НАСЛОВИ

Душан Ковачевић: Ми од 1948. возимо у контрасмеру


  • Писац о одумирању народа, сиромаштву, богатој а запуштеној Србији, игри на жици. У наредних сто година Балкан ће се преполовити. Онај ко је бомбардован, он је убијен. Ми смо само привидно живи

rep-10 dusan kovacevic
КОМАДИ Душана Ковачевића ове године окупи(ра)ли су стару Југославију: Босанци играју „Балканског шпијуна у Сарајеву“ (као и Јапанци у Токију), Црногорци „Урнебесну трагедију“, Хрвати су недавно премијерно извели представу „Маратонци трче почасни круг“, да би се само дан касније у Звездара театру, (после три деценије) – на сцени нашла „Клаустрофобична комедија“.
Сам писац открива да је овај комад писао са осећањем да живимо у тескоби која се прикрива повременим отварањем прозора, па је јасно и шта његов јунак мисли кад каже да „човек може бити заглављен у лифту као и у држави“…

Где је данас ваш сироти и честити Сава оџачар?

– Наше нестајање и нехајање у последњих тридесет година за мене је централна прича. Податак Уједињених нација о демографској слици света у наредних сто година указује на то да ће се Балкан преполовити! Односно, да ће Срби, Хрвати и Босанци имати педесет одсто мање становништва, уколико се настави овај тренд одумирања и исељавања.

Срби имају и додатних разлога за „одумирање“?

– Од Другог светског рата имамо проблеме са спољном политиком, због сталног шетања између Истока и Запада. Као да возите две траке, час у једном, час у другом правцу, с опасношћу да вас онај из супротне удари! Још од 1948. године, напуштања совјетског социјализма и Брозове одлуке да влада сам, па до данашњих дана. Кретање Александра Вучића на један мађионичарски начин, подсећа на артисте над кањоном Колорада. С тим, што уместо шипке он држи законе ЕУ у једној, а Устав Србије у другој руци. То је та прича о нашем сталном и изнуђеном компромису да будемо добри и с једнима и с другима. Данас је максимално компромисно: није питање да ли нешто хоћете или нећете, већ морате. Слаби смо, мали и сиромашни.

ПОЧНИМО ДА РАДИМО

* НАША будућност је умногоме условљена спољним фактором, шта од нас зависи?

– Промена схватања рада, пре свега. Не сме и даље да важи она крилатица „не може мене нико тако мало да плати, колико ја могу мало да радим“. Не може да се сваки други дан у овој земљи нешто слави и прославља. Да од осам радних сати неко ради само три. Посао мора да буде питање опредељења и егзистенције, свести да нам нико са стране неће помоћи. Кренимо напред. А имамо све. 

Зар нисмо одувек такви?

– Овде се то провлачи нон-стоп. Као и већина, одрастао сам у породици с питањем како преживети од првог до првог. Данас је исто. Погледајмо само шта нас је задесило у последњих петнаест година: транзиција и појава праисторијског капитализма. Оно што је у већини земаља успостављено као економски систем крајем 19. и почетком 20. века, ми тек сада покушавамо. Тих сто година ми смо провели у ратовима. Уосталом, прича о унутрашњој политици свуда се и своди само на економију. Осиромашили смо због погрешне економске политике. После Другог светског рата изграђено је на десетине политичких фабрика, па сад расправљамо шта ћемо с њима. А због фабрика су хиљаде људи напустили пољопривреду и то у земљи која је могла добро да се бави производњом хране. Човек сваког дана мора да једе, а без кола и телевизора може да преживи.

Али, за село и пољопривреду није се много марило?

– Никада ми неће бити јасно (а ја сам одрастао на сеоском имању до поласка у школу) како земља са толико река, Војводином, Мачвом, Шумадијом, Поморављем, Посавином, са толико плодне земље – не може да исхрани ово мало народа? Да у тој земљи буде гладних, да се сваки дан отварају нове народне кухиње? И како је могуће да једна трећина плодних ораница остане необрађена и да се управо сада води расправа да ли да се земља да странцима или не? Земља је најосновније стратешко благо једне државе. Ако се не заштити и изгуби земља, нема ни народа.

Ту се враћамо на вашу „Клаустрофобичну комедију“?

– На причу о једном сиромашном човеку са симболичном професијом оџачара, односно црнца који не зна да је Отело, лик из Шекспирове трагедије који не зна да ће завршити трагично… Али је добар човек. Такви људи својим радом и толеранцијом према сопственом сиромаштву, као и према новокомпонованим богаташима (међу којима има оних који су се поштено обогатили, али и оних који су се накрали) издржавају земљу. А држава је после двехиљадите ушла у дил с онима који су је пљачкали, па су сада сви поштени. То је разлог и зашто је политичка ситуација оваква каква јесте. Србија никад није била без опозиције, чак ни у време Броза кад се због једне реченице ишло у затвор – а сада јесте.

