Kaine, gde ti je brat?

Kaine, gde ti je brat?

  • Na prvim stranicama Biblije, u četvrtoj glavi Knjige postanja, nailazimo na uznemirujuću pripovest. Početak ljudske istorije obeležen je bratoubistvom.

Adolf fon Hildebrand, Kain i Avelj, 1890.

Fabula pripovesti je, zapravo, vrlo jednostavna. Uprkos Božijem upozorenju, Kain ubija rođenog brata iz ljubomore i završava u izgnanstvu. Međutim, odnos između tri lika koji se pominju u pripovesti, Boga, Kaina i Avelja, je više nego složen. Gledano iz perspektive zastupljenosti u tekstu, Kainu je posvećeno najviše pažnje, čak više nego samom Bogu. Moramo postaviti pitanje: zašto je glavnom negativcu posvećeno toliko pažnje?

Na samom početku čitalac se najčešće identifikuje sa Aveljem kao nevinom žrtvom. To je logično, s obzirom da ljudi imaju nastrojenje da sebe često vide kao žrtvu. U sećanje naviru scene kada je prema nama samima nepravedno postupano. Avelj u očima čitaoca postaje junak, simbol svake nevine krvi. Kain postaje opšte poznati, notorni zlikovac koji brata ubija iz čiste agresije i ljubomore, simbol zla, ubica i onaj u koga se upire prstom. U tom smislu i oci Crkve vide u Avelju tipološki praobraz Hristove smrti – nevine krvi koja se proliva zbog izdaje bližnjeg, kao i krvi budućih hrišćanskih mučenika, dok u Kainu vidi tipološki praobraz progonitelja pravednika i konačno ubica samoga Hrista.

Međutim, ako dobro pogledamo tekst Postanja 4, videćemo da o Avelju ne znamo skoro ništa, njegov lik je veoma slabo obrađen. Znamo samo da je prineo žrtvu od stoke, a ne kao Kain od plodova zemlje. Isto tako, možemo samo pretpostaviti da nije pružao bratu nikakav otpor u trenutku njegove agresije, ali ni to ne znamo pouzdano. Nije nam ponuđen niti kakav razgovor između Boga i Avelja. Izvlačimo zaključak da on igra pasivnu, skoro nemu ulogu u pripovesti, od 17 stihova samo u stihu 2 i 4 se pominje da on nešto čini, kasnije se samo još dva puta pominje njegovo ime. Bog se kao glavni lik pominje u ukupno 7 stihova, savetuje Kaina kako da izbegne greh, ali ga ne sprečava da to učini. Konačno, Kain se od 17 stihova ove pripovesti u 8 pojavljuje kao glavni lik. Čak više nego sam Bog. Akcenat pripovesti je, stoga, na Kainu. Da bismo dobili odgovor zašto je Kainu bratoubici posvećeno toliko pažnje, moramo dublje razmotriti same stihove pripovesti.

Okidač za Kainov čin bilo je Božije primanje Aveljeve žrtve, ali nam ostaje zagonetka zašto nije primljena Kainova. Na ovo pitanje mnogu su pokušavali da daju odgovor. Istorijsko-kritička egzegeza je ovde često videla Kaina kao simbol Hananaca koji su zemljoradnici, a Avelja pastira kao simbol Izrailjaca koji su stočari. U tom smislu favorizacija Avelja koji je pastir je logična iz perspektive biblijskog pisca koji je i sam Jevrejin. Međutim, ovakva tumačenja, iako u istorijskom aspektu možda tačna, odvlače pažnju sa suštinske poruke teksta.

U otačkim tumačenjima, recimo kod Sv. Jefrema Sirina, navodi se da je Kain prineo žrtvu nekako nemarno i nezainteresovano, reklo bi se ono što se zadesilo, za razliku od Avelja koji je s ljubavlju i blagodarnošću prineo od prvina svojih stada, dakle, od najboljeg što ima. Zato mu je Bog, po sv. Ocima, primio žrtvu. Međutim, ovakvo tumačenje bazira se na različitim izrazima za žrtve koju su prevodioci Septuaginte uneli kako bi pokazali zašto je favorizovana Aveljeva, a ne Kainova žrtva. Međutim, u samom jevrejskom tekstu, uopšte nema razlike među terminima, nego stoji ista reč. To znači da nije reč o validnosti žrtve.

