НАСЛОВИ

БИЉАНА ЂОРОВИЋ: Будимо ратници светлости, не живимо као бедни црви које свако гази

  • Глас Биљане Ђоровић, угледног српског новинара, уредника рубрике Документарног програма Радио-Београда 2, члана редакција недељника “Печат” и магазина “Геополитика”, интернет портала ФБ Репортер, искреног словенофила и ангажованог антиглобалисте, одавно је препознат и потврђен као незамењиви знак отпора слободног и праведног човека у суровом свету глобалних обмана и поробљења.

Аутор текста Горан Лучић и новинарка Биљана Ђоровић

У септембру ове године Биљана се задесила у јако стресним околности које су јој проузроковале мождани удар. Иако је најбрже могуће стигла до лекара последице су остале.
Она се данас опоравља у нашој најстаријој и најугледнијој клиници за рехабилитацију „Др Мирослав Зотовић“ у Београду.

Медијски простор Београда и Србије њеним се одсуством згрушава и тамни. Јер истина је попут крви. За истину су кључни гласови који је преносе и сведоче. Зато смо посетили Биљану да би се тај глас пронео и чуо.

  • Биљана, најпре, како сте? Ви сте сада у болници, опорављате се од можданог удара који је оставио последице на Ваше здравље. Многи се интересује за Ваше здравствено стање – јасно се осећа празнина Вашег медијског одсуства.

– Драго ми је да тако мислите, захваљујем се на интересовању за мене и моје здравље и за осећај да недостајем. То ми јако значи будући да сам радни век провела анализирајући и декодирајући оно што нам се дешава.

Шта да вам кажем како сам. Када погледам шта ми се десило све ми то изгледа као у неком јако ружном сну. Одете на годишњи одмор, где сам ја кренула са својим супругом, и доживите све ово.

Нас двоје имамо мисију да обиђемо сваки камен земље Србије и српских земаља. Овога пута смо кренули у Црну Гору, планирали смо отићи на море. Први пут смо посетили Добре Воде.

И заиста нам је било дивно али је почела киша и олуја, нисмо могли да се купамо па смо одлучили да истражимо овај део Црне Горе. Отишли смо у Бар где смо провели један дан у друштву нашег предивног оца Јована Пламенца посетивши и храм посвећен Светом Јовану Владимиру који је изграђен по нацрту нашег архитекте Предрага Пеђе Ристића. Међутим време се није поправило па смо наредног дана наше истраживачке авантуре одлучили наставити у Улцињу, једном чудесном граду чију историју слабо познајемо, а који је у своје време представљао важну тржницу робова и у чијим казаматима је неко време провео и Сервантес.

Крећући се према Улцињу видели смо предивну Улцињску ривијеру која је лепша од оне на Флориди или Копакабани. Међутим таласи су били велики па смо одлучили отићи до реке Бојане и њеног ушћа у море. Тамо нас је чекала ова чудесна река. Планирали смо изнајмити чамац и обићи цело острво Ада Бојана. Власник бродића је већ имао резервисане путнике и рекао нам да сечекамо око сат времена. А ја сам рекла супругу да ћу препливати Бојану. Тако сам ушла у реку и стигла до друге обале. Али када сам се враћала осетила сам слабост и струја реке Бојане ме је улила у море. Кренула сам према обали очекујићи да се појави мој муж и да ми помогне да испливам из воде. Међутим он није наилазио, а мене су таласи почели да преплављују. У једном тренутку сам помислила да ћу се удавити. Тада сам почела дозивати људе који су били на обали. Они су ме чули, а један од њих је био и спасилац. Ушли су у воду и извукли ме. Када сам већ била на сувом мој муж је рекао: “Па она не може стати на леву ногу!”.

Хитна помоћ ме је превезли у Бар и тамо у болници су ми урадили снимак скенером закључивши да се десило мождано крварење. Потом су ме превезли у Подгорицу и ту ме је оперисао др Лука Боровинић, неурохирург Клиничког центра Црне Горе, иначе студент београдске професорке др Данице Грујичић.

