• У пуној свечаној сали Дому Војске у Београду, 5. децембра 2017. године представљена је монографија “Невесињска бригаде у рату 1992-1995” аутора Зорана Јањића, пуковника у пензији.

Књига говори о једној од најцјењенијих војних бригада која је постојала на простору Републике Српске тих ратних година, о њеном формирању, блиставим биткама, Првој (1992) и Другој (1994) Митровданској, у којима је извојевала побједе над вишеструко многобројнијим непријатељем, као и о предратним и ратним приликама у овом дијелу Херцеговине.

Рођени Невесињац, Зоран Јањић, који је био ратни командант дивизионе противваздушне одбране и начелник штаба Невесињске бригаде, неколико година је прикупљао историјску грађу о догађајима у ратном периоду, околностима у којима су се ти догађаји одиграли и њиховим актерима, речено је на промоцији.

КОМАНДАНТ ГУШИЋ: СУД НАРОДА ЈЕ НАЈВЕЋЕ ПРИЗНАЊЕ

Овом приликом првом ратном команданту, легендарном борцу Новици Гушићу уручена је Повеља Скупштине општине Невесиње за изузетан допринос у формирању Невесињске бригаде и организацији одбране Херцеговине у период од јуна 1992. до августа 1994.год.

Након што му је Повељу свечано уручио начелник општине Невесиње  Миленко Авдаловић, командант Гушић се обратио скупу.

Захваливши се најприје народу Невесиња на признању, осврнуо се на монографију истичући да је  Невесињска бригаде своју књигу исписала часним дјелима.

– У одбрани српског народа Херцеговине и  широм Републике Српске Нервесињска бригада оставила је да народ оцијени њена дјела. Нашли су се умни људи да то дјело претопе у писану ријеч и у корице књиге смјесте истину коју ће читати наши потомци. Припадници Невесињске бригаде ниједан метак нису нечасно испалили. Нисмо ми ратовали, ми смо се само бранили, за часну ријеч и Свету Слободу. За Митровдан 1992. године, ми борци, говорили смо  “прво слобода, па онда живот”, јер без слободе нема живота– закључио је је командант Гушић.

Гушић је  у изјави за Српско коло пбразложио да је приликом предаје дужности команданта Невесињске бригаде написао, а и данас поносно наглашава, да признаје само оцјену народа и ничију више.
– Мене је у Невесиње послао Бог и обавеза према свом народу, кад му је било најтеже. У тренуцима свих издаја, отимачине, пљачки и спорадичних сукобљавања, наша обавеза је била да се бранимо– рекао је Гушић и поручио да нико до данас није поставио питање шта је радила Хрватска регуларна војска у долини Неретве од маја мјесеца 1992. године и касније.

Када је у питању његов лични ратни дневник  Гушић је навео да има одређене биљешке, али да још није вријеме да  угледају свјетлост дана.

– Прошло је 25 година, а послије 30 можда ће бити вријеме да се објаве. Овоме народу ће једном морати да се предочи истина – остао је загонетан Гушић.

АВДАЛОВИЋ: Монографија свједочи о мјестима у којима нас више нема

Учесник многих догађаја који су у књизи описани је и садашњи начелник општине Невесиње Миленко Авдаловић. Он је на промоцији рекао да Јањићева монографија садржи много важних података.

– У књизи постоје подаци попут личних имена, географских појмова, презимена, села, засеока која више не постоје, ријека које смо изгубили, гробаља у којима се више не сахрањујемо, винограда која више не обрађујемо. Заправо, половина књиге говори о изгубљеној долини Неретве и многим драгоцјеностима које она има- рекао је Авдаловић, који је у то вријеме био директор и главни уредник Радио Невесиња.

– Сваки Херцеговац, ма гдје живио, требало би да има ову књигу. Да није било Невесињске бригаде не би било ни слободе, а без слободе не би било ни Републике Српске – поручио је Авдаловић.

ГУЗИНА: Свједочанство борбе за опстанак

Уредник монографије, пуковник у пензији Никола Гузина, рекао је да је ова књига свједочанство о борби српског народа за опстанак на овим просторима, у сами смирај двадесетог вијека.