Зашто нема опозиције?
– Једноставно, потрошили су све кредите које су незаслужено имали деведесетих година. Међу том елитом која се створила ја сам провео године, организујући протесте. Тај свет који је данас пословни естаблишмент нисам виђао, они су већ тада правили богатство док смо ми као луде Насте млатили по улицама. Тако се одједном појавила класа која влада директно, или из сенке. Власт је после 2000. легализовала већину тог прљавог посла. Е, сад све то треба довести у нормалне, регуларне токове.

Може ли у догледно време политичка сцена изгледати другачије?

Не може. Прошли смо изливе беса и све могуће протесте током деведесетих, који су се завршили бомбардовањем. Онај ко је бомбардован, он је убијен. Али ми не знамо да смо убијени и да смо само привидно живи. Поприлично смо и озбиљно болесни. Сваки дан чујем за неку несрећу, за неко тешко обољење које је последица осиромашеног уранијума. У појединим деловима Србије рака је хиљаду одсто више него пре бомбардовања! Косово је посебно било изложено, али они због свог односа према Западу морају да ћуте. Иначе, зна се да имају ужасан проценат малигних обољења. Све то заједно – ратови, деведесете, санкције, бомбардовање – разбило је економију и људе, разорило ткиво. И уместо да кренемо напред као што су кренуле готово све земље бившег социјалистичког блока, ми смо кренули назад, у праисторију. Сад смо негде у каменом добу…

ОКРЕЧИТЕ БЕОГРАД
– КАД сам пре 35 година снимао „Балканског шпијуна“ почео сам са оном сценом „Окречите Београд“. Нажалост, исто важи и за данас. Само кад би се окречио, Београд би био дупло лепши град. Ето, сад је велика прича око „Београда на води“. Све што се ради велика је ствар. Ко није залазио тамо раније не зна да се у центру налазило стотине складишта и кућица за мишеве: мишеве људе и праве мишеве. Што се мене лично тиче, не мора тамо да се изгради ништа. Довољно је да се посади трава, подигну игралишта, културни центри – и биће велики успех

Шта може свако од нас, понаособ, да уради?

– Одавно сам престао да се експлицитно бавим опозиционим размишљањем. У мојим годинама је то деструктивно. Припада младости. Али покушавам да урадим нешто практично добро, ако је могуће. Сад сам решио да уђем поново у адаптацију зграде Звездара театра. То је мој оптимизам: да свако уради колико може. Не мора нешто велико, макар да окречи сопствену кућу. Кад се возим нашим путевима видим да је бар половина двоспратних кућа неокречена, а дворишта запуштена. Какав је то трошак у односу на цену куће? Реч је о безосећајности за минимум естетике.

Како би за 30 година могла да изгледа „Клаустрофобична комедија“ и живот?

– Рећи ћу оно у шта верујем: за 30 година биће нам 30 одсто боље. Када сам се својевремено доселио у Нови Београд, између Хотела „Југославија“ и пруге која је ишла за Нови Сад, прелазио сам пешчану дину као Лоренс од Арабије. Данас су ту најскупљи станови.

Али тај Нови Београд подигнут је управо у време социјализма?

– Јесте, мада заборављамо да је у периоду од растанка са СССР и Стаљином, да би опстала идеја неутралне Југославије – у земљу уложено преко сто милијарди долара кредита. Тих кредита нема од пада Берлинског зида и од „непотребе“ да постоји Југославија. Кад је престао Хладни рат и потреба за Југославијом као целином, е онда је почео интерес распада земље који је инициран споља. Југославија није била потребна, али јесу њени територијални делови зарад обнове старих империја.

Када ће се те империје поново успоставити?

– Оне су већ настале. Обнова империја, аустроугарских и немачких граница је скоро дефинисана у економском, прагматичном смислу. Немачка је два пута у 20. веку водила ратове и оба пута била поражена. Онда се неко сетио да према Истоку или било ком окружењу иде с банкарима и економијом! Некада су се људи плашили чињенице да ће отићи у радне логоре у Немачку, а данас сви трче тамо да раде.

 

ДРЖАВА МОРА ДА ПОМОГНЕ

– У СРБИЈИ има великих сеоских имања на којима успешно раде целе породице. Кад би држава мало више водила о њима рачуна, таквих породица би било још више. Она мора да им помогне, не смеју да се кажњавају порезима што добро раде. Јер, имамо ми вредних људи. То су исти они који овде немају хлеба, а кад оду у иностранство су међу најбољима.

Како да их сачувамо?

Ништа друго него да се вратимо на Милоша Обреновића, кад је динар имао златну полугу захваљујући пољопривреди. То је било наше село пре сто педесет година. И то је била прича о династијама, док се нисмо дочепали среће и радости с комунизмом.

Извор: новости.рс / Вукица Стругар



ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо



Оставите коментар