• Шта је све претходило хапшењу Драже Михаиловића, у јануару 1946. Остаје дилема да ли је командант Горске гарде намакао омчу на врат Дражи или је убијен. Тврди се да је лажни Калабић 15 центиметара нижи од правог

СРБИЈА је велика тајна. Колико год ова констатација старог циника, на први поглед, изгледала натегнуто и била производ нашег кафанског смисла за хумор и досетку, све што се последњих десетак дана дешавало, од доношења пресуде о рехабилитацији Николе Калабића, ипак говори о њеној тачности. Готово да нема сегмента јавног живота да се, с времена на време, не саплетемо о неку бусију тајне. Није ли ово тренутак да се, по ко зна који пут, наново запитамо ко су то чувари наше прошлости, који су то центри моћи и у име кога, у својим бункерима, чувају добар део наше политичке историје?

Да су поштована законска начела о отварању архива после педесет година, највероватније одлука Вишег ваљевског суда не би изазвала овакве бурне расправе и поделе. Можда би и пресуда била сасвим другачија. И сам процес о рехабилитацији каманданта Горске гарде трајао би много краће.

Судија је приликом доношења пресуде, нормално, имао у виду и правноснажне одлуке о рехабилитацији кнеза Павла Карађорђевића, Милана Хорватског, Драгољуба Драже Михаиловића…

Уважио је сведочења историчара др Бојана Димитријевића, научног саветника Института за савремену историју, и публицисте Милослава Самарџића, који су потврдили да у својим истраживањима нису установили на основу чега је Никола Калабић проглашен за народног непријатеља или ратног злочинца. Уважио је и изјаву Мијаила Даниловића, пензионисаног свештеника из Горњег Милановца, да је Никола убијен на Богојављење 1946. године у пећини у кањону реке Градац, у близини Ваљева, где се са групом најоданијих четника крио од потере ОЗНА. Када је покушао да се пробије из обруча, пао је покошен рафалом.

АЛИ, увек недостаје једно „али“… Занимљиво је да у овом процесу нема ни једног јединог документа из архиве обавештајне заједнице Србије. Немогуће је да у њиховим депоима не постоји грађа која би дефинитивно расветлила случај Николе Калабића. У овом поступку било је неопходно да се затраже сва релевантна документа која су повезана са овим догађајима из 1946. Овако смо, ко зна који пут, улетели у дилему – шта је заправо истина? Ако не знамо шта нам се дешавало, нећемо знати ни куда идемо.

Ко је уистину био Никола Калабић? Његов животни пут је више-мање познат. Рођен је у Подновљу код Добоја, од оца Милана и мајке Јоке, који се разводе после Великог рата. Отац, који се женио још три пута, Николу је водио са собом у места свог службовања. У Београду је завршио шест разреда гимназије, а затим уписао геодезијски одсек у средњој техничкој школи. После студија службовао је у Београду, потом у Аранђеловацу и, најзад, у Ваљеву, где је до почетка рата радио у ваљевској катастарској управи. Био је члан соколских организација и соколски инструктор, као и активни припадник Удружења четника за част и слободу отаџбине Косте Пећанца. Одликован је 1936. године Орденом Југословенске круне.

Калабић са сином Миланом, ћерком Мирјаном и супругом Борком

После немачког напада и расула Југословенске војске, ступа у контакт с војводом Костом Пећанцем и прикључује се његовој четничкој организацији. Постаје његов најпоузданији сарадник у читавој Србији и добија звање церског ваљевског војводе. Од септембра 1941, па све до маја 1945, када је Југословенска војска у отаџбини доживела потпуни дебакл на Зеленгори, Калабић је непрекидно био уз Дражу Михаиловића и беспоговорно, али и на најбољи начин, извршавао сва његова наређења.

Да ли је Никола Калабић намакао омчу на врат Дражи, намамивши га у клопку специјалног одреда тајне полиције ОЗНА, или је убијен јануара 1946, пре хватања Драже Михаиловића? Историчар Венцеслав Глишић, који је међу првим научним радницима указивао и на антифашистички карактер покрета са Равне горе и износио документа из немачких архива, о окупаторским хапшењима и стрељањима припадника четника Драже Михаиловића, публиковао је разговор са Александром Леком Ранковићем, који је обављен маја 1974. године.

– Ја сам дошао на идеју за игру са Дражом, а Крцун је био извођач саме акције хватања. Када смо разбили четнике Предрага Раковића око Чачка, запленили смо њихову радио-станицу преко које смо успоставили везу са Дражом. Циљ нам је био да га задржимо у земљи, да не побегне у иностранство. То смо радили уз помоћ једног четничког радиотелеграфисте који је знао шифру за контакт са Дражом. Та веза је трајала све док Дража није изгубио радио-станицу. Када смо се докопали Николе Калабића, дошао сам на идеју да га употребимо како бисмо допрли до Драже. Ми смо могли да га ликвидирамо, али због Запада хтели смо га живог, да му јавно судимо. Једно време смо га чак штитили, како га не би уништили наша милиција и КНОЈ – говорио је Ранковић.

Јер, ко је тих првих дана постојања Михаиловићеве војне организације уз примену силе био доведен на Равну гору, тај се одатле жив није враћао. Али све се ипак по Калабића најбоље завршило, једним делом и зато што је Калабићев отац био познаник Драже Михаиловића, али пре свега зато што је он одмах понудио своје услуге равногорцима, изјављујући спремност да се стави под њихову команду и да се закуне на верност до свог последњег часа, до гроба – написао је Казамировић.
ЗАТО је, указивао је Александар Ранковић, био потребан Калабић, али га је, како је наглашавао, требало претходно психички сломити, како би пристао да одигра улогу.

– Требало је и да проценимо да ли се у њега можемо поуздати. Крцун и ја разговарали смо са њим неколико пута. Морали смо да поједемо три пилета док није пристао. У тим разговорима обећао сам му живот уколико ухватимо Дражу. Ни уз помоћ Калабића нисмо лако дошли до Драже, иако смо бар приближно лоцирали терен где се крије. Почетком марта 1946. стезао се обруч око њега. Свакодневно су ме, и то по неколико пута, обавештавали телеграмима из Добруна о развоју акције – говорио је Ранковић. – У почетку се мислило да га крије свештеник у селу Штрпце, док преко Калабића нисмо открили поузданог Дражиног човека који је групу ОЗНА предвиђену за хватање одвео до самог Драже. Калабић је испунио обећање, и ја сам одржао реч. Променили смо му идентитет и упутили га да живи у, за њега непознатој средини, Војводини, где су се насељавали колонисти. Међутим, извештавали су ме да је он наставио да пије, да се и даље бахато понашао. Први пут сам га заштитио, али када су ми други пут јавили да може да „провали“ тајну, дигао сам руке од њега, и Светислав Стефановић Ћећа наредио је да се Калабић ликвидира.

Мало другачију причу испричао је и Слободан Крстић Уча, ондашњи мајор ОЗНА, односно УДБА, пре двадесетак година у „Дуги“. Он је рекао да је Никола Калабић једно време живео у Београду, у Косовској улици број 43, под сталном присмотром ОЗНА.

– А онда је донесена одлука да се он лиши живота пре почетка суђења Дражи Михаиловићу. То је учињено у Косовској улици. Изненада му је намакнута омча на врат… – сведочио је Уча.

Калабић са официрима ОЗНА; Фалсификат

СЕМ Крстића, очевици су наводно били Миле Милатовић и Владан Бојанић. На питање да ли је Дража сазнао за Калабићеву издају, одговорио је: „Верујем да није!“

И Дражин иследник Јосип Маловић оставио је занимљиво сведочење. Он је тврдио да се Дража код њега распитивао да ли је Калабић жив. И том приликом је рекао: „Оно жандарско ђубре! Знате ли да је Калабићев отац 1923. године у Никшићу убио Шћепана Мијушковића. Суђено му је због тога. Какав отац, такав син!“ (Калабићев отац Милан био је блиски сарадник генерала Милана Недића. Стрељали су га Немци 1942. године као британског агента и повереника Драже Михаиловића.)

Милослав Самарџић, публициста из Крагујевца, аутор књиге „Истина о Калабићу“, после дугодишњег истраживања тврди да је Калабић који је учествовао у хватању Драже заправо његов двојник. Фотографије на којима наводно Калабић позира у марту 1946. с припадницима ОЗНА који су учествовали у операцији „Дража“ упоредио је са три портрета на којима је Никола Калабић снимљен 1935, 1943. и 1944. године. Те снимке дао је на анализу овлашћеном судском вештаку-морфологу Лазару Цвејићу који је утврдио да Калабић из 1946. има другачији облик главе, обрва, очију и базе корена носа од Калабића на старијим фотографијама. Коначни закључак вештака гласи да особа на фотографији из 1946. уопште није Никола Калабић!

Ту истрази није био крај. На основу фотографија је утврђено да је лажни Калабић висок 166 центиметара, а прави Калабић је био висок 180 центиметра. Математика је егзактна наука, а решавање директне пропорције једноставно, тврди Самарџић.

И историја је егзактна наука. Она је на потезу. И, наравно, чувари наше прошлости.

Иван Миладиновић / НОВОСТИ.РС