• У недјељу 27.8.2017. у селу Љубљеници, општина Берковићи, о. Александар Гајић, парох дабарски и столачки служио је парастос српским жртвама геноцида  из тога угашеног села, из породица Гело и Вукосав. које су комшије Хрвати и муслимани живе спалили у једној појати. Спаљивање су преживјеле Спасенија Гело са тешким опекотинама којима је подлегла и дјевојчица Славојка Вукосав, касније удата Дулаћ, која је умрла прошле године у Новом Саду.

Жене и дјеца су живи запаљени у једној штали у Љубљеници, 28. августа 1941.  на православни празник Велика Госпојина.

Љубљеница је мало село у историјској жупи Дубраве, у Доњој Херцеговини. До 1992. била је у саставу општине Столац, а сада припада Берковићима, Република Српска.

Село је пописано у првом турском дефтеру Херцеговине 1474/77.

На православном гробљу су сачувани споменици српских старосједилаца, а под највећим од њих лежи Вукосав Цријеповић.

Већина сељана се временом потурчила а у православној вјери су остале породице Гело и Вукосав, које су имале велико богатство у земљи и стоци.

Од 18. вијека у Љубљеницу се досељавају и бројне католичке породице. Вјерска мржња према правосланим Србима, завист и похлепа комшија муслимана и католика били су разлог њихове одлуке да искоријене своје комшије.

Село Љубљеница, мјесто злочина (означено црвеним) на googlemaps.com

Позната су имена 44 жртве, од којих је 23 са презименом Гело. Они су потпуно истребљени, а презиме угашено.

Из породице Вукосав, убијена је 21 жртва. Одрасли српски мушкарци из села, њих 10, презимена Вукосав и Гело, поубијани су уочи Видовдана, 27. јуна 1941. на Шћепан Крсту, и бачени у јами Баров до.

Мјесто злочина

Жене и дјеца су живи запаљени у једној штали у Љубљеници, 28. августа исте године на православни празник Велика Госпојина. Из пламена је искочила и побјегла једино деветогодишња Славојка Вукосав.

У свом свједочењу из 1990. године, које је снимљено VHS камером, Славојка је описала како се догодио овај злочин.

Натпис на споменику на мјесту злочина

Комшије Хрвати и муслимани су их истјерали из кућа, под изговором да их „селе у Србију“ и уз батине потјерали ка појати породице Гело.

Ту су их све затворили.

Кров појате је био од ражове сламе, а злочинци су убацили и додатне бале. Испред врата су стајали злочинци са гвозденим вилама.

Њима су у ватру враћали живе буктиње, мученике који су искакали из запаљене појате.

Једну дјевојку су претходно силовали.

Славојкиног брата, који је искочио из штале, убили и бацили поново у пламен.

Са тешким ранама била је преживјела и Спасенија Гело, али је послије неког времена умрла.

Гробница жртава и споменик на гробљу

Према исказу групе свједока, том приликом су сагорјели:

Вукосав Цвијета, Дара, Славко – дјечак од 15 година, Стоја – дјевојчица од 10 година, Наста, Цвија, Даница, Славко – дијете од 8 година, Анђелко – дијете од 8 година;

Геле Петра, Анђа, Љубица – дијете од 4 године, Мара, Миленко – дијете од 8 година, Миленка – дјевојчица од 6 година, Љубица – дјевојчица од 2 године, Даница, Бранко – дјечак од 15 година, Миленко – дјечак од 12 година, Анђа -дјевојчица од 2 године, Владо – дјечак од 12 година и Боро – дјечак од 10 година. (Архив Југославије, ЗКРЗ БиХ, инв. бр. 55.226.)

Стари споменици на Љубљеничком гробљу

Злочин су извршиле хрватске усташе, комшије жртава.

Предводили су их Балдо Бошковић – Кракић, Смајо Ризвановић, Стојан Маслаћ, Хасан Бајгорић – Хоџа, Божо Папац и други.

Око појате која је горила, злочинци су подврскивали на крике мученика, а на оближњој пољани хрватске дјевојке су играле у колу и пјевале.

Када су се утишали крици жртава, једна жена из породице Рагуж је позвала злочинце на част у своју кућу ријечима:

„Пос’о сте добро обавили! Сад’ можемо на кафу!“

Тако су пјесмом, игром и чашћавањем прославили злочин који су починили.

Одмах затим, подјелили су имања својих жртава, онако како су се претходно били договорили.

Приредио: Миленко Јахура
Предсједник Српског националног друштва Пребиловци
Извор: Јадовно