ПРИЧЕ ИЗ КАМЕНОГ ГНИЈЕЗДА: Љетовање Богдана Јапије


  • „Море је здраво. Слана вода и јако сунце извлаче реуму, лијече кости и кријепе тијело.

price iz kamenog gnijezda
Требаш отићи на море, па макар на један дан. Ако ништа друго, оно да видиш свијета и да тебе види свијет. Да мало промијениш средину, да видиш морска богатства и љепоту у којој ужива богати и докони свијет“, убјеђивао је син остарјелог оца који сам живи у трошној кући у скоро опустјелом селу.

Богдану је недавно умрла жена, а дјеца његова, као и дјеца читавог села, разишла су се по свијету. Углавном су отишла према мору, тамо су се добро снашла, позапошљавала се и покуповала вриједне некретнине. Уграбили су дио свјетског богатства које се морем таласа и запљускује његове обале.

Те године, у којој се десила страшна нуклеарна експлозије у Чернобилу, владало је опште мишљење да је јадранска обала чиста и безбједна и да радиоактивне честице нису допрле до нашег мора. Ми смо жељели да то буде тако, а они што су мјерили присуство радиоактивне прашине нису хтјели да нам кажу праву истину. Истина је остала негдје на средини. Похрлили смо сви на море да се одморимо и да се као људи изнапијамо.

jadran

На плавом Јадрану одмарала се радничка класа у чију се масу, између пролетера и самоуправљача, стидно увукао и остарјели Богдан Јапија, кога су са доста муке убиједили да дође и окуси мало сласти општенародног добра.

Није Богдану било много неугодно, скоро читаво село саселило је у приморје. Неки су направили нове куће, неки су купили старе па их преуредили и у њима направили ексклузивне конобе, неки су добили од државе станове, неки праве још новије и још љепше и боље куће и ресторане – углавном сви раде и добро зарађују. У вријеме љета и туристичке сезоне за њих раде шанкери, кувари и конобари, а паре падају као с небеса. Ван сезоне за њих раде бетонске мијешалице, аргати и зидари, бетон се салијева у нове темеље, дижу се нове, велике и лијепе, грађевине.

Неколико дана Богдан је то све посматрао, шеткао се по плажи, подвртао панталоне, квасио ноге и сунчао болешљива кољена. Син и снаха угађали су му и испуњавали његове скромне жеље. Његове некадашње комшије, сада богати и угледни људи, позивали су га у госте и частили га разним ђаконијама. Гостовао је у њиховим становима, кућама, вилама, возио се у њиховим баркама, ручавао у њиховим ресторанима. Сви су га вољели, цијенили и поштовали.

Поред све пажње, након седам дана боравка Богдан одлучи да напусти море и да се врати кући. Сви су га убјеђивали да то не чини. Да остане још мало. Још који дан. Сва убјеђивања су била узалудна, старац је одлучио и порицања одлуке нема. Захтијевао је само да га испрате до аутобуске станице, а он ће даље сам. ( Не би он да ремети њихове планове у јеку туристичке сезоне када је сваки минут драгоцјен и када је вријеме новац)

На аутобусни колодвор дошли су рођаци, комшије и други бивши сељани, а садашњи директори и угледни привредници, да испрате поштованог Богдана и да му се захвале што је нашао времена да их посјети. При растанку, на аутобуским вратима, старина се окрену, још им једном махну у знак отпоздрава и захвалности на гостопримству.

-Праштајте! Псујте не кунте! Фала ви на свему! Бог ће вам свега дат. Свега ћете имат. Само ће вам паре остат у гомилама, када одавде пођете. Збогом море, збогом пријатељи!
-Уздрављу ђеде! – загаламише пратиоци који нису од других важнијих брига честито ни чули шта им мудри старац збори.

Чим је изашао из аутобуса ускочио је у сеоску кафану, извадио дуванску кутију и замотао шкију „ дебелу као палац“, запалио и повукао из све снаге неколика љута дима. Конобар који му донесе ‘ладно пиво приупита га како му би на мору?

djded

-Добро брате богами, да није зрачења. Зрачење уби да те Бог мили сачува.
Конобар се мало поизмаче, махну неколико пута конобарском салветом и према отвореним вратима потјера густ дим од Богданове шкије.

Није ни попио пиво ни испушио цигар дувана када је по њега дошао милиционер и под хитно га спровео у милицијску станицу, која се налазила преко пута кафане.

Командир, иначе његова блиска својта, оштро га је упитао:
-Друже Богдане, откуд теби право да причаш да је наше море озрачено када наши највиши државни органи тврде да се код нас не осјећа радијација? Јесте ли ви свјесни чињенице да таквим дезинформацијама улијевате страх нашим цијењеним гостима, њемачким, пољским и чешким туристима, који ових дана у великом броју љетују на нашем плавом Јадрану и троше значајне суме девиза.

– Ма ја ти ништа не знам о тој радијацији, али знам да ме зрачење убило. Ујутру чим устанемо одма невјеста завиче „Ђеде да се мало зрачимо“ па отвори све прозоре. Па се ми тако зрачи, зрачи по три дебела сата. Убила ме промаја толико да ти то казат ни испричат не могу. Дођи код Мина и она његова одма вели: „да се мало прозрачимо“. Па и она све раствори. Дођи код Груја у ресторан, а његови конобари брже боље потрчи па све раствори. Уби зрачење! Уби!

– Није то зрачење, исправи га командир подижући се да отвори прозор канцеларије.

– Да шта је? Ето се и ти зрачиш. Као да је и на тебе прешла њихова болест.

-То се зове провјетравање. Морам и ја мало да провјетрим, уби ме та твоја шкија. Ђе си тај дуван нашао? Могао би с њим плашити змије. Јеси ли то пушио доље док си био?

-А да шта сам друго. Ово је мој дуван! Ја сам га садио и ја сам га сушио и криж’о! Овакав пушим има шездесет година и нико му мане није наш’о.

-Онда си стварно од камена. Чуди ме како те нису избацили наглавачке када си им то запалио у кући.

-А што!? Шта фали мом дувану?! Наљути се Богдан и хтједе да скочи са столице, али га мрки поглед милиционера који с палицом стоји крај врата „прикова“ за њу.

-Не фали ништа, умирује га командир који је схватио и лично се увјерио о каквом се зрачењу ради. Добaр ти је дуван, него ми причај како су наши доље?

promaja

Док се Богдан припремао да му све оприча, командир даде знак милиционеру крај врата да може ићи и да је опасност прошла.

-…И ето тако, на крају приче старина потврди, добро им је доље. Добро зарађују и добро ће зарадит. Само кад овамо пођу, оклен су и пошли, паре ће им остат у гомилама.

– Каквијем гомилама? Стрико не буди луд. Ко ти данас зазиђује паре у гомиле? То је било некада давно. Прошла су та времена. Данас постоје банке. Даш паре у банку, она ти их чува и још ти плаћа камату. Немаш ти потребе да се мислиш и да кријеш свој новац по некаквим дуваринама.

-Да. Да. Мрзовољно одговори Богдан одбијајући густе димове.

Командир га испрати до излазних врата станице, поздрави се с њим и још му једном притврди да више не спомиње ријеч зрачење, већ провјетравање.

-Опрости, извини му се Богдан клањајући се народној власти и овлаш потежући заврату капу с главе. Ја сам ти више извјетрио па не знам шта причам. Ово вјетрење уби.

Није само ишао на море, ишао је Богдан и код друге дјеце. Хвала Богу има их шесторо. Идући од једног до другог обишао је скоро читаву Југославију. На крају, послије неколико година претурања и тражења бољег и удобнијег старачког живота ријешио је да се врати кући. Сјео је у аутобус на аутобуској станици у Новом Саду.

Чекајући да аутобус крене, путници су сједили и у тишини размишљали. Свакоме су навирале своје мисли и свак је размишљао о нечему што је његовом сапутнику непознато. У једном моменту Богдану се оте са дна душе и као врисак одјекну кроз муклу тишину.

-Ја! Мајку му јееебем!
– Шта је бре чича? Кој ти је мој? Шта арлаучеш? Прекори га његов сапутник, неки млад дечко пред којим тек почиње живот.

Последњи крик који је испустио осамдесетпетогодишњи старац остао је несхваћен. Богдан ништа више није проговарао. Дошао је кући и умро. Причало се да га је убило зрачење.

Пет, шест година послије Богдановог љетовања, бјежећи из приморја, његов син и синови његових рођака, некада богати и угледни грађани „културних“ медитеранских градова, стајали су на узвишењу и чекали да се разиђу дим и прашина који су се створили од минирања и паљевина. Чекали су да виде како им остадоше паре у гомилама.

Аутор: Боро Граховац
Извор: Слободна Херцеговина



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



О аутору

Оставите коментар