Не знам како је то у другим земљама и не занима ме, али сваког дана је та национална бол услед медијског канцера који ју је захватио, све више неиздржива. Како и не била када се налази у поодмаклој метастази разних, свакојаких интереса, лажи и превара.
Izvor fotografije: mod-international.com (избор слике је случајан и не треба га у потпуности повезивати са текстом)
У преводу – вешто извргнутих или прећутаних истина, као и наручених и плаћених неистина које требају да обману све оне од којих зависе они што обмањују… Неограничену моћ медија више нико и нигде у свету не доводи у питање. Знају то и “богатуни” које хрле у “медијско власништво”, знају то и они који се називају новинарима. А знају то и они који преко њих „вајају“ и „клешу“ своје лажне, бахате и “бајне” каријере. Они који остварују своје, али и које-чије намере и циљеве…
Мање-више, како и рачунати на објективност и истину када се данас скоро свака „медијска посластичарница“ налази у приватним рукама које то схватају као бизнис а не као професију. А до чега другог је стало сваком приватнику, нарочито у медијима, осим новца и интереса. Поред тајних и углавном остварених намера да буду блиски политичарима, владајућим гарнитурама и људима са што више утицаја и моћи. Њихова узајамна пословна парола је нејасна само онима који не желе да је схвате као: „Моћ за паре, паре за моћ! Дођем ти – дођеш ми! Ја теби – ти мени! Хвала брате – памтим сестро!“.
Заиста, толико данас бљувотина можемо прочитати у штампаним и електронским медијима да то више заиста није хумано ни по нешто нижи степен српске интелигенције. Овога пута, ништа јадније ТВ канале са антинационалном фреквенцијом оставићу по страни. Сада, тупих зуба, али оштра пенкала режим, лајем и српски уједам на актуелне новинарске прилике и трендове. Све са оним њиховим „лиснатим производима“ и издањима толико безвредним да ни једно једино дупе не можеш квалитетно обрисати с њима. Како би и могао кад је тај папир већ толико „засран и прљавији“ од било чијег дупета спремног за прање или брисање!
Са аспекта дневнополитичких сласти који нам се већ навикнуто сервирају на “жутим штампаним тацнама”, професија и реч „новинар“ полако замиру. Дај Боже и да замиру, ако већински већ одавно нису затрти. Атавизми постоје, али такви више нису подобни, ни популарни, нити се траже. Напротив, за избегавања су јер ометају, спутавају и успоравају замисли власника и интeресних сфера моћи који су у обавезном дослуху и по чијем рецепту народу спремају те свакојаке информативне ђаконије. Били то политичари, тајкуни, бизнисмени, естрадни антиуметници, уби-спорт-ски радници и остали…
Данас су на тражњи само они „новинари“ који иоле знају да пишу, да имају тај дар да брзо, фино и „питко“ сроче које слово, док се очекивања од њиховог мозга своде на минимум. Обично само онај да им мождане вијуге неупитно дозвољавају слепу лојалност, приврженост и као најобавезнију ставку на конкурсу – језик за зубима и прст у ушима! Управо све супротно од онога што цењена новинарска професија, у свом изворном смислу значења, етички истиче као своју суштину. Зато данас много њих куца, али само „неколицина пише“. Много њих пишу, али само онако како мали број њих мисли. А ти што мисле, мисле онако и онолико колико их неко плаћа.
Данас је, будимо убеђени, 80% свега онога што нам се дневно сервира на „жутој трпези“ једноставно написано за некога и у нечијем интересу. И наравно, по нечијем налогу изнад којег опет стоји нечије очекивање. Очекивање које се разним контрауслугама плаћа и наплаћује. Само наиван човек данас може веровати у све оно што чује или прочита. Само неупућена особа може да не зна да данас свака истина има своју цену смрти, односно заташкивања. Само скептици данас не верују и да свака лаж и неистина имају цену „светлости свог дана“.
Без намере да увредим или омаловажим некога, свим срцем својим апелујем на значајнију дозу пажње и мудрости у веровању свега онога што се данас чита и прочита. Ако имам право на њега, уз један савет, да у старту већину тих бљувотина не треба у руке узимати а камоли читати. Јер, ко се данас све не назива, зове и не одазива новинаром у овој земљи, какви све вулгарни дебили и пре свега некултурне особе нису власници те прљаво-жуте штампе и ко све данас, с она два често измишљена слова иницијала не потписује туђе и добро плаћене „замисли“, тужно је набрајати…
Све то, драги моји, уз велики АМИН наше државе, односно оних који је јашу и којима такво стање и апсолутни новинарски јавашлук највише одговара. Јер, у овој причи свако има неког свог и свакоме треба неко његов! И то у оба смера. А, без тога, већина њих никада не би било оно што, нажалост, данас јесу. У овом друштву и у овој држави. Узмите им новине (медије), видећете шта ће да буду кроз месец дана! НИКО И НИШТА, тј. исто оно што су били и без овога о чему пишем…
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