– Свједочанство које је засновано на истини које казују непосредни учесници и оригинални документи, потпуно лишени политичког, идеолошког и националног набоја. Дјело је написано из убјеђења да се истина не смије заборавити.  И да се мора суочити са неистинама написаним на другим странама. Описани су само најважнији догађаји, јер није могло бити описано све оно што су доживјели припадници Невесињске бригаде (више од 5.000 бораца)  у више од хиљаду ратних дана – објаснио је пуковник Гузина.

КОВАЧ: Кључ побједе одлучност „обичних“ бораца

На промоцији је говорио пензионисани генерал- мајор Светко Ковач који је монографију оцјенио као свједочанство о тешким, али стварним временима.

– Аутор храбро обрађује војно- политичку процјену, објашњава како је рат из Словеније и Хрватске дошао у Херцеговину, даје војно- географску процјену и објашњава читаоцу уз помоћ топографских карата колико је тешко било организовати одбрану у тој зони. Иако у центар догађаја с правом ставља команданте Пурковића и Гушића, аутор не заборавља “обичне” борце, описује њихову храброст и одлучност– објаснио је Ковач који је и сам поријеклом Невесињац. Својевремено је био директор Војнобезбједносне агенције у Министарству Одбране Србије.

– Књига је и пуна симболике. На страницама књиге може се пронаћи разговор са Јовом Ђурасовићем, који је 1962. године био први регрут из Пребиловаца, страдалничког мјеста у Другом свјетском рату. У тренутку када је разговор вођен са њим, Јово је бранио своју кућу у Брштанику. Исто тако видјећемо документе о погибији терористе Лудвига Павловића, за кога Хрвати тврде да је био прва жртва `србо-четничке агресије– рекао је Ковач.

ЈАЊИЋ: Допринос о ширењу истине о злочинима почињеним у Долини Неретве

Сам аутор, пуковник Зоран Јањић напоменуо је да је његов основни циљ писања књиге био да се херојство и истина о Невесињској бригади не заборави.

– Изузетно је важно да ми Срби знамо истину, поткријепљену чињеницама, која ће стајати пред нама као браник од којекаквих лажи и обмана. Објављивањем ове књиге свјетлост дана угледала су бројна имена људи које често срећемо у свакодневном зивоту, а не придајемо им неку посебну пажњу, већ их доживљавамо као обичне суграђане – рекао је Јањић.

Он је нагласио да је Невесињска бригаде завршетак рата дочекала на истим положајима које је заузела јула 1992. године. Одлучно је брањен сваки педаљ своје зоне одговорности.

Обилазећи борбене положаје и дијелећи судбину бораца бригаде сво вријеме рата, Јањић је испричао да је осјетио и спознао непокорни “дух” Невесињске бригаде, односно карактер њених бораца, јединица и команди, што му је била неопходна основа да са потребном дозом самопоуздања уђе у овај, како је рекао, захтјеван посао.

Аутор је цитирао добро познат Шантићев стих “Мене све ране мога рода боле” и признао да је губитак долине Неретве највећа рана Срба у Херцеговини, а и једна од највећих у читавом Српству.

Јањић је у контексту догађаја који су ових дана актуелни изразио наду да ће ова књига покренути нека нова истраживања када је у питању протјеривање 35.000 Срба из долине Неретве јуна 1992. године од стране хрватске и муслиманске војске.

– На жалост, ни Хашки, али и ниједан други суд, није предузео ништа поводом тих догађаја. Нико за то није одговарао, нити се то спомиње као злочин. Надам се да ће ова књига дати допринос да се о томе више говори и зна– завршио је Јањић.

Међу бројним гостима, представницима Министарства одбране Србије, Војске Србије, бораца, официра, подофицира и генерала Војске Републике Српске, промоцији је присуствовао ратни командант Невесињске бригаде Зоран Пурковић, као и командант Херцеговачког корпуса генерал- мајор Радован Грубач.

У склопу програма наступио је млади гатачки гуслар Срђан Авдаловић, док су програм у свом особеном стилу водили Милица Дука и колумниста и један од уредника  Слободне Херцеговине Горан Лучић.

специјално за Слободну Херцеговину
Весна Вуковић,
новинар Српског кола