• Заборавили смо српски језик, своју културу, изгубили смо национални идентитет, не поштујемо себе, а све у страху због „братства и јединства” да друге не увредимо, па смо данас дошли дотле да не знамо шта су то стандарди српског књижевног језика, рекао је проф. др Милош Ковачевић у интервјуу за ,,Експрес“

ФОТО. Т.ЋОРОВИЋ/СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Проф. др Милош Ковачевић, редовни професор Савременог српског језика и Опште лингвистике на Филолошком факултету у Београду и Филолошко-умјетничком факултету у Крагујевцу, свој пребогат стваралачки, научни и педагошки рад посветио је одбрани српског језика, а данас упозорава да нам за то тек предстоји одлучујућа битка. Та битка претвара се често у борбу с ветрењачама јер професор Ковачевић у својим текстовима и у комуникацији са својим студентима пита: да ли Срби данас знају шта је то српски књижевни или стандардни језик и који му је обим и садржај?

– У одговору на то питање садржани су готово сви проблеми с којима се сусреће српски књижевни језик данас. Сигурно је да је он по своме обиму и садржају и данас подударан српском књижевном језику како га је дефинисао његов творац Вук Караџић. Код Вука је он, међутим, био и именом само српски језик. Данас је он, међутим, уникатан по томе што се једини у свету множи дељењем јер се јавља под различитим несрпским именима. Код Хрвата се зове хрватски, код Бошњака босански, а код Црногораца црногорски. Али то нису посебни језици, него само варијанте српског језика. Зато је историјски и научно, како је то и академик Предраг Пипер нагласио, оправдан назив језика Срба српски језик, док је књижевни језик Хрвата хрватскосрпски, Бошњака бошњачкосрпски, а Црногораца црногорскосрпски.

Српски језик једини има статус лингвистички утемељеног језика, док су његове варијанте политички језици, што ће рећи језици само по политички наметнутом несрпском имену. Осим социолингвистичких питања, везаних пре свега за преименовање српског језика, његову данашњицу оптерећују и питања алоглотских утицаја што угрожавају његову структуру. Наиме, данашњи српски језик, посматран и у целини и као систем варијаната, изложен је веома јакој англицизацији. У српском језику дошло је до праве експлозије језичке англоманије, која сада прелази у свој екстремни стадијум – језички англохолизам, чија је основна карактеристика „опијеност неконтролисаним уношењем свакојаких елемената и појава из енглеског језика у српски” (Т. Прћић).

Англицизација је један, али не и једини вид испољавања језичке некултуре. А данас код Срба заиста царује језичка некултура на сваком кораку. Један од основних разлога тако доминантне језичке некултуре јесте статус самог српског књижевног језика у школском системе, а посебно на универзитету. Код Срба се пре не подразумева него што се подразумева да су факултетски образовани појединци функционално писмени. Не може се, наиме, бити функционално писмен уколико се не познаје елементарна писменост, уколико појединац нема ни елементарна нормативна знања стандардног српског језика. А и не може их имати ако се са учењем српског језика једини и последњи пут у току свог школовања сусреће у основној школи.

Често се срећемо са сулудом чињеницом да ми Срби наново учимо лекције које су нас научили наши славни преци, од Немањића до Црњанског, Андрића, Нушића…

– Европа се, како већ напоменух, одушевљавала и српским језиком, и савршенством српске ћирилице, и српским народним песмама, а самим тим и Србима. Одушевљавала се све док су и Срби као до зенице ока свога држали до свог језика и ћирилице као националних идентитетских критеријума. А онда је дошло време када је Србима било битније да угоде другима него да држе до својих вредности. Али вредније су биле самим тим што више нису биле само и приоритетно српске. Управо то је доживео српски језик. Срби су лако прихватили чињеницу да он није само српски, заборављајући да употреба једног језика код више народа не поништава његову етнолингвистичку суштину. Наиме, енглески није мање енглески зато што њиме говоре толики други народи осим Енглеза. Како се не би замерили другима, због „братства и јединства”, Срби су свесно избегавали или негирали научне истине. Зарад мира у кући, а покаткад, богами, и зарад личних интереса.

Извор: Експрес (Ђоко Кесић)