ЗНАМЕНИТИ БОКЕЉИ: Свештеник Саво Накићеновић из Кута
НАСЛОВИ

ЗНАМЕНИТИ БОКЕЉИ: Свештеник Саво Накићеновић из Кута

  • Прота Саво се својим крупним антропогеографским дјелом јавља у вријеме културног буђења Боке Которске, у вријеме када настаје низ дјела из историографије и етнографије Боке. Бијаше то на прелому вјекова 19. и 20. Било је то заиста у вријеме озбиљног прозелитског притиска Аустро-Угарске.

Ова презелитска акција дала је и коначне резултате у неким окрајним дјеловима некадашње Дубровачке републике путем похрваћивања конавског српског римокатоличког становништва. Није дакле тај културни одговор Бокеља дошао само усљед притиска Аустро-Угарске у Боки, већ и шире на читавом простору Далмације и Дубровника. Овоме интелектуалном кругу прота Саво Накићеновић, рођени Кућанин допринијеће гласовитим дјелом „Бока“, једном регионалном антропогеографском студијом која је објављена 1913.године у едицији Насеље Српских земаља Српске Краљевине Академије.

Прота Саво је рођен у Кутима 25.јануара 1882.године од оца Јована и мајке Љубице рођене Чуквас. И Савова мајка је потекла из једне кућанске и требињске знамените свештеничке фамилије, за коју је у дужини бављења свештеничким позивом тешко наћи сличнога примјера. У то доба је скоро свака породица рађала велики број дјеце, па су поред Сава Јован и Љубица имали шест синова и седам кћери. Куће Накићеновића у Кутима припадају једном доста старом одломку сеоском који се савио у прибријежном дијелу, а који се у вријеме Млетака звао Богљеновић. Занимљиво је да се ово име у средњевјековним изворима није спомињало. Одломци Накићеновића се дијеле на Горње и Доње. Од значаја је рећи да се уз овај одломак везују чак три кућанске цркве древног утемељења.

Васо Ј. Ивошевић је написао једну биографију свештеника Сава Накићеновића у којој је о поријеклу Накићеновића устврдио како су давно доселили у Куте из Љубомира крај Требиња, те да су се истакли у акцијама око Новога у 1687.години. Данас, међутим, сигурно знамо да су кућански Накићеновићи учествовали у диверзантским покушајима Млетака ка Новоме још у вријеме када је Венеција заузела обалу од Рисна до Миочевића.

Када је прота Саво завршио основну школу, похађао је још шест разреда класичне гимназије у Котору, а потом још једну годину Поморске школе у Србини, задужбини Лакетић, Ђуровић и Бошковић. Прота Саво је апсолвирао теолошке науке у Задарској богословији 5.јула 1904.године. Ова је теолошка школа била на високој цијени од таквога угледа да се незванично ренгирала као теолошки факултет. У њој су студенти добијали веома темељита знања из старих језика, историје и философије.

Прота Саво је увиђајући значај знаменитих Бокеља за народну историју Срба у Боки, свој књижевни рад и започео објављивањем текстова о угледним личностима његовога краја.

Оженио се септембра 1904. са Вукосавом Новаковић из Книна. Прота Саво је рукоположен од Герасима Петрановића исте године, а ступио је на дужност сасовићког пароха, села сусједног његовим родним Кутима.

Први знатнији рад проте Сава је „Опићине херцегновска, рисанска, перашка и Суторина“ који је спремао за објављивање у Српском Етнографском зборнику, но овај рад се није самостално штампао, већ га је С. Накићеновић прерадио и уградио у обимнију регионалну студију Бока.

Прота Саво у своме „Животопису“ посебно помиње стрица Јована који је заслужан за његово, у оно вријеме дуго школовање те како му је тај стриц био секретар новске општине и заступник у Сабору (далматинском). Отац му је учесник ратова у Херцеговини. Упокојио се 1909.године.

Кућа проте Сава била је од старина свештеничка. Он у своме животопису помиње свештенике: Јова, Стефана, Лазара, Тома, Александра, и калуђере: Стефана, Милутина и Данила, те како је у његовој фамилији било и калуђерица.

Послије рукоположења од владике бококоторског Герасима Петрановића 29.септембра 1904. у цркви Светог Луке у Котору, служио је отац Саво у овој цркви до 7.октобра исте године. Тога је дана произведен у чин презвитера.

Потом је вјежбао у Новоме код прота Марка Поповића и то од 7.октобра до 1.новембра 1904. Од тога дана замјењивао је, дозволом истога пароха топаљскога обољелог Михаила Аврамовића.

На 4.децембра примио је парохију сасовићку и скоро читаву једну годину влада га није хтјела признати за администратора сасовићког.

Од 1.јула 1905. до 31.марта 1906. екскурирао је сасовићку и кућанску парохију јер је њен парох Шпиро Мустур био оболио.

16/29 јуна 1906 добио је кћер Ленку а брата Срета је, како пише у своме животопису, отправио пут Америке 27.децембра 1907. умро му је брат Натанаил и укопан код цркве Светога Андрије.

На 1.октобра 1907. до 15.септембра 1909. предузео је помоћно поучавање у школи у Кутима.

На Никољдан 1907. погину му, несретним случајем, сестра Вукосава у Баошићима.

На Видовдан и сестра Госпава кренула пут Америке и вјенчала се у „Пунта Аренас“ за Андрију Павловића из Пресјеке.

