АУТЕНТИЧНИ ЗАПИС СА ПРВЕ ЛИНИЈЕ ФРОНТА: Ако имаш муда причај са борцима, али тамо се гине!

АУТЕНТИЧНИ ЗАПИС СА ПРВЕ ЛИНИЈЕ ФРОНТА: Ако имаш муда причај са борцима, али тамо се гине!

 

„Ви сте тај чувени командант Гушић?”, арогантно му се обратио предсједник Парламента.

„Чуо сам свашта о вама, и доброг и лошег”, наставио је, састављајући густе обрве испод којих је продорним погледом гледао команданта једне од најуспкешнијих бригада Војске Републике Српске.

Пуковник је стајао у полураскораку, у модро зеленом комбинезону, заврнутих рукава до лаката. Сијед, кратко ошишан, правилног, мало избораног лица, украшеног плавим очима, десном руком ослоњен на револвер, подсјећао је на Ли Марвина из филма „Дванаест жигосаних”. Посматрао га је нетремице, док су му се уста развлачила у иронични осмијех.

Убиће нас бахатост политичара, помислио је, стежући руку предсједнику парламента:

„Ја сам тај Гушић, а ко си ти, жалосна ти мајка, да судиш о мени као војнику и официру? Шта сам ја о вама све чуо, али поштујем вашу функцију! Ја, господине предсједниче, једино признајем суд српског војника и свог мученичког народа. Само њима полажем рачуне и ником више!”, бритко, у свом стилу, одбрусио је командант Гуле свом саговорнику. Предсједник је развукао лице у осмијех и одсутно климајући главом покушао да релаксира напетост која је висила у ваздуху.

Односи између војног и политичког руководства током цијелог рата били су затегнути. Славољубивост и сујету двојице водећих људи обилато су користили њихови сарадници, копајући сваким даном са обје стране по неки метар канала који их је све више удаљавао. Њихова међусобна дистанца водила је у немогућност да се усагласе ратни циљеви и у једном тренутку је угрозила опстанак Републике Српске.

Командант Невесињске бригаде није се обазирао на ставове политичара. Није се допадао новинарима. Претпостављени у команди Корпуса су га заобилазили у широком луку. Своју снагу и ауторитет црпио је из народа. Од оснивања бригаде у расулу, средином јуна деведесет друге по повлачењу ЈНА, до Митровдана када је муслиманско-хрватска офанзива на Невесиње ујединила Србе, народ је био подијељен у неколико фракција. Невесиње је у почетку представљало јако упориште Српског покрета обнове, или обмане, како су га присталице СДС-а називале, а што ће се касније и обистинити. Овај транзитивни покрет изобличења и камелеонско преобраћање њеног лидера брзо ће изгубити на значају у Републици Српској, али ће све до средине деведесет четврте држати нека упоришта захваљујући малобројним официрима, скоро одметнутим од Главног штаба, чија се главна стратегија састојала у развијању бизниса са Хрватима на линији разграничења.

Тихи рат између политичара и официра за неке је трагично окончан, а метак намијењен пуковнику, испаљиван више пута, није га погодио.

Новица Новичин Гушић, ратно сироче из часне породице, васпитаван у духу традиције, образа, части и достојанства, није се уклапао у лихварску стратегију ратовања, која је од пужева голаћа створила нову богаташку елиту, од дезертера уважене грађане са визијом и материјалном надградњом, како се то некада звало, од часних људи и домаћина сиромахе, од хероја социјалне случајеве.

Командантов отац, Новица, погинуо је у јунском устанку 1941. године у Невесињу. Био је прва жртва устаника. Његова жена, Даринка, била је у шестом мјесецу трудноће. Носила је двојке. Тома и Новицу, рођене осамдесет три дана по очевој погибији. Новици је оца замијенио виспрени и мудри стриц Божо, чије су се процјене неких деликатних дешавања брзо обистињавале. Тако је, већ времешни ђед, Божо савјетовао синовца како да се чува приликом повлачења из Словеније још 1987. године.

„О чему причаш, стрико?”, питао га је Новица.

„О јадима нашим, Ноле. Пази ко ти држи леђа тамо. Гледај да будеш окружен нашим људима”,упозорио га је стриц приликом одласка у седму прекоманду.

Мариборски корпус, захваљујући неустрашивости Новице Гушића, без губитака људства и технике – до прибора за јело, евакуисао је све из својих објеката.

Пуковник Гушић је једног јутра са Пухом пуним експлозива изашао из опкољене команде корпуса.

„Један метак ако буде испаљен на команду, пола Марибора иде у ваздух”, запријетио је одлучно и договорио повлачење са простора који је само званично припадао Југославији.

„Заратиле двије велесиле сва Хрватска и срез Невесиње”, пјевали су борци Невесињске бригаде.

Када је након недељу дана надчовјечанске борбе успио да одбрани Невесиње, нападнуто од регуларних снага Хрватске војске, ХВО-а (војска херцеговачких Хрвата) и Армије БиХ састављене претежно од муслимана, људи су постали свјесни његове снаге и спремности да брани свој град и цијелу Херцеговину.

Другог дана Митровданске битке упада курир на Пријеким генима истуреном командном мјесту и рапортира:

„Господине команданте пали су Врањевићи”!

„Како пали, жалосна ти мајка. Ми ту, а пали Врањевићи”.

„Мишо преузми команду, ја идем на Врањевиће да вратим положаје”, наредио је начелнику штаба и нестао из командно-штабних кола. Стигао до Врањевића и заједно са осталим борцима своје бригаде успио да поврати изгубљене положаје.

Само пар сати прије стигао сам у Невесиње, гдје ме је примио лежерни и доброћудни потпуковник Ковачевић.

„Каква те невоља нагнала да дођеш сад у Невесиње?“, питао ме забринуто потпуковник.

„Ја бих на линију”, одговарам.

„И ја сам хтио али ми је наређено да останем у команди и организујем позадину. Ако се командант јави рећи ћу му за твоју намјеру”, казао је Кемо, како су га звали пријатељи, нудећи ми сок и конзерву месног нареска.

„То је све што имамо, ако си гладан узми, рекао је намјештајући велике црне бркове налик на двије плетенице.

Није ми се јело. Желио сам да што прије напустим ово пусто мјесто притиснуто маглом, суморном неизвјесношћу али не и страхом. Све што је могло да носи пушку кренуло је према првим линијама фронта. Из даљине је допирала јека топова, хаубица и вишецијевних бацача. Размишљао сам каква катастрофа чека Херцеговину уколико посустане Невесиње.

Моју не баш оптимистичну комбинаторику о евентуалном развоју догађаја прекиде потпуковник Кемо, мада му Добро, како му је било право име боље пристоји.

„Ајде, чека те ауто испред команде. Командант не може да вјерује да се неко усудио да нас у овом паклу посјети. Јуче су били двоје из Експреса Раде Бошњак и нека новинарка. Њему се остајало али је она морала да шаље извјештај”, рече Кемо пратећи ме према излазу.

„Жарко”, пружио ми је незаинтересовано руку возач кампањоле поцијепаног платна на крову. Стари модел Фијатових војних џипова млађи коју годину од мене, а можда смо били и вршњаци, одолијевао је зубу времена и немилосрдности рата. Кренули смо котрљаво-скакутавом вожњом због потрошених амортизера. Возили смо се ћутећи уз повремене испитивачке погледе мог сапутника и шофера.

Касније ми је признао да је био у дилеми или сам луд, или бјежим од закона, био сам сувише млад да бјежим од жене. Није искључио ни могућност авантуризма, али да неког води професионална страст да ставља главу у торбу и иде тамо гдје му није преша никако му није улазила у главу.

Након пола сата докотрљали смо се до командног мјеста смјештеног у командно-штабним колима налик на аутобус.

„Сачекај ту код стражара”, заповједио је озбиљним гласом Жаре.
Из кола се чуо рески глас команданта. Кратке наредбе зачињене са по неком псовком.

Стајао сам у полу савијеном положају испод шаторског крила са слуђеним стражаром увученог врата у раменима, шљемом испод кога је вирио савијени нос скоро спојен са брадом. Ситним пожутелим и промрзлим прстима држао је херцеговачку шкију.

„Ош замотат једну”, питао ме вадећи кесу са дуваном и папирићима.

Захвалио сам се инстиктивно стежући стари „никормат” испод јакне.

„Ђе је тај новинар?”, проломио се глас из командних кола.

Нисам успио да одговорим услиједило је ново питање са врата возила на којима је стајао човјек у сиво зеленом пилотском комбинезону, заврнутих рукава до лаката.

„Чији си ти новинар?“

„Српски”, одговарам.

„Има ли Срба“, питао се загледан у небо.

„Нас су сви оставили. Обећавају помоћ али је нема. Чекају да падне Невесиње да се проспе Херцеговина”, говорио је огорчено.

„Који је твој наум? Шта хоћеш?”, питао је одсјечно.

„Да разговор са Вама, па на прву линију”, одговорио сам.

„Са мном немаш шта да разговараш, а ако имаш муда иди на прву линију и причај са борцима. Али тамо се гине“, рекао је упозоравајућим тоном.

„Од свог метка и судњег дана нико није побјегао пуковниче”, рекао сам док ме је одмјеравао испитивачки.

„Маврак”, викнуо је.

„Извол’те господине команданте“, салутирао је возач кампањоле.

„Вози га на Врањевиће и предај команданту батаљона”, наредио је.

Стигао сам на камено поље на коме је праштало са сваке стране. Примио ме доброћудни капетан Тихо Јањић који ће годину и нешто дана касније погинути на Дубишту код Горажда само пар километара даље од мјеста на ком смо се налазили командант Гушић и ја.

Тих неколико дана прве линије Треће Невесиње пушке, како су касније назвали Митровданску офанзиву, заувијек ће ме везати за ове храбре горштаке. Биће ми замјерено да сам фаворизовао Невесиње, али репортажа о тој бици објављена у „Погледима” ни у једном сегменту није глорификовала било кога већ је аутентични запис витештва једног цијелог народа, укључујући и цивиле, жене и старце који су са пушкама на рамену грабили преко Грепка ка првим линијама одбране. Епилог драматичних шест дана и ноћи био је 43 погинула и 210 рањених Невесињаца. Што је огроман број али је права срећа што није вишеструко више људи страдало с обзиром на интезитет борбе, концентрацију усташке артиљерије и бројчану надмоћност снага под командом генерал бојника Јанка Бобетка, команданта Главног стожера Хрватске војске.

Пише: Мишо Вујовић

Извор: Фејсбук страница аутора

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстовe са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да преносе само они сајтови који користе српско писмо
О аутору
  1. Hasko Reply

    Nikad vi niste bili u Vranjevicima i ne znam zasto lazete !?

  2. Анонимни Reply

    Samo još kad biste spomenuli da je veliki dio boraca bio iz doline Neretve. Ti borci su nepravedno zapostavljeni a na svojim plećima su iznijeli veliki teret u odbrani Nevesinja.

Оставите коментар




* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Мишљења изнијета у коментарима приватно су мишљење аутора коментара и не представљају ставове редакције Слободна Херцеговина