I Kainova i Aveljeva žrtva su validne, ali prihvatanje Aveljeve žrtve od strane Boga je test za Kaina, kao što je drvo života dobra i zla bilo test za Adama i Evu. Pošto je Bog prihvatio Aveljevu žrtvu, Kain je trebalo da se sa bratom raduje i da prihvati da ima brata koji je „bliži“ Bogu, čak i kada ne zna zašto ga Bog favorizuje. On je trebalo da shvati da Avelj ima specifičan dar, da ne možemo svi da imamo sve i da to nije razlog za srdnju, već za radost. Samo u bliskoj zajednici sa bratom, i Kain bi imao „benefita“ od Aveljevog talenta. Ni Kain nije bio bez „dara“: on je bio stariji i Avelj je njemu ionako bio poslušan kao starijem bratu. Kao što je dobro odrađen test odolevanja drvetu poznanja u slučaju Adama i Eve trebalo da vodi ka drvetu života, tako je u slučaju Kaina prihvatanje Aveljeve žrtve trebalo da vodi jačanju njihove bratske zajednice i međusobnom prihvatanju njihove različitosti.

Sledeći stihovi se vrlo lepo uklapaju u ovakav koncept. Kain ne ume da prihvati da je brat u nečemu bolji od njega i ne želi da prihvati da je Bog favorizovao njegovu žrtvu. To što ne zna razlog dodatno potpiruje njegovu mržnju. Lice mu se menja, gnev iskrivljuje njegove crte lica. Iako mu zna pomisli, Bog ga oprezno pita: „Što se srdiš?“ i dalje nastavlja time što ga podseća da je on stariji brat, da je njegov dar da bude čuvar brata, a da mu brat bude poslušan. Takođe, upozorava ga, ako dobro čini, ostaće mio, odnosno prihvaćen, a ako ne, greh „stoji pred vratima“.

Kain ostaje gluv za sve Božije reči. Njegova ljubomora prelazi u potpunu agresiju koja se fizički ispoljava, on zove brata u polje i tamo ga ubija. Uprkos tome što Bog zna da je Avelj ubijen, on Kainu ponovo prilazi oprezno i očinski i pita ga: Kaine, gde ti je brat Avelj? (U ovom pitanju odjekuje i pitanje upućeno prvom čoveku: Adame gde si?). On odgovara: „Zar sam ja čuvar brata svoga?“ Kain, dakle, na Božije pitanje odgovara pitanjem i to onim retoričkim i upravo u ovom njegovom odgovoru leži sva tragedija ove pripovesti: on i jeste čuvar svog brata. Biblijski pisac nam otkriva jedan surovi realizam poslepadnog čovečanstva: opasnost potiče ne od nekog „spolja“, već od rođenog brata, od onoga koji je trebalo da nam bude čuvar.

Drugi tragičan momenat Kainovog odgovora jeste njegovo potpuno nerazumevanje razmere zločina koji je učinio. Tek pod Božijom pretnjom o izgnanstvu on se „kaje“ i traži da dobije znak kako ga potonji potomci Adama i Eve (sinovi Sitovi) ne bi tražili i ubili u krvnoj osveti za brata Avelja. Bog mu i tada izlazi u susret i daje mu taj znak kako bi od njega svi ustuknuli. Samo izgnanstvo u svet gde nema ljudi (s obzirom da je zemlja tad slabo naseljena) biće mu kazna u kojoj će u samoći da promišlja o sopstvenom nedelu.

Na kraju, dolazimo do odgovora na pitanje postavljeno na početku: zašto je Kainu posvećeno toliko mnogo pažnje? Razlog je: da bismo lakše prepoznali Kaina u sebi. Svaki put kada vidimo kako je naš brat uspešan – kupio je auto ili stan, ima veću bliskost sa ocem od nas, ima brojniju porodicu ili lepšu ženu – ne treba da se punimo zavišću kao Kain, jer sada znamo gde to vodi, nego da se radujemo. Isto tako, svaki put kada vidimo kolegu koji je napredovao na poslu i kada smo mislili da baš mi zaslužujemo to mesto pa se srdimo, ne prepoznajemo li Kaina u sebi? Čak iako prva pomisao o zavisti deluje beningno, kao neka svima poznata i neopažena automatska ljudska reakcija, Biblija jasno pokazuje da ona to nije, to je koren onoga što je Kain učinio. Kainu je posvećeno toliko pažnje upravo da bi nam jasno skicirao genezu problema.

Priča o Kainu je pouka kako da prihvatimo tuđe uspehe. To je jedno od najvažnijih, ali i najtežih životnih iskustava. Na kraju ovog teksta, duboko promislivši o sopstvenim iskustvima na ovu temu, ostaje da se duboko zapitamo: Kaine, gde ti je brat?

Nenad Božović / Teologija.net

PIŠI ĆIRILICOM: Tekstove sa portala Slobodna Hercegovina, uz obavezno navođenje izvora i link, mogu da prenose samo oni sajtovi koji koriste srpsko pismo
O autoru

Ostavite komentar