•  „Моја поезија настаје у тренуцима дисања,“ казује у летошњем интервјуу „Политици“ Драшко Сикимић.

ФОТО: Књижара „Зенит“ Нови Сад

Према његовом сведочењу, све је почело 30.09.2014. у 19.30 ч, љубавном песмом „Кад сам ћутао:“

Написала си ми
„Напиши бар Ок“
И написао сам ти „Ок“
Да си ми написала
„Напиши бар књигу…
Читаву…“
Ја бих ти написао књигу
Читаву
Јер не знам шта друго да кажем.“

По много чему особен и већ афирмисан стваралац, Љубињац Драшко Сикимић, своју прву књижевну промоцију доживео је тек синоћ у Новом Саду. Читалачкој публици која увелико превазилази Херцеговину, аутор се у протекле четири године представио трима запаженим књигама поезије и кратких литерарних форми: „Смотуљци,“ „Огреботине“ и „Моје кости уједају,“ а у препуној Књижари „Зенит“ новосадској публици је представио свој први роман „Чвор на омчи.“ Роман је, прича нам, месец дана писао, а годину и по трпео. И тако, за четири године – четири књиге. Има ли боље потврде да Сикимић ствара „у тренуцима дисања?“

Каже да написати роман није никакав баук и да прелаз са поезије на озбиљну прозу није ни осетио. И сам потврђује интертекстуалност, она у роману учвршћује континуитет спознаје, која је и поетски и прозно комплексна и узајамно непротивуречна. Без помпе и сујете, скроман у усменој презентацији свог дела, није пропустио да утицај на своје стваралаштво припише догађајима и обичним људима са којима живи, пре него великим књижевним именима. Колико год његов израз био савремен, у њему је константа традиционално квалитетна љубињска школа живота и стварања на тачно детерминисаним принципима високе, танане, филигранске вредности, због којих овај скоро изопштени град опстаје и задивљује, упркос неотпорности на социјалне  проблеме и данашњу општу неетику и неестетику.

Јунак романа је Вук, који је пишчев алтер его. Место је херцеговачко, не знамо које. Или знамо. Препознајемо га по посеченом кестену, који је метафора трајања, неких вредности које нас чине, као да су део тела. „Пролазећи кроз ову шуму ја се умивам, помислих“ – каква дивна мисао! Стога, уистину, може бити било који град, место, земља из описаног поратног периода где се уелбековски серотонин Золофт конзумира као бомбоне, а како каже Сикимић: „У миру се не види борба.“

Како смо и навикли од овог аутора, штиво је богато премазано филозофским слојем, па писац тврди: „Једино је губљење вјечно.“ Или: „Стајао бих, дакле, ту и чекао себе, а ко није чекао себе, тај није чекао ништа.“ Опет, нехотично одговарајући на актуелне дилеме, он се пита: „Није ли штампа увјек и заувјек само ратна?“ Живећи тешко данашње и тешко лично, Сикимићев главни јунак га обогаћује хумором, лириком, метафизиком и иронијом, покушавајући да створи сопствену норму и не пристајући да се одрекне снова: „Спавање је било занимљиво, осим кад није. Кад би било без снова, рецимо, тада се звало мртвовање, или само узалудно спавање.“

Вечерас је промоција романа у Београду (Галерија Полет – Цетињска 15, у 19 часова). Гост Драшка Сикимића је овогодишњи лауреат НИН-ове награде Владимир Табашевић. Надам се да Драшко Сикимић неће дуго чекати на ову награду, јер човек који има снове има право да их оствари.

Љиљана Ђого Петровић