Kоњ је, тврди мој саговорник, твој највјернији пријатељ. он ти не приговара, он те не оговара, опрашта ти којекакве људске мане, увијек те послушно носи; умјесто тебе подмеће леђа – захвалан, кад га истимариш, на свему што му даш!
Tакво биће, осим њега, више нигдје нећеш наћи… али, ево, таквих бића по Херцеговини је све мање.

“Нико мене не зна слушати, као ти пријатељу ушати”… Уздахне овако Ђорђе Балашевић у балади о магарцу, али уздахне и Здравија кад баладу чује.

Јер…

Здравија, пензионер Здравко Новокмет, Дубочичанин, Љубињац, један од посљедњих плаништара са планине Зеленгоре, маестрални је познавалац и један од највећих заљубљеника у коње у Херцеговини. Путевима, странпутицама, врлетима, забитима, пројахао је регију минулих деценија од сјевера до југа, па и јужније до Далмације и мора…

У она доба када су туда, вијугавим долинама каскале колоне и колоне коња ка мору и бродовима за Италију. То сад, нажалост, само старији Херцеговци памте.
А казивало се да Италијани осим жабљих батака, неизмјерно уживају у саламама од коњског меса. Овамо га нико није јео.

Штавише, ни помињао; ни највећа сиротиња. Коњско месо остало је симбол посебне оскудице тешких ратних година: тек када би заснијежило, а војске остале без хране, изнурени војаци би прихватили коњско месо. Само тад. Само да не умру…

А у Италији га једе господа!

Хм. Ни док би у давном пораћу (Другог свјетског рата) у Љубињу рахитичну дјецу засипали рибљим уљем, не би им давали коњско месо. Никад.

КОНЗЕРВА С РУЖОМ

Ни новотарије попут конзервисаних месних доручака, што су се продавале тих љета, у продавницама мјешовите робе – гдје су напоредо стајали чавли, коњске плоче, опута, коромани, жица, тел, паства и фењери на газ, нису примане благонаклоно.

Када су, веле, једном запитали Здравијиног оца Гојка Новокмета “гдје ти је кобила”, иронично је узвратио: „Ено је код Мује у продавници под мурвом… И ружа на њој!”

Асоцирао је на конзерву месног доручка са љубичастом ружом на омоту, за коју су сиромашнији родитељи говорили дјеци: немојте то куповати, унутра стављају и коњско месо. Док се ситуација није сасвим разбистрила, те закључило да је ријеч о шали, продаја конзерви код Мује Малкића, у главној љубињској улици, бјеше потпуно стала…

Градић је с олакшањем одахнуо, чувши да је Гојкова кобила, ипак, бродом из дубровачке (Грушке) луке отпловила према Италији.

ДВИЈЕ ПОЛОВИНЕ СРЦА

У тој, нимало подесној ситуацији, Здравија је почињао да развија посао трговца коњима. Спартанском логиком: изнурене за стране клаонице, јаке – за домаћи рад и приплод!

Прве финте покупио је од зналаца ове трговине, стрица Душана Новокмета и Градчанина Вукана Ђурића.

Уз стандардно “гледање коњу у зубе”, научиће га како једном половином срца да их бескрајно воли, а другом да за оним што су за клаоницу не жали. Побркаш ли се, упозорише га, нећеш бити ни зналац ни трговац!

Схватио је то Здравија, и сјајно трговао с Херцеговцима, Босанцима и Далматинцима. Деценијама и деценијама. Док, најзад, посао није доживио потпуни сумрак: Знали су ме свуда од Калиновика до Конавала, од зеленгорских врхова до Јадрана, по селима, по мјестима, по пазарима, сточним пијацама. Знали су ме купци, а и други трговци. Прије их је било неколико. У Дабру, рецимо, Шетке – Бошко и Дамјан, па Добранићи – Весо и Славко. У Љубомиру – Обрад Лучић…

Зачудо, у Невесињу и Гацку мало ко се бавио интензивнијом трговином, а држали су и једни и други одличне коње за трке. Рецимо, за Невеињску олимпијаду на Братачком лугу.

Посебно добре имао је Саво Ковачевић…

У Билећи би гдјекад понеко мало трговао па стао, у Требињу и Поповом пољу, нико ни толико… Нико није имао расне коње. Доминирали су ови босански пастуви, брдски коњи… Али, Херцеговци су их вољели. Много су их вољели…

Знаш, овако да ти разбистрим и јасно кажем: од Косова поља на овамо коњ је у нашој историји и свијести био нешто посебно, нешто нарочито; сматрао се најбољим човјековим пријатељем. Тако је и моја генерација одгајана; у дједовим причама сваки коњ био је позитиван лик.

Друге животиње како која, али коњ увијек – одан, јак, племенит, паметан! Краљевске и царске породице по свијету поносиле су се расним грлима, било у лововима, било на хиподромима… Ми, мали људи у кршу славили смо нашег брдског коња! Још као дјеца појахали би на њему. На њему се ишло у сватове, недјељом до града и цркве, помагао нам је при орању, догоњењу брашна из млиница, огријевних дрва из брда или с планине…

Запитај и сад људе из херцеговачког крша, сила их је, што живе одавде до Америке, у градовима, како им се звао коњ, из времена док су били малишани, чућеш: ниједан му није заборавио име… коњне мора бити ни Дамјанов Зеленко, ни Шарац Краљевића Марка, ни Бијела грива, ни “црни љепотан”, ни црвени пони, ни мустанг, ни липицанер…

Довољно му је, без озбира на расу и поријекло, да је миран и вјеран па ће међу укућанима заувијек бити памћен!

Коњ је, истиче Здравија, твој највјернији пријатељ, он ти не приговара, он те не оговара, опрашта ти којекакве људске мане, увијек те послушно носи; умјесто тебе подмеће леђа – захвалан, кад га истимариш, на свему што му даш! Такво биће, осим њега, више нигдје нећеш наћи…

ОД ПРЕРИЈЕ ДО СТЕПЕ

Преријски Индијанци су и сами воз дуго звали “гвоздени коњ”.

Нажалост, као и у Јесењиновој пјесми – гдје се зајапурено четвероножно створење, кроз степу, жустро утркује с локомотивом – славу су му временом и у Херцеговини замаглиле машине…

Посљедњи сватови на коњима пројездили су љубињским крајем десетак година пред рат. И у посљедњем рату имао је домаћи брдски коњ улогу и значај, али ни изблиза као у оним претходним. Пред најездом аутомобила, мотора, трактора и љубав и потреба за њим нагло сплашњава.

Па јесте – слаже се, с отвореном носталгијом у гласу, један од посљедњих херцеговачких трговаца њима Здравко Новокмет.

ЖИВЕ ОД ЉУБАВИ

–Просјечан коњ, наставља, данас је у нас од хиљаду до хиљаду и по марака. Али од мене тек понеког затраже сељаци из љубињске Ивице, Крушевице, Жабице, билећке Врањске, дијела требињске Загоре; најчешће да узору какву долину и за прегон огријевног дрвета.

Другдје не… Ове за меснице откупљују у Бањој Луци. Тим се ја одавно више не бавим…

Међутим, примјећујем: и трговина овим за приплод готово потпуно стаје…

По југу Херцеговине имаш све редом села – са само једним јединим коњем.

А ни њега у животу не одржава потреба већ газдина љубав!

Ја лично храним четири, и не мислим се с њима лако растати, па нек све иде куд је пошло… Јер?

Јер, врати се на почетак овог записа…

ИЗВОР:  „Глас Требиња“, број 1.115