МАТИЈА У ТРЕБИЊУ: Реч није изгубила моћ, а то је највидније у Херцеговини – родном месту нашега језика


  • У позоришној дворани Културног центра вечерас је одржано пјесничко вече Матије Бећковића, у организацији Градског одбора СПКД „Просвјета“ Требиње, Културног центра и Гимназије „Јован Дучић“.

matija-1
Потврдивши још једном да је риједак феномен у општем правилу да поезија данас нема публику, Бећковић је пред препуном салом Културног центра, као и увијек надахнуто, преознатљивим шармом и експесијом, казивао своје стихове дуже од два часа, прекидан тек смијехом, аплаузима и овацијама требињске публике која је, након сваке посљедње пјесме, тражила још.
Прије него што је највећи бард савремене српске поезије преузео говорницу и започео свој маратонски пјеснички вез, представљено је издање његових сабраних дјела у 12 књига пјесама, поема и бесједа, које су приредили „Штампар Макарије“ Београд, „Октоих“ Подгорица и Андрићев институт из Вишеграда.
matija2
На крају вечери, Бећковић није имао срца да одбије новинаре – а ни наша екипа да од видно уморног пјесника тражи више од неколико запажања – о поновном сусрету са Требињцима, поезији данас, неоствареним жељама…

Ваша поезија је за нас празник радости. Како ви доживљате нови сусрет са публиком Дучићевог града?

-То је нешто најлепше што се доживети може, то је нешто што никад не чујемо да постоји, што се на неки начин крије – али ви видите да су овде људи слушали више од два сата све саме стихове. Да би у позоришту неки текст слушали, они мора да подмите публику музиком, што костимима, што паузом, што другим митом а овде нема ничега сем голих речи и закона сопственога матерњега језика. И ви видите да где је год неки срећан проналазак и где су спојене две речи на начин како нису раније, да то не иде у празно и да људи то осећају и да су упућенији док то слушају него и на једном концерту класичне музике. И то је нека врста музике.

Ако сте негде гледали на интернету ових дана, има једна сторија о неком слепом човеку који проси и пред собом има онај картон, на коме пише – ‘ја сам слеп’, а људи се не обазиру, пролазе поред њега. Тек, наилази једна девојка, узима тај картон, окрене га и напише – данас је леп дан, али ја не могу да га видим, а онда ти људи који то виде, сви се заустављају и стављају у ону његову конзерву неки динар.

Из тога видите шта је реч и како реч мења свет и како језик није још увек изгубио ту моћ а то је највидније, најживље у Херцеговини, у родном месту нашега језика, у родном месту највећих српских песника, у месту које се убраја у најлепше градове у нашој земљи, не само у Републици Српској. И где је један песник сахрањен на једном брду изнад Требиња и то је можда био најважнији догађај у историји и трајању Српске.

Био сам на том догађају и гледао како из оних планина иду деда, баба, снаја, син, унуче, сви су се они обукли најбоље што су могли, имају беле кошуље, иду да сахране свог песника и то их се тиче. А тога има мало на свету, али доста је и мало-кад је право, онда се цео свет радује и доказује да то неће никада умрети, престати.

matija 01И све се ту оплеменило у граду, и само камење мирише, а камоли људи, који притом немају ништа друго сем свога језика и својих речи, то је једини домаћи производ. Кад би могло на овој пијаци у Требињу да се онако продају по три јабуке и по две смокве, као уникати, само што нису нумерисане, кад би могло и у неким котарицама да доносе речи- то би било од ових и жена и људи, који имају уши за свој језик, знају ко уме да говори и цене их и цитирају.

Док у свету цитирају шта је рекао Ниче, шта је рекао Аристотел, овде ћете чути -као што је рекао Ђуро Петров, као што је причала Марица Јованова. Она је постала аутор, то је њена реч и они други, кад је употребљавају, они поштују то ауторство и цитирају је, као да наводе у фусноти ко је то рекао. То је све живо, то ће бити и неће никада умрети.

И у време када су друге ствари сваки дан нуђене и са свих екрана проповедане – ви одједном видите како је књига била на Почетку и да ће бити и на Крају. И скоро, у наше време, Умберто Еко и још један његов саговорник објавили су једну књигу, која је насловљена „Нећете се лако ратосиљати књиге“ и причали о свему томе шта је све сада заменило књигу и писменост.

