ПРОКОПИЈЕ ИЛИ ОНАЈ КОЈИ С БОГОМ ПОБЈЕЂУЈЕ

ПРОКОПИЈЕ ИЛИ ОНАЈ КОЈИ С БОГОМ ПОБЈЕЂУЈЕ

  • У посљедње вријеме све више туристичких агенција у Београду нуде „несвакидашњу посјету“ граду Високом у Босни, са обиласком ткз. „босанских пирамида“.

Икона Светог Прокопија на Синају

Неколико мојих познаника већ су одлазили у Високо, сликали се крај заобљених камених блокова, пролазили кроз рударска окна (ткз. улазе у средишњу дворану „пирамиде Сунца“), сликали се по странама брда Височице, све позирајући као да су у Долини египатских фараона.

Заиста, најбољи мамац за продају робе без јасног поријекла јесте помодност.

Но, ови грађани Србије (тешко да их могу звати Србима, иако су рођени као такви), не знају да у Високом има нешто вредније и од египатских и од „босанских“ пирамида. Нешто што је скупље од сваке грандиозности људских руку, јер је украшено светињом пожртвовања и праведности.

Јевреји као највећу славу памте излазак из египатског ропства предвођени Мојсијем, бившим царским војводом који је одбацио удобност двора и свој народ повео из ропских логора између пирамида.
Великог војводе Мојсија прилично се сјетити баш данас, на славу великог хришћанског војводе Светог Прокопија Јерусалимског.

Неаније се родио у Јерусалиму као јединац својих родитеља. Отац је био хришћанин и млад се упокојио, а мајка Теодосија је живо поштовала римске богове и приносила им мирисе на жртвенику. Била је заокупљена само једним циљем – да сину обезбједи најбоље школовање и високи друштвени положај.

Знала је да њен Неаније има природног дара, здраве мужевности и племените љепоте, и да не смије скончати у муци прогонства, како су тада хришћани претрајавали.
И заиста, дјечак је завршио најбоље државне школе, а потом је ступио и на училиште за војну доктрину.

Био је даровит, стасом отмен, ревносан у извршењу задатог… Брзо је напредовао вођен сигурним препорукама надређених. Примјетио га је и сам цар Диоклецијан, чије оштро око није гријешило у препознавању изврсности. И сам се успео на царски трон из сељачких опанака у Далмацији.

У то вријеме, почетком 4. вијека, Римско царство је све више осјећало потресе и несигурност. На двор су стално стизали извјештаји о немирима хришћана у њиховој непоклебљивој снази вјере. Држава је посебно била несигурна у Александрији гдје су хришћанске масе и под најгорим мукама клицале: „Христос Васкрсе!“.
303. године цар Диоклецијан позва младог војводу Неанија и упути га у Александрију да ријеши „политичко стање“, са дозволом да посјече свакога ко се не поклони цару и жртвенику.

На путу за Александрију, на преноћишту у Сирији, Неанија пробуди потрес, а из мрака његове одаје уплаши га снага гласа: „Неаније, Неаније куда си кренуо и на кога си се дрзнуо!?“.
Војвода се трже и смјело упита: „Ко си ти?! Не познадох те?“

Тада се пред њим указа кристални крст, а глас би кристално јасан.
„Ја сам Исус Распети! Овим знаком побјеђуј и имаћеш мој мир! Крштавам те именом Прокопија!“

Те ноћи је рођен Свети Прокопије, чије име на грчком језику значи онај који успјева и стално напредује.

Послије овог чудесног искуства војвода више није могао бити исти. Отказао је одлазак у Александрију и војску повео у Јерусалим који бјеше угрожен од агарјанских напада. Тамо је сусрео мајку и исповједио јој вјеру у Христа. Теодосија је одмах знала да задњи пут гледа сина и горко је проплакала.

Војни суд је привео Прокопија и ставио га на најтеже муке у подземним затворским мучилиштима. У страшном хропцу мучеништва Христос се поново јавио Прокопију и оснажио га да издржи. Млади војвода је остао стамен и предиван у истини вјере, примивши подстриг мача који по наредби зловјерног Диоклецијана пререза његово христовјерно грло.

Високо је древни град који је свој „високи статус“ стекао у средњовјековној босанској држави. У непосредној близини града, на десној обали ријеке Босне налази се олтар Миле, крунидбено и загробно мјесто босанских краљева.

По неким историјским приједлозима у Милама је сахрањен и Твртко Први Котроманић, најснажнији владар средњовјековне Босне.

Срби су и прије и послије Твртка живо свједочили своје постојање у краљевском граду Високом.

Храм Св.Прокопија у Високом, сликано 1963. године

И послије турског ропства чим стекоше мало заклона за своју вјеру започеше у Високом обнављати православни храм, а за то су испословали и султанов ферман у Цариграду. Тако је 1857. године саграђен храм Светог Прокопија у Високом, као сједиште православне височке парохије. Прошле године храм Св. Прокопија у Високом прославио је јубилеј – 160. година благовјерног постојања. Иначе овај храм је од 2004. године проглашен националним спомеником Босне и Херцеговине са његовом збирком икона која је једна од највреднијих у БиХ.

До 1991. године на простору општине Високо живјело је око 7500 Срба, а данас их је остало тек око 200. У току посљедњег рата у БиХ у Високом је било више логора за Србе, а један од највећих је у бившој касарни „Ахмет Фетахагић“, кога су муслиманске власти назвале „Изолациони логор за Србе“.

„Кроз оваj затворски логор од 1992. до његовог затварања 1994. године, проћи ће 578 логораша, од тога: 526 мушкараца, 43 жене (42 Српкиње и 1 Муслиманка) и 9-оро малољетне дjеце.“

И баш као што је Св. Прокопије поднио мучеништво за вјеру и височки српски народ ходио је његовом стазом мучеништва.

Храм Св. Прокопија у Високом данас

Данас је храм Св. Прокопија у Високом у јако лошем стању, нема га ко обновити, а мало је српског народа остало и за службу. На Бадњи дан ове године височки парох Миљан Рађеновић позвао је све Србе свијета да помогну у обнови овог православног храма у средишту древне и православне Босне.

Срби су од прихватања Хришћанства највише вољели славити свете хришћанске ратнике и војводе. Посвећивали су им најљепше храмове и највеће градове, њихове мошти сабирали и с љубављу славили.

Тако су Скадар посветили светим ратницима Сергију и Ваксу, царски Сирмијум Светом Димитрију, град Топлицу Светом Прокопију.

Данас је слава и града Високог и града Прокупља (Прокопоља, града Светог Прокопија), а у чијем Саборном храму Св. Прокопија се чувају мошти светог војводе јерусалимског.

По предању у Прокупљу је рођен и косовски војвода Милан Топлица, насљедник у вјери и страдању Св.Прокопија.

Мошти Св. Прокопија чувају се у његовој цркви у Прокупљу, а лобања у олтару манастира Хиландара

И још нешто, глава Светог Прокопија, окована у златном кивоту, чува се међу Србима у светом манастиру Хиландару.

Онај који не оде у земљу пирамида већ пострада за истину вјере, надвисио је и пирамиде и вријеме.

Зато када идете у Високо да видите „босанске пирамиде“ најприје свратите до Светог Прокопија и упитајте остатак височких Срба за здравље и вјеру на том страшном мјесту њиховог постојања.

Горан Лучић / Слободна Херцеговина

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору

Оставите коментар