили су се пријатељи, колеге, поштоваоци.

Испред књиге жалости био је велики ред а у холу, где је постављен видео-бим, био је мук каок би они који не успеју да уђу у салу, а таквих је било много, могли да прате комеморацију.

Много младих било је у сали, а од Глоговца су дошли да се опросте и његове најстарије колеге, Бранка Веселиновић (99) и Власта Велисављевић (91).

Комеморација је почела снимљеним инсертом из представе „Хамлет“, последње представе и последње улоге коју је Глоговац одиграо 13. децембра 2017.

Директорка ЈДП-а Тамара Вучковић Манојловић је након минута ћутања истакла да је Глоговац био велики глумац који је следио свој таленат и да је била радост и привилегија бити његов пријатељ.

Редитељ Дејан Мијач се присетио да је Глоговца упознао када је био дечачић са великим очекивањима и нестрпљењем које се видело у сваком његовом гесту.

„Имао је шта да каже и то је све више потврђивао. Његовом расту није било краја. Из дана у дан је био нов, непоновљив, чудан, снажан и свима драг. Отишао си млад, млађи него икад“, рекао је Мијач.

Редитељ Слободан Унковски је у свом писму, прочитаном на комеморацији, навео да је на првој проби представе „Буре барута“ помислио како „неко тако стидљив може бити глумац“, како неко ко је „донео ону страну реке са собом и ко вуче Панчевачки мост иза себе, замишљен под његовом тежином, може да игра лако и једноставно, како младић са локнама у коси, који је оставио цркву у свом дворишту и оца свештеника може да игра у тој крававој драми“.

„Та његова посвећеност је била аутентична и искрена. Ниси га могао звати именом, некако није било довољно озбиљно за мисију коју носи. Волео сам тај његов тренутак безгласног смеха, унутарњу радост и лепоту која само што није експлодирала иза његове затегнуте озбиљности, то купање и ваљање у лепоти стваралаштва, тај неизговорени прекрасни унутарњи монолог“, нагласио је Унковски.

Он је подсетио да је позориште колективна уметност базирана на моћном појединцу и приметио да је Глоговчев одлазак померио зграду ЈДП-а.

„Напукла је театарска мапа региона. Потресла се филмска индустрија. Пулска арена се накривила. Цео регион је постао кућа жалости. Само се челичи Панчевачки мост и сви ми стојимо на њему и посматрамо мали бели бродић, са упаљеним сигналим светлима по дану, који на очекивани налет велике воде мора да иде напред, а на њему, ако добро видимо, стоји Глоговац у тамном оделу са белом кошуљом као из Хамлета и озбиљан држи кормило које више не служи сврси“, опростио се писмом Унковски.

Срдан Голубовић, у чијем филму „Клопка“ је Глоговац играо, нагласио је да је увек био задивљен и опчињен његовом глумом.

„Његов таленат је био саткан од истине, а та његова глумачка истина од интуитивности, мудрости, инстикта и разумевања суштине. Та истина је била у лакоћи, лепоти онога што је изговарао у представа и филмовима, али и у чврстини, херцговачкој стамености и суштинској људскости када је ћутао. Његова истина је била његова добока глумачка тајна, саткана од храбрости, лудости, деструкције и нежности, тајна иза које се крио велики човек, храбар и рањив у исто време, велики човек који је храбро носио своју аутентичност и понос“, рекао је Голубовић.

„Наш недостижни херој истине био је један од најбољих глумаца који су стали на било коју сцену бивше Југославије и један од најбољих глумаца са ових простора који су ходали испред филмске камере. За мене је увек био најбољи глумац на свету и то ће увек да буде. Збогом, хероју истине, збогом најталентованији пријатељу“, навео је Голубовић.

Најемотивнији тренутак је био излазак на сцену Небојшиних колега са класе – Наташе Нинковић, Војина Ћетковића, Сергеја Трифуновића, Данијеле Угреновић, Данијеле Павловић, Бориса Пинговића, Неле Михаиловић и Каролине Цимеше.

„Од првог тренутка на нашој класи није се постављало питање да ли си ти онај прави и предодређени. Било је само питање колико далеко и високо ћеш да путујеш. Сведоци смо да си својим талентом, брзином, оштрином, карактером, истином коју си носио у себи, додирнуо сама небеса, да си својим присуством сваки простор чинио озбиљнијим, дубљим, луђим, привилегованим“, рекла је Нинковићева у име свих.

„Показао си нам како се изгара за истином, како се увек иде до краја у свему што називаш својим, како се презире лаж, како ствари треба називати правим именима. Показао си нам како се може бити чувар традиције и опет бити гладан за новим, модерним, другачијим. Показао си нам како се може бити директан и оштар, а танан, поштен, непоткупљив, циничан, а благ, једном речју свој“, рекла је Нинковићева.

Ћетковић је прочитао одломак из свог дневника датиран 8. фебруара, дан уочи Глоговчеве смрти, а глумац Војислав Воја Брајовић песму Мике Антића „Да ли сам свуда где су ми трагови…“, за коју је рекао да као да је Глоговац написао.

Александар Поповски, који је режирао „Хамлета“, назвао је Глоговца краљем глуме, а Горан Шушљик је интерпретирао сцену из представе „Хадерсфилд“.

Комеморација је завршена последњом сценом из „Хамлета“ у којој Глоговац изговара „умрети, спавати, можда сањати“.

Ансамбл ЈДП-а изашао је на сцену, у позадини црно-бела фотографија Небојше Глоговца, и уз песму „Памтим само сретне дане“ Габи Новак дугим аплаузом на ногама његови пријатељи и колеге опростили су се од великог глумца.

РТС/Танјуг