Више се типка него што се пише, погинуло је перо и мастило, нема скоро рукописа као једне велике тековине цивилизације. Једино се у ресторанима, пред кафанама руком пишу јеловници на оним таблама или, можда, на овим чековима се још људи потписују, али више нико ништа не пише. Али, опет, ја не верујем да ће то умрети, ја имам увек два-три пенкала са собом и папира.

Скоро ми је један пријатељ донео из Сан Франциска, један стари астронаут амерички, он се посветио да прави пернице. И онда ме пита колико ми је дугачка рука од лакта до прстију, да по томе одреди колика ће бити држаја и од ког дрвета, како се не би умарао кад пишем, да перо клизи. И сад, ја баш то причам јеврејском рабину у Београду ово што причам вама – да више нема да се пише руком – а он каже: како нема, Петокњижје наше пише се искључиво на пергаменту, руком и не сме бити ниједна грешка.

Тако да сва та прича како ће ови рачунари победити и затрти све ово што је до сада било – не, они ће проћи, а оно што је било – биће опет, а они ће престати да нас понижавају, јер колико год да знамо о том интернету, они измисле нешто ново и ми смо увек инфериорни јер не знамо све. Али, то је све за времена, а ма колико је све постало, и поезија у наше време, освојила неке области у којима раније није била, садржаје неке за које није знала, али опет ће се вратити на оне форме класичне и вечне.

У тој књизи, коју сам већ поменуо, се каже – књига је идеалан изум, као чекић, као клешта, као маказе, они могу да буду од различитог материјала, дужина, тежина, као и књига. Може да има оваку и онаку форму, али књига је књига, и она ће тријумфовати на крају. Реч је створила свијет, та тајна никад није откривена, тамо да ми немамо кључ како да свет уништимо, јер га нисмо створили. Зато он постоји, јер све о чему смо ми бринули – то је давно пропало. Али, оно што је изнад нашега разума и наших знања – то траје.

Након више од пола вијека стиховања и оне ваше мисли – да су пјесници свештеници језика а језик њихова црква, да ли се могло и морало више учинити на очувању наше националне културе, писма и језика као наше куће и кућишта?

-Сигурно, али ми смо одавно прозвани песничким народом и можда је мало народа у чијој је судбини поезија одиграла такву улогу и код којих су песнички ликови јачи и важнији од историјских личности. Историја, рецимо, не зна за девет Југовића и десетог старог Југ Богдана, али поезија зна, она зна и како се они зову и како су изгледали, где су погинули и како су били. Из оних силних векова ропства ми смо изнели велику народну поезију и тиме потврдили своје постојање и оправдали своје постојање на земљи. Ко није оставио за собом песничко дело, није било разлога ни да се овде појављује.

matija 00

Радомир Уљаревић

Некада сте прижељкивали да постанете академик, имате ли данас неостварених жеља? Шта сте пожељели себи за 76. рођендан који сте прославили 29. новембра?
-Ови моји претходници, који су добијали то питање, најчећше су одоговарали: Сад бих више волио да сам академац! (смијех)

Представљајући ново издање Бећковићевих сабраних дјела у име издавача пјесник Радомир Уљаревић из подгоричког „Октоиха“ истакао је да је Бећковић за читаоце „најславнији међу савременицима, најомиљенији и најдуховитији, али и најтиражнији наш савремени пјесник“, а за тумаче и даље „велика енигма српске књижевности“.
„Он је у језику нашао изражајне могућности за које се мислило да су превазиђене и бескорисне, он није направио само у српском десетерцу такве промјене да је то равно изумима које ваља патентирати, направио је помаке у сваком метру, и тиме нанио тешке невоље будућим тумачима и критичарима“, казао је Уљаревић.
Ова Сабрана дјела представљају највећи домет српског језика у последњих четврт вијека, представљају сам врх онога што су могле да изњедре све могуће комбинације, пермутације и варијације ријечи, казао је Уљаревић.

„Издавач који је радио на овом пројекту има осјећање да је радио у руднику драгоцјености како би помогао код сортирања богатства које је извађено, без трунке отпада“, навео је он.

Уљаревић је додао да су у Бећковићевим Сабраним дјелима другачије организоване појединачне књиге и текстови, да она садрже и нове стихове, од којих ће читаоце посебно обрадовати нова Бећковићева књига „Оли ми га дат”.
„Та дванаеста књига доноси до сада невиђен језички ватромет. Бећковић нас овога пута у дијалошкој форми уводи у каламбуре језика који избезумљују читаоца ако покуша да продре до свих значења“, указао је Уљаревић.

Текст: Влатка Мусић/Раде Савић
Извор: Радио Требиње
Видео: Небојша Колак



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар