Соколство је прешло више фаза од оснивања. Били су прво мала приватна организација интелектуалаца и проповедника ослобођења. Постепено је постајала општа народна организација која је будила народ, јачала све моралне и телесне снаге и спремала способне борце и раднике за борбу за ослобођење.
Курс учитеља из Србије са старешином Паунковићем /архива аутора
За време Првог светског рата у Аустро-Угарској Монархији соколи су били превратна организација бораца за слободу, а после рата народна милиција и ватрени проповедник јединства. У чланку „Две задаће” на насловној страни листа Савеза Сокола „Соколском Гласнику” истицало се да државни и соколски интереси корачају упоредо. Соколска организација је са 1.650 јединица (друштава и сеоских чета) са своје стране пружала подршку Краљевини Југославији у одбрани земље. Писац чланка истакао је циљеве за соколску организацију : „ … да настави са слободном иницијативом и тражењем новог бољег, и да врши устављену и и смишљену акцију физичког васпитања народа.” (1) У Извештају Соколске жупе Тузла 1932. истакнуто је да од приближно 8.105 ученика основних школа у редовима сокола било 1.030, а од 1694 ученика средњих школа у редовима сокола било је 215. Број учитеља у редовима соколских јединица жупе је растао. У свим соколским друштвима 1928. било је око 10 учитеља, а 1931. било их је 58.(2)
Соколска жупа Мостар посветила се описмењавању на селу и оснивању задруга. Најбољи сарадници жупе били су сеоски учитељи. Жупа их је позвала на свој први сабор соколских чета у Мостару. Соколи су уочили да је сеоски младић, који је свршио основну школу, одлазио затим за својим пословима у поље, брдо, … те је у послу заборављао читати и писати, а и оно што је било теже. Жупа је помагала тако што је слала савете и упућивала их да нешто читају, како не би заборавили. Сматрали су да све то није било довољно и да треба урадити више. (3) Соколско друштво Госпић систематски је радило на оснивању сеоских соколских чета у Лици. После оснивања чете у Врепцу основане су чете у Личком Осијеку, Дивоселу и Горњем Косињу. Радили су на оснивање чета у Метку и Смиљану. Најактивнија је била чета у Врепцу. У чланку „Организација соколских чета у Лици” истицало се да су сеоски учитељи били центар и душа основаних чета, јер су са много схватања учествовали у раду тих малих културних жаришта. (4) У чланку Вука Божовића „Соколство на селу” у „Соколском гласнику“ истицао се сем значаја учитеља за соколе и недостаци соколског рада на селу : „Све се то упућује учитељу. Он је све и сва кад треба да се ради. … Учитељ све прихваћа и радо гледа да у своме селу спроведе све организације које у селу носе карактер просвете. Учитељ је у селу центар око кога се све окреће. Учитељу се препоручује да познаје : медицину, економију, религију, Соколство и све друге гране просвете. ….Најпозванији да помогну Соколство на селу то је Соколско друштво, при којем је чета основана. Соколско друштво је важан фактор, који треба да помаже Соколство на селу и да му даје упутства за рад. Досада су доказала слабо интересовање за село. Како ће напредовати Соколство на селу, кад не добија од никога никаква нарочита упутства. Није довољно само да се оснује и да Сок. друштво може поднети извештај да је у својој околини основало толико и толико чета. Није довољно ни то, да чета само добија „Соколски гласник“ и друге новине. Соколству на селу треба посветити што већу пажњу, ако желимо да оно донесе нашој држави позитивне резултате. Треба омладини дати воље и полета за рад. Позвани да ово нарочито помогну, нека обрате што већу пажњу сеоским четама, нарочито им треба указати материјалну помоћ. Јер док Соколство по градовима зими ради у школским соколанама, на селу раде на отвореном пољу по снегу и блату. Напомиње се свесоколски слет у Прагу… а ја не видим да се штогод предузело код сеоских чета да и оне посете тај слет. Не дају им се никакве вежбе, нити им се што напомиње да раде. Ако се од друштва што потражи, одговара : „Ако имате радите, ако немате оставите”. Ове речи показују, колико је варошка интелигенција наклоњена селу. … Као један од оних који гаје Соколство на селу, упућујем апел позваним да што пре енергично предузму мере да се и Соколство на селу помогне и да му се даду средства за рад, … Наше државе снага је у селу. Зато се позвани озбиљно окрените селу.” (5)
Власт Југославије трудила се да помогне соколе у организовању течајева за сеоске чете. Соколска жупа Карловац организовала је ескурзију за преко 70 чланова сеоских соколских чета возом у Загреб. Чланови чета били су из сеоских чета Нетретић, Генералски Стол, Махићно, Драганићи, Јашково и Подземље. Водили су их чланови жупе тајник Божо Дочкал, члан Просветног одбора Јосип Коприва и просветар друштва Карловац професор Марко Саблић. Са колодвора кренули су трамвајем у Максимир, где су прегледали факултетско добро. Управитељ добра инг. Соко провео их је кроз све просторије добра, показавши им начин спремања жита, стројеве и предност њихове употребе, стаје и стоку, начин исхране, начин спремања сточне хране, силосе и предности спремања хране у силосе, природна и вештачка ђубрива, … . Сељаци су са интересовањем пратили излагања инг. Соко. После факултетског добра поведени су у золошки врт, где их је професор Саблић упознао са сврхом врта, повео у разгледање, тумачивши им код појединих врста животиња све што треба да се зна о врсти. За време посете врту дошао је изасланик бана, инг. Драган Томић, бански саветник пољопривредног одељења, и изручио им поздраве бана, који је желео браћи соколима добродошлицу. Чланови екскурзије су покликом “живио бан Перовић” поздравили банског изасланика. И сам инг. Томић је био члан сокола. Одржао је кратко предавање о важности оваквог начина просветног рада у сеоским соколским четама са обзиром на њихов пољопривредни рад. Из золошког врта поведени су екскурзисте да прегледају етнографски музеј и обртни музеј. Саблић им је у оба музеја био тумач. Обишли су и народно казалиште, а затим су ручали. После подне инг. Драган Томић водио их је у Загребачки збор (сајам) да прегледају економски део изложбе. У збору их је дочекао директор ветеринарске изложбе др. инг. Ганзелмајер. Упркос томе што се тада одржавао конгрес ветеринара, дошао је да као стручњак буде при руци екскурзистима. Повео их је од почетка ветеринарског павиљона држећи у сваком одељењу краће предавање. Држао је предавање о заразним болестима стоке : сакагији, бодреници, туберкулози, куги, слинавки и шапу … . Чланови сеоских чета су пажљиво слушали да им неби што промакло. Уз приказивање биља са ливада предавао им је инж. Божо Турина о сточној храни и начину спремања хране. Предавање је било поучно и популарно, за сваког приступачно. Чланови чета су били очарани предавањем и желели су да им се још који пут пружи прилика да га поново чују. Ветеринар Либиг из Доњег Михољца предавао је о перадарству. Чланови чета слушали су са великом пажњом предавање. После прегледа ветеринарског дела изложбе прегледали су остали део изложбе : изложбу пољопривредних машина и вештачких ђубрива. Драган Томић је цео дан био уз чланове чета, спреман на све врсте услуга. На растанку у Карловцу срдачно су се растали са вођама, обећавши им да ће се сваком згодом када жупа буде тражила одазвати, јер су и сами дошли до уверења о потреби просветног рада у селима. (6)
И соколи су знали да помоћ државе има границе. У доба привредних криза није било могуће ни држави да увек остварује буџет онако како је хтела и да у целини испуни оно што је желела. У таквим приликама Савез Сокола као организација приватне иницијативе морао је да се ослони на самог себе, а државну помоћ морао је сматрати као помоћ за јачу акцију, и када је добијао оно што је требао да њоме остварује нове циљеве и задатке, а у колоко добије мање соколи су требали да се ограниче на редовне дужности и остваривало је само оно за шта су му средства достизала. За своје обичне виталне потребе опстанка соколи су требали да се базирају на сопственим средствима : чланаринама и жупским и савезним порезима, а помоћ су требали да троше за појачање делатности, за оно што је било потребно и корисно, али не неопходно. (7) У Соколској чети Кузмин одржан је зимски пољопривредни течај у Кузмину од 14 фебруара до 27 марта 1932. са 36 сати предавања. Течај је остварен залагањем Соколске чете, управе школе, општине у Кузмину и Среског начелства из Сремске Митровице. Предавања су била из ратарства, сточарства, виноградарства, воћарства, повртларства, млекарства, задругарства, пољопривредног законодавства, ветеринарства, хигијене, националне историје и географије. Редовно је похађало течај 43 слушаоца, од којих 21 члан чете. Број слушалаца, редовних и изванредних, био је око 25. Дотадашњи родитељски састанци, које је одржавао учитељски збор сваког месеца, могли су се проширити и тиме још више појачати дотадашњи рад на просветном пољу. (8)
У часопису „Братство”, Соколске жупе Осијек 1939. истакнуто је да док су у Ловасу били учитељи Думић и супруга чета је била међу најактивнијим соколским четама. Са њиховим премештањем рад у чети је застао. Све бриге око рада чете биле су на старешини Матићу, који мада је био педестгодишњак, и сам вежбао. Просветар, лекар у месту није радио. (9)
Важност учитеља сокола за рад сеоских чета увидели су и хрватски сепаратисти па су у Бановини Хрватској од 1939. своју власт искористили за премештање учитеља. У „Соколском гласнику“ је у чланку на насловној страни „Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској” истакли су да кад су прочитали у „Хрватском дневнику” два саопштења Банске власти о премештају 2.000 професора и учитеља, да им је било јасно да је на обзорју нова неправда. Коментарисали су изјаву о наставницима који „ни по своме осјећању не спадају у Бановину Хрватску”. Пренели су из Сарајевске „Југословенске поште” случај наставнице, која је 28 година службовала у Дубровнику и коју је за град везивао гроб јединца сина, па је ипак премештена. А само Соколско друштво у Дубровнику изгубило је своје чланове : Марију Мозетић, Милку Црнчевић, Душана Рајачића, Тодора Хајдуковића, Леополдину Глумчић, Невенку Смолчић, Антуна Стегара, Маргариту Деливејо и Лукрецију Ковачевић. Сви су послати у забачена села као што су Стравча, Челебић, Миханиче, Горње Огорје, Медов Долац …. . Све зато да се парализује рад Соколског друштва Дубровник, јер су сестре Црнчевић и Мозетић биле начелнице, а Рајачић просветар. Сви остали били су агилни чланови. „И сад израчунајте,– ако је из самог Соколског друштва Дубровник премештено десетак учитеља, само зато што су Соколи, колико ли је учитеља и професора премештено у читавој Бановини, искључиво из тог разлога?” (10) У листу „Соколски гласник” објављено је писмо које је потписано са „Један од родитеља” и у коме се истиче : „Пишу нам из Суђурђа, на отоку Шипану : Премјештањем наставника у дубровачком срезу дошла је на ред и наша учитељица Рита Калас-Деливелио. Код нас је непрекидно службовала седам година, а другђе још толико, и умјесто да јој се то призна, па да јој се подијели мјесто у којој вароши, она се шаље у најзабитније село Имотског среза! Слична су мјеста добили сви југословенски соколи. Нашу ваљану учитељицу испратили су многи сељани, да јој тиме покажу колико су је вољели.” (11) После Другог светског рата комунистичке власти су основале своје организације које су замениле соколе.
Соколство је прешло више фаза од оснивања. Били су нови вид заједничког рада прегалаца и омладине у борби за ослобођење. Прво су били мала приватна организација интелектуалаца и проповедника ослобођења. Постепено је постајала општа народна организација која је будила народ, јачала све моралне и телесне снаге и спремала способне борце и раднике. За време Првог светског рата у Аустро-Угарској Монархији соколи су били превратна организација бораца за слободу, а после рата народна милиција и ватрени проповедник јединства. После Првог светског рата држава је пружала подршку соколима. Са своје стране соколи су подржавали Краљевину Југославију и њену војску у одбрани земље све до Априлског рата 1941. Соколска штампа пратила је проблеме рада на селу. Уважавала је значај учитеља сокола за рад са сеоским четама. Писци чланака упозоравали су да је државна помоћ у време светске кризе имала границе, и да су соколи требали да се више ослањају сами на себе. Важност учитеља сокола на селу увидели су и хрватски сепаратисти па су у Бановини Хрватској од 1939. своју власт искористили за премештање учитеља. После Другог светског рата комунистичке власти основале су своје организације уместо сокола.
Саша Недељковић члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије
„Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској”, „Соколски Гласник”, Београд, 20 септембар 1940, бр. 38, стр. 1;
Један од родитеља, „Противници соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 4 октобар 1940, бр. 40, стр. 4;
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