Оперисана сам и од тада је почела моја борба са стањем у коме сам се нашла, што је најпре значило суочење са неуропатским боловима, а то је нешто заиста неподношљиво.

Затим се поставило питање како ме пребацити у Београд. Ту су биле укључене многобројне добре снаге, а професорка Грујичић је налагала да се могу вратити једино медицинским авионом који постоји тек у приватном аранжману. То је значило велику количину новца коју је на моју срећу и радост издвојила компанија у којој радим, Радио-телевизија Србије.

Тако сам се нашла на Војно-медицинској академији у Београду, најпре на одељењу за неурохирургију, потом за физикалну медицину и на крају на одељењу за реуматологију.

Ту сам се суочила са невероватним медицинским кадром. У свим овим болницама сам срела чаробне лекаре и чаробне сестре, а који су били невероватно пожртвовани. То вам не могу описати.

ЗАХВАЛНОСТ МЕДИЦИНСКОМ ОСОБЉУ И ПОРОДИЦИ

Посебно желим истаћи главну сестру са реуматологије ВМА, Дубравку Обрадовић, потом главну сестру одељења за рехабилитацију у центру `Др Зотовић` Славицу Вићентијевић, као и остале медицинске сестре које су предивне. Ово је за мене било изванредно искуство.

Желела бих свакако истаћи и велику улогу мог зета, који је од мене добио титулу најбољег зета на свету свих времена, проф.др Милана Петронијевића, начелника одељења за реуматологију ВМА и наравно моје сестре проф.др Наташе Петронијевић, професорке на катедри за биохемију Медицинског факултета у Београду. Они су ми много помогли у свим процесима који су ушли у мој живот. Наравно огромна захвалност мом супругу, мом витезу Звонку Ђоровићу и мом сину Ђорђу Ђоровићу, који ми непрестано помажу.

Моје виђење је да човек када се суочи са оваквим околностима једино што га може извући из тог страшног стања јесте љубав која мора имати квалитете Божанског.

Та се љубав мора успоставити и са медицинским особљем. С тим у вези желим истаћи др Гордану Савковић, професора радне терапије овде у центру “Др Зотовић”, познату и као ледена краљица будући да се бави крио-терапијом са припадајућим рехабилитационим техникама које нису баш лаке за пацијенте.

Такође истичем и свог физиотерапеута, мог исцелитеља, вишег физиотерапеута Ивана Ђорђевића, и сестре које ја зовем добре виле, Биљану и Наташу, медицинске техничаре Марка и Ненада, који јако личе и које стално мешам.

Цела та медицина је изузетно компликована, а ја сам схватила да ми само од те медицине можемо направити подвиг у светским размерама. Ми не треба да сиротујемо што се предвиђа за наше раднике овог нивоа, јер бити неурохирург и радити у тимовима за рехабилитацију болесника, бити медицински техничар или сестра, све то захтева једну огромну снагу и обученост, изузетно знање и пожртвованост. То је изузетно вредно искуство са којим сам се сусрела.

  •  Ви се сада опорављате у нашој најстаријој клиници за рехабилитацију “Др Мирослав Зотовић” у Београду. Каква су Вам овде искуства?

– У центру “Др Зотовић” ради тим стручњака за рехабилитацију који су како их ја зовем исцелитељи. По мени они се налазе у једној посебној улози. Када вам се деси нешто овако, а то је да из пуне снаге започнете живот са тегобама у кретању, као да из вас ишчили Божија благодат. И сада то треба повратити. Ови људи који вам медицински помажу имају једну сложену улогу. Они са вама морају успоставити један контакт који је на нивоу те Божије благодати, а да би се она повратила. То је моје централно искуство.

Размишљајући зашто ми се ово десило кренула сам да се бавим слушањем аудио-књига, рецимо књиге о светосавској философији живота, Јустина Поповића. Слушајући те његове речи мени је постало јасно да све што постоји на планети је део Божанског стварања, Божанског Логоса о коме говори Свето Писмо: “У почетку беше Реч.  И светлост светли у тами, и тама је не обузе.” (Јеванђеље по Јовану)

То су кључне речи – тама је не обузе. Постоји нешто што тама не може обузети и ту је тај простор за наше разумевање и спознају. Будући да је цела моја животна егзистенција усмерена ка спознаји мени се чини да је наша сврха живота разумети Божанско дело и Његову тајну. И да се у коначном нађемо у блаженству сједињења с Њиме.

Најважније ми је задобијање благодати Светог Духа и откривање пута ка том задобијању. Јер оно што каже ава Јустин Поповић у свом делу о философији православног живота, централни проблем људског рода је смрт која се надвија над свима нама. Она је стално надвијена и у сваком секунду односи огроман број живота. То је централни проблем постојања. Јер све што је Бог створио је животворно, створено за живот а у неком тренутку та страшна смрт га шчепа. Нашла сам се у чељустима смрти али мислим да је љубав према мени која живи у људима и у мојим најближим тај процес спречила. И када вам се то деси суочите се са још једном приликом да видите како људи гледају на ваше дело. Видела сам да моје дело није било узалудно и да је инфо-рат који сам водила имао своје дејство и своје место у умовима људи.

Ускоро ће се у “Ћирилици” организовати једно вече посвећено мом раду и делу засновано на идеји помоћи за даљи ток моје рехабилитације јер све је повезано са великим количинама новца. Видим да та идеја коју је покренула моја пријатељица новинар и писац Драгослава Копривица наилази на позитивне одјеке, коментари су дивни. Само је потребно ујединити се и сваког месеца урадити нешто добро. Повезивање људи који су на сличним мисаоним фреквенцијама нешто је највредније.

  • Скоро сте обавештени да сте добитник награде „Gordana Lončar “ за промоцију и учвршћивање неупоредивог српског духа и идентитета, а коју додељује Теслина научна фондација из Њујорка. Важно је напоменути да сте Ви први добитник овог признања. Да ли Вас је оно обрадовало? Колико Вам значи име Николе Тесле у називу фондације која Вас награђује?

–  Ова награда ме изузетно обрадовала и надам се да ће људи у Србији умети да препознају значај њеног увођења. Уместо да идем у хотел `Њујоркер` где је Тесла живео и провео последње дане свога живота, да присуствујем том уручењу и међународној конференцији, видите ја то нећу моћи. Додела награде је 14. јануара у хотелу `Њујоркер` у Њујорку, у САД.  Сама награда је уведена поводом обележавања 80 година од смрти Николе Тесле. Међународни управни одбор Теслине фондације, која скоро две деценије промовише лик и дело Николе Тесле, одлучио је да мени додели награду `Гордана Лончар` за како су то они назвали art management. Додељена ми је награда за јачање српског идентитета.

Очекује се да своје обраћање потврди Илон Маск, оснивач компаније Тесла и Марк Алези, директор Теслиног научног центра на Лонг Ајленду, као и потпредседници савета градова Бафало и Нијагара које воде `наши Американци`, а који подржавају рад научне фондације.

Жао ми је што нећу моћи да се обратим на тој свечаности јер ја јесам неко ко је, чини ми се, у новинарству урадио оно што је требало урадити. Дакле, прво утврдити улогу и место новинарства у поретку друштвене заједнице. То је свакако четврти стуб власти – по мени ако медији нису четврти стуб власти они не испуњавају своју улогу. Медији морају правилно и истинито обавештавати људе будући да су информације од кључног значаја у нашем медијском добу за форматизацију и логистику перцепције као веома важне психолошке функције на основу које повезујемо прошлост, садашњост и будућност. Ко утиче на нашу перцепцију директно контролише прошлост, садашњост и будућност управо у складу са Орвеловом максимом. Ко контролише садашњост – контролише прошлост, а ко контролише прошлост – контролише будућност.

Кроз мој рад сам видела да је информациони  рат више од 90% савремених ратова. И да се преко те форматизације светске популације проводи један дуго планирани пројекат овладавања тзв. елита целим светом са намером да се из тог света елеминише или трансформише људски род. То се све дешава, а ја сам кренула тим путем. Имам наравно још много послова и надам се да ћу још моћи да се позабавим њима.

Паралелно с тим радом на сазнавању планова који јесу део велике завере највећих мрзитеља људског рода и самога Бога, а који су успели да шчепају готово све на планети – њихова документа доказују да је веома важно да овладају целокупном енергијом на планети и то је веома важно знати. Они се тиме баве веома темељно, у то улажу огроман новац и тако корумпирају свакога ко се да корумпирати на свим пољима. На тај начин заузимају поља утицаја, и научна и политичка, нарочито медијска.

И ту сам заиста ушла у арену и ево 30 година се борима да то обелоданим и да људе доведем у могућност да ово спознају. Е после све зависи од слободне воље јер слободна воља је прва и последња одбрана људи, то је Божански дар који не смемо да изгубимо. Информациони рат сам схватила и бавила се њиме не само обелодањујући конкретне догађаје који су се дешавали свакодневно него и радећи на пољу теорије. Јер по мени теорија је изузетно важна, наука није тек неко, како се то наивно каже празно филозофирање и губљење времена. Не, наука је изузетно значајна и тај теоријски поглед нам отвара могућност за наше идеје. А од идеја све зависи, са нашим идејама можемо осмислити поредак у коме желимо живети. Ако смо у стању да то идеолошки урадимо ми ћемо бити у стању и да кренемо стварати тај поредак. А за такав поредак је потребна једна велика ширина мишљења, никако укалупљење већ сједињење са логосном структуром света односно Божијим делом. И не треба од тога бежати. За то човек мора имати одређену храброст, упорност и да буде вредан. На тај начин треба организовати научну заједницу, школски систем, сва поља у којима људи делују. Најважније је створити људе слободног духа, снажне воље и ума који је као брилијант. Ако то успемо да урадимо ми ћемо успети божански поредак да направимо. Бог није имао идеју да нас стави у овај мрачни научно-технолошки концентрациони логор. Морамо ући управо у то што нас је снашло и сасећи га бритким оружјем које нам пружа Божија благодат. Тако ја видим ову борбу и сматрам да је у Србији неопходно основати један центар за инфо-рат који ће бити веома прецизно осмишљен. Уколико ми Бог да здравља и снаге, а будем имала подршку људи ја ћу то урадити. Ако има Божије промисли у овом што ми се десило то је да ме окрене у трагању за Духом Светим.

  • Шта је по Вашем искуство најделотворније за очување `неупоредивог српског духа и идентитета`?

– Јачање српског идентитета по мени је изузетно значајно, а ја то видим као наставак Светосавског духа и оног што нам је оставио Косовски завет, што су нам оставили наши ратници из Балканских и Првог светског рата, и наравно што су нам оставили наши научници као што је Никола Тесла. Геније је ум који ради у складу са природом односно са Божанским стварањем. Онај који успева да из тог Божанског стварање извуче неку закономерност и законитост. То је циљ науке. Мислим да се требамо вратити томе и ономе што је наслеђе светосавске медицине и свега онога што смо прошли кроз Први светски рат, а то је огромна пожртвованост како нашег народа тако и великог дела међународног круга медицинских сестара.

А то је кључ наших решења. Неће нас спасити ништа друго, спас је ту свуда око нас, он је у нама самима и у нашем српском духу. У наслеђу светосавском какво нико нема на свету и које требамо проносити а најпре добро разумети. У светосавској философији живота, у нашој Лучи микрокозма, у Косовском завету је наше решење. То треба да пробудимо у себи и да постанемо опет оно што смо били, а то је најхрабрији, најумнији и најснажнији народ на планети. То је оно чему треба тежити јер ми смо створени за то. Цела наша прошлост одише овим квалитетима. То треба повратити и на све могуће начине узнеговати, свакако отворити и за оно што нуди савремена наука.

  •  Српска јавност је тренутно изложена свеопштој пропаганди `кувања жабе` и све се убрзано припрема за последњи чин правне предаје Косова и Метохије сепаратистима – увођењем окупиране српске покрајине у Уједињене Нације као независне државе чланице. Инфо-рат ломи јавно мнење Србије управо са државних позиција. Може ли Србија даље без Косова поља?

– Србија не може никуд без Косова и Метохије. Косово и Метохија су у сваком Србину. Неопходно је поново учити српске епске песме, слушати гусле, читати Његоша, неоходно је вратити се идеји Косова и Метохије које је катена мунди, верига света. Србија не може без Косова поља. Наравно њихови планови су везан и за отимање Дунава, Војводине, отимања целе ове предивне земље која је сва натопљена крвљу наших предака. Ми то не можемо предати, и не смемо, морамо то бранити, то је сасвим јасно.

Сада је компликовано поћи у рат, војник за то мора бити спреман.  Требамо почети са озбиљним припремама младих људи при чему не изузимати жене, сви треба да се обучавају и то најмање три године, да се уче методама савременог рата и да раде на ослобођењу, док наша жила куцавица не прокључа. А кад се то деси ми смо непобедиви. Сетимо се славног српског хлеба таина и шта је он значио војницима у рововима против вишеструко надмоћнијег непријатеља у Првом светском рату. Или како смо кренули са Солунског фронта и инспирисали на ослобођење својим хероизмом и љубављу према рођеној земљи многобројне народе укључујући Јермене и Јевреје који су то истицали.

Нема земље као што је Србија и нема народа као шо су Срби, само се то треба у свима нама пробудити. Видимо шта је живот, можете се једног дана устати и ући у реку а да из ње живи не изађете. По мени је милион пута било боље тог јутра обући оклоп и кренути у Косовски бој. То је одавно моје мишљење и ја од њега не одустајем. Не мислим да требамо ићи као нејач на заклање, треба за то да се припремамо од највећих стручњака, знање је веома важан моменат, посебно данас. Без врхунског знања ми смо немоћни. А самим овим ставом ми смо већ победили. Уколико огроман број људи покаже то и свет види да ми нисмо заборавили шта је Косовски завет и шта је нама Косово то ће утицати и на људе у свету.

Одавно немамо војски и опрему, а данас се воде `космички ратови`, `ратови звезда`, ми немамо знање о томе. На нашу велику жалост нисмо на време слушали наше врхунске стручњаке какав је проф.др Светозар Радишић. Да смо имали такву свест и да смо наше најбоље људе задужили да обучавају младе војнике ми бисмо сада имали ратнике светлости. Будимо ратници светлости, не живимо као бедни црви које свако гази. У коначном то не зависи од тога каква је чизма него шта је у вашој глави. Ако наше мисли крену да сијају мислима Светог Саве, Светог Јустина Поповића, Светог Николаја Велимировића, таква самосвест ће нас учинити победницима. Ми не можемо изгубити Косово, у то сам лично убеђена. Али не можемо ни седети и чекати. Морамо одмах показати да од Косова нећемо одустати и да ћемо на Косово вратити целу Србију и ујединити српски народ који живи свуда по свету и кренути стазом наших звезданих предака какве нико нема. Наравно можемо и од других учити, то нико не пориче, али само у трагању за благодаћу Духа Светога. Ово треба да буде наш пут.

  •  Да ли желите још нешто поручити Вашим бројним поштоваоцима и часним колегама новинарима?

– Треба се и теоријски и практично бавити својим послом, а и наши читаоци не требају бити пасивни посматрачи дешавања већ свако треба да буде део новог инфо-рата. Важне информације до којих долазе требају ширити и то радити са жаром, тако умножавати знање и увећавати духовно поље. Нико не треба да седи скрштених руку. Данас има разних техничких средстава и могућности да се сними и пошаље слика, текст итд. Сви требамо бити једна информациона војска.

Проносимо истину, истина ће нас ослободити.

 

у Београду, 16. децембра 2022.

Горан Лучић
за Слободну Херцеговину

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар