• Mарко Јагодић-Куриџа ушао је мала врата у српску кошаркашку репрезентацију и то као најстарији играч, у 35. години. Селектор Светислав Пешић му безрезервно верује, а Марко се током своје дуге каријере показао као велики борац и човек који је спреман да да последњи атом снаге за свој тим.

  

  Извор: YouTube/RSB TV/Снимак екрана

Марко Јагодић-Куриџа рођен је у Задру 15. маја 1987. године, а са породицом је после злогасне операције хрватске војске „Олуја“ протеран из Републике Српске Крајине и као осмогодишњи дечак се нашао у Пожеги, у ужичком крају. Ту се заљубио у кошарку и почео каријеру.

Кршни Далматинац, динарац по грађи и карактеру, морао је тежим заобилазним путем до дреса српске репрезентације. Играо је за Спартак, Нови Сад, Чапљину, Борац из Бањалуке, загребачку Цибону, чешки Нимбурк, белгијски Остенде, словеначку Приморску, да би му се 2019. десила Црвена звезда у којој се у потпуности афирмисао и са којом је заиграо у Евролиги.

Данас, у зрелим играчким годинама члан је Будућности из Подгорице. Дебитовао је за Србију код селектора Светислава Пешића који га је изненадио позивом крајем прошле године. Зна популарни Кари колико му је Марко значајан, посебно да чува леђа првој звезди тима Николи Јокићу.

Оно што је посебно занимљиво, а везано је за име Марка Јагодића-Куриџе, јесте његово порекло. Далматинац висок 2,05 метара потомак је чувеног православног свештеника и ускочког војсковође Петра Јагодића. О њему и данас причају ђедови и бабе из Далмације, о његовом херојству да Србе у тим крајевима који су били под Турском, Млетачком републиком и Аустро-Угарском спаси зулума и унијатства, сачува веру, традицију и обичаје.

Петар Јагодић био је млади парох цркве Светих апостола Петра и Павла у Биовичином селу поред Кистања, која је подигнута далеке 1524. године. Надимак Куриџа дали су му Турци, а у слободном преводу значи „поп вук“ или „неверни поп“. Отада, тачније од почетка 18. века тај надимак је породично прирастао уз презиме свим Јагодићима потомцима чувеног ускока. Није веровао ни Млечанима и њиховим слаткоречивим порукама.

– Хоћемо да смо своји, мој конте, као све живо, да у томе устрајемо и то је све – чувене су речи које је Петар Јагодић упућивао Венецији.

Године 1704. повео је Петар Јагодић 10.000 српских ускока ка слободи из Книнске, Дрнишке, Шибенске и Скрадинске крајине, пет година после Карловачког мира и великог рата Аустрије и против Турске. Са собом је водио осам капетана – Илију Нанића из Жегара, Матију Жабетића из Биограда, Матију Миљановића из Крушева, Тому Каролија из Ивошеваца, Цвијетана Цвјетињанина из Парчића, Радована Радосава из Вељана, Радована Корду из Ðеврсака и Новака Вујанића из Ервеника.

Извор: YouTube/Снимак екрана

Наиме, Млечани су почели да заборављају све оно што су Срби учинили за очување граница те државе, насилно су покушавали да поунијате православни српски живаљ по Далмацији и Крајини и преведу српско становништво у католичку веру. Власт Венеције је на земљу коју су тамошњи српски ускоци отели од Турака расписала је велике порезе „дециме“ и почела да разоружава народ. Услед свег тог метежа и притисака поп Јагодић организовао је побуну. Највећу тог времена. „Куриџина буна“ тако названа у народу трајала је пуне две године и онда ју је млетачка власт на превару сломила.

Наиме, поп Петар се склонио у Лику, а после девет месеци добио је гаранције новог провидура Вендрамина да му се неће судити. Две године касније 1706. ухапшен је у властитој кући и спроведен у тврђаву у Книну. Потом му је суђено у Задру и Петар Јагодић осуђен је на 40 година затвора у мраку. Казну је служио и одслужио у Венецији и њеним казаматима. Није знао ништа о својој ћерки Магдалини (Манди) која је остала да живи у Билишанима. Једина веза са светом био му је Грк Петар Жпиро.

Извор: YouTube/Снимак екрана

Ослобођен је 9. јула 1746. године, пошто му је истекла казна. Када је изведен на светлост дана после четири деценије Петар Јагодић је аутоматски ослепео. Тако стар, занемоћао, сав у ранама, глув и слеп још једном је осетио суровост Млечана према Србима. Није му дозвољено да се врати у родне Билишане. Умро је у Задру три године касније, 9. априла 1749. године. Плашили су се Млечани његовог имена и угледа који има међ Србима. Без обзира на све, народ је запамтио свог трибуна и ускочког вођу, из генерације у генерацију преносио легенде са бојног поља и његових беседа из порти српских цркава. Његова породица поносно је носила и његов надимак поред презимена Јагодић.

Е, од таквих Јагодића је и наш српски кошаркаш Марко Јагодић-Куриџа. У Биовичином селу и Кистањама, Срба готово да више и нема. Протерани су од Хрвата у „Олуји“, али легенда о попу Петру Јагодићу-Куриџи живи. Крилни центар и данас одлази у завичај, са породицом, где ужива на реци Зрмањи. О свом пореклу и славном претку Марко је рекао:

– Свестан сам тога и драго ми је што је тако, што има неко иза мене. Наша породица је баш велика, сви имамо међусобно поштовање и лепо је то. Лепо је и то што ја сада играм, па ће неко можда сутра рећи да сам негде играо и био нешто. Све што знам о претку прочитао сам из књига, видео сам све те текстове и волим што све то постоји записано.

Ваља поменути да је Марко Јагодић-Куриџа играо за Цибону четири године, те да је у Загребу живео од 2012. до 2016. године. Хрватима је било много стало да га приволе да заигра за њихову репрезентацију, међутим одговор је био само један:

– Имам двојно држављанство. Искрено, тренутно не очекујем позив. Мислим да и у једној и у другој репрезентацији има доста квалитетнијих играча од мене. Што се тиче репрезентације, стварно не размишљам о томе – причао је у камеру тада Марко.

Уследило је питање – за коју репрезентацију би више волео да заигра? Србију или Хрватску.

– За репрезентацију Србије – рекао је Јагодић-Куриџа с осмехом на лицу после краће паузе, на шта је уследио и коментар новинарке:

– Добро, поштено.

Марко Јагодић-Куриџа ожењен је Ивом, професорком математике, његовом дугогодишњом љубави из Пожеге. Имају троје деце Николу, Тару и Лазара.

Курир спорт/Александар Радонић