На 3/16 јуна 1908 родио му се син Јован који доби име по првом Накићеновићу у Кутима. 17/30 јуна 1909. умрије му отац којега је Саво положио у гроб ђеда Сава код цркве Светога Андрије у Кутима.

Негдје у то доба отац Саво је оптужен да сакупља потписе за уједињење са Србијом.

  1. септембра 1910. примио је Упутство за секције Српског Географског друштва, и примио се да прикупља грађу за Југословенски топографски ријечник.

Његову радњу о роду Војновића похвалили су др Лујо Вујновић, Ђорђе Стратимировић, епис.Никодин, Босанска вила, Наше јединство, Дубровник и смотра далматинска.

Пошто је прота Саво био свештеник који се много кретао по селима то је био у одличној прилици да прикупља веома знатну грађу за своја дјела. Но у то доба аустроугарске полицијске власти прате овакав рад, а Сава прате и потказивања бокешких аустрофила Старији Кућани тврде да је прота Саво приликом једног хапшења и спровођења кроз новску пјацу доживео да буде попљуван од новских аустрофила.

Саво Накићеновић је 1910.године постао чланом Географског друштва. Дописивао се са Јованом Цвијићем који је непосредно организовао рад на антропо географском изучавању српских земаља. У јесен 1906. прота Саво је довршавао расправу о Суторини.

Велико признање његовом раду доживо је прота Саво 1910.године када је обавјештен да ће му Српска Краљевска Академија штампати у осмој књизи Насеља, обимно дјело „Бока“.

Због ове књиге која је објављена 1913. Саво Накићеновић је оптужен као велеиздајник и кућа је подвргнута темељитој преметачини. Двојица полицијских комесара одузели су му сепарате Боке и други материјал.

Прота Саво је 1911.године премјештен са дужности пароха у Сасовићима у Куте. Од тога часа остаће Саво Накићеновић у Кутима иако су му били нуђени високи црквени положаји. Саво Накићеновић живи под непрекидном полицијском присмотром.

15/28 авг. 1911. роди му се кћер Косара, а 1.окт. 1911., премјештен је у кућанску парохију.

Он је аутор једнога рукописа о историји Херцег-Новог обима 63 листа. Овај рукопис никада није објављен јер су то највјероватније спријечиле ратне неприлике.

Прота Саво је заслужен за обнову цркве Светога Пророка Илије у Ластви.

На дужност пароха кућанског ступио је 1912.године, а те је године изабран за школског надзорника основне школе у свом селу.

  1. уз помоћ Вука Ћоровића и Андрије Ожеговића основао је српску земљорадничку задругу у Кутима.

Током 1913.године увелико је прикупљао грађу за једну антропогеографску студију о Конавлима. Овај је рад могао бити од највећег значаја из разлога што је окрајно Српство Дубровника према конфесионалном одређењу већ вјековима било римокатоличко, али народношћу српско. Српство ових крајева све до почетка 20 вијека, када ће усљедити одлучна акција римокатоличке пропаганде подупрта оштрим механизмом државне принуде моћне Монархије, издржаће вјекове искушења. У том смислу, српска интелектуална елита Дубровника, давно се, још средином 19.вијека изјаснила и изговорила озбиљна упозорења противу погубног за српски народни живот далматинског и дубровачког Српства, става радикалних кругова у Српској православној цркви који су српским народом сматрали само онај дио нашега народа што припада Православљу. Дубровачко Српство је показало високу отпорност и чувало своје обичајне установе у пуном практичном облику у вријеме истраживања проте Сава Накићеновића. Тако је српски народ остао прикраћен за једну важну регионалну студију коју је покушао израдити.

Како се ближио први свјетски рат, Савов живот је постајао све тежи. Као угледни Новљанин, он је проглашен за таоца. Било му је ограничено кретање на територијални оквир парохије. У јулу 1914.године био је интерниран на Мамули.

У 1924.години прота Саво је одликован орденом Светога Саве, на предлог проф.Јована Цвијића.

Прота Саво је сахрањен крај цркве Светога Апостола Андрије у родним Кутима.

Биће од значаја овдје рећи неколико ријечи о једној особини прота Саве. Сасвим је вјероватно да је Саво Накићеновић носио дар прозорљивости. Наиме, он је лично одредио члана кућанске породице Михаиловић за црквењака. Ова породица је задужила Куте најбољом бригом за парохијску цркву Свете Тројице. Никола Михаиловић је говорио да је слушао проту Сава како говори о будућим временима у којима ће се народ одбити од цркве, као и о израстању насеља у Кутском пољу, за великим свјетским ратним метежима који ће доћи.

О његовој занесености родним крајем најбоље говоре ријечи које је исписао на почетку рукописа о историји Херцег-Новог:

„Херцег-Нови то је младика српског стабла, пренесена из херцеговине, на којој су били разни навртки, као турски, млетачки и др. али по свему остала је и до данас права српска младика…“

„… ипак утјеха је роду, и овај дио српског приморја држао се чврсто своје светосавске српске цркве, својих дивних народних обичаја и маде српске народности…“

„…овај народ је добро знао, да, ако је привредно и економски јак, тад тек да може нешто и ријеч му се рачуна…“

„Херцег-Нови то је једини дио српског приморја који има привилегију, да се на његовој опћинској кули и данас вије стара српска застава са опћинским грбом“.

др Горан Комар

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар