• Тридесетих година 20 века дошло је до омасовљења соколских друштава и оснивања  нових соколских сеоских чета. Соколско друштво Дубровник било је једно од најбољих соколских друштава.

Друштво је 1928. организовало нараштајски слет жупе Алекса Шантић у Дубровнику. Соколски слетови и излети су били једини начин да се побуди интересовање за Соколство у селима око Дубровника. Сељак је био научен на обмане и празна обећања политичких агитатора., па је био неповерљив према раду сокола. Села су била главна снага народа, ту је требао бити центар соколства.(1) Соколско друштво у Дубровнику је у свом националном раду као матично друштво оснивало сеоске соколске чете у околини Дубровника. У извештајима за скупштину Соколског друштва Дубровник одржану 28. фебруара 1937. истакнуто је : „Показали су труд и преданост оних који су по бури, мразу, киши и жези одлазили у наше крше или на неки усамљени оток и обављали један важан народни и соколски посао.” Изабран је посебан одбор за извођење Петрове петољетке. (2) Бранко Хопе, члан соколског друштва   Дубровник писао је о сеоским четама у листу Савеза сокола „Соколском гласнику”. У свом чланку истакао је : „ … Са  селом морамо бити у тесној вези, село морамо чешће обилазити, сродити се са његовим животом,  упознати његове тегобе, поучавати га и од њег се учити. То се може постићи само непрестаним контактом старешинства жупе и села, … што је мањи териториј то је контакт чешћи а успех већи. “(3)

Соколска чета Орашац основана 1931. имала је 1934. 74 члана, а чета Затон основана исте године имала је 89 чланова. У сеоским четама Соколског друштва Дубровник било је чланова : Бабино Поље (1933) 176 чланова,  Ћилипи (1931) 109, Ђуринићи-Молунат (1931) 40 чл, Говеђани (1933) 40 чл,  Комолац (1933) 58, Корита (Мљет)  (1933) 31, Мандаљена (1931) 45,  Мокошица (1930) 62, Мравинци (1933) 39, Мрцине (1933) 25, Плат-Солине (1933) 36, Плочице  (1931) 86, Пострање (1931) 69, Слано (1931) 49, Суђурађ (1933) 101, Витаљина (1931) 55. Соколско Друштво Дубровник имало је 1932. 9 чета са 491 чланом, 26 нараштаја и 134 деце а 1933. 18 чета са 916 чланова, 74 нараштаја и 201 деце. (4)

Хрватским сепаратистима удруженим са римокатоличким свештеницима сметао је рад сокола и зато су  вршили нападе на чланове соколских чета и њихову имовину. У листу ,,Дубровачка трибуна” 1933. у чланку ,,Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну … “ истакнуто је : „У послиједње вријеме јављено је из наших околних села неколико испада за које је утврђено да су им ауктори крижари и њихови часни вође”. Жупнику Дон Карлу Дукају сметао је рад Миловчића који је организовао прву соколску чету у Ошљу. На дан Св.Петра и Павла, поп Дукај је одржао проповјед пуну алузија на соколство и његове пионире, приказујући их као противнике цркве и вјере. Исте вечери састао се Миловчић у једном друштвеном локалу са тамошњом учитељицом, разговарајући о соколској организацији. Жупник Дукај упао је у локал вичући и псујући Миловчића са разним погрдним речима. Поп Дукај се бранио да он није напао соколство као такво, него само непријатеље цркве. После кратког објашњења Дукај је Миловчића ударио шаком у лице. Када је Миловчић хтео да реагује, жупнику је прискочио у помоћ његов зет Мађар Ференц Салкај. Заједнички су напали Миловчића и тешко га повредили, тако да је исте вечери морао да иде у бановинску болницу у Дубровнику гдје му је указана потребна помоћ. (5)

Сабор дубровачких чета био је 29 септембра 1935. На сабору је истакнуто да су избори за парламент унели пометњу међу соколске чете, да су партијске расправе пољуљале поједине соколске раднике, и да је расправа о појединим политичким и партијским програмима убачена у народне масе пред изборе, изазвала трвења широких размјера. Један говорник на сабору истакао је : „Као да има међу нама један дух који ради на томе да нас буни и комеша”. У оквиру саборских свечаности одржан је јавни час на Пилама, пред „Дубравом”. На јавном часу биле су две музике, једна дубровачка а друга из Орашца. Ловор венац добила је чета Затон. (6) На првом Сабору соколских чета у Мостару 1935. говорио је Никола Мишић, из чете Доња Жупа. Истакао је : „И сада, браћо, имамо уједињену Краљевину Југославију, али још се нијесмо духовно ујединили. Добри се лакше уједињују, а лоши теже. Особито ми, који смо живјели под несретном Аустро-Угарском монархијом која нас је одгајала тако, да мрзимо своје, а љубимо туђе. …. Када је дошао Енглески књижевник Велс у Дубровник и походио Сарајево, тамо је видио на слету велике групе сокола из села и града  гдје заједно помијешани обилазе у богомоље и моле се заједнички Богу.” (7)  На скупштини Соколског друштва Дубровник 1935. говорио је старешина чете Поповићи Перо Клаић. У свом говору истакао је : „ … Ви сте до сада држали говоре и расправљали већином о стварима, које нас сељаке мало интересују (као : о дилетантским и пјевачким отсјецима, марионетском казалишту и осталом што вас занима) што може да буде племенито и узвишено  али у данашње доба када привреда страда  и сељак грца  у дуговима, моје је мишљење, да не треба да трубимо око зидина Јерихона и губимо вријеме, већ да посветимо пажњу привреди и погледамо  истини у очи. Позабавимо се материјалном страном села, које страда, па ћу ради тога ја да проговорим о привреди и расположењу села.  … Сељаци су један миран и радишан елеменат и ни једно зло не долази из села, већ му је увијек узрок из града … Ако су сељаци некад незадовољни, знак је, да им је нешто криво учињено. Ево примјера. Сељаци у Далмацији баве се једино винарством и маслинарством, осим рибарства. Док се ми давимо у вину, јер га не можемо ни по коју цијену продати, дотле у Загребу градско вијеће издаје дозволу индустријалцу Владимиру А р к у (Види “Обзор” од 29 децем. 1934) дозволу да може увести 300 вагона сувог грожђа из Грчке уз увознину од 2.50 дин. по квинталу, а ми сељаци кад би хтјели то, требали би платити 40.-динара по квинталу. – Овдје се ради користи појединаца, запоставвљају интереси цијеле једне покрајине ..  Ето, због чега остаје 1.200 вагона нашег вина непродата … ” (8)

Соколска жупа Мостар организовала је Збор радене интелигенције пред Сабор херцеговачког соколства 1935.  Учитељи, лекари, ветеринари, пољопривредни референти и грађевинари 10 јула 1935. ишли су на турнеју кроз села. Жупа је тежила да  учитељи са стручњацима обиђу сеоске соколске чете, да би на лицу места констатовали : 1) Резултате десетогодишњег соколског деловања у селима; 2) да на лицу места испитају све невоље које тиште сељаке и коче препород, да би са тачним подацима  иступили на Сабору; 3) да стручњаци одмах помогну сеоским соколима и њиховим домаћицама саветом и примером. Пета група ишла је из Дубровника 2 (лука Груж) у Комолац, Мокошице, Осојник, Затон, Суђурађ, Слано, Мравинци, -Дубровник- Горња и Доња Жупа, Млини, Плат-Солине, Чилипи, Поповићи, Мрцине, Плочице, Ђуринићи-станица Игало. (9)

На среском соколском сабору у Дубровнику 1935. донета је резолуција у којој се под тачком један тражило : „Наћи могучности да се нарочито код бројних чета подигну соколски домови, који ће бити праве тврђаве националног живота. Млини, Суђурађ, Орашац, Затон, Мокошица и Мравинци, желе подићи свој дом за који су спремне дати грађевни материјал и радну снагу, потребно им је осигурати јачу државну и савезну помоћ за набавку цријепа, жељезарије, дрвенарије и цемента. Помоћ државе коју добија Савез Сокола Краљевине Југославије за градњу домова, трошити искључиво за ову сврху, а првенствено за градњу домова соколских чета. “  Под тачком два тражено је: „На острвима Колочеп, Суђурађ на Шипану, Мљет изградити чатрње и резервоаре за питку воду, коју немају у довољној мери”.  Под тачком три тражено је уређење лукобрана у Орашцу и Колочепу, а у Собри и Полачама проширење обале.  Под тачком  четири истицано је да су путеви у већини села били слаби, и да је било потребно да се  уреде. Истицало се да су путеви на Мљету у врло слабом стању, и да је потребна државна помоћ. Истицан је нарочито туристички пут Полаче-Говеђари-Језеро. Под тачком пет било је тражено да Банска Управа резервише за сеоске чете и њихово чланство за бесплатну  поделу максимум воћних садница нарочито лимуна и наранача.  Под тачком  шест тражено је да се одржи више задружних течајева за унапређење задругарства.  Под тачком седам  тражено је да се у срезу дубровачком отвори једна нижа пољопривредна школа интернатски уређена.  Под тачком осам тражено је да се снизи и укине државна, бановинска и општинска трошарина на вино. Под тачком десет тражено је да се цене пољопривредних производа доведу у склад са ценама творничких производа који су сељаку били потребни. Под тачком дванаест :  „Тражимо да наше више Соколске власти што јаче заштите чланове соколских чета, јер су наши сеоски соколи извргнути пријетњама, нападајима, осетљивим материјалним штетама само с тога што су остали вјерни Соколској Југословенској идеологији. Соколовати у нашем срезу под данашњим околностима и терором одоздо, значи бити прави јунак.”  Под тачком тринаест тражило се : „Како се у посљедње вријеме у нас мијењају режими, од којих понеки могу бити и нерасположени према Соколству, потребно је да Соколство  и даље стоји далеко од свих режима и остане високо на својој линији служења искључиво Краљу, Отаџбини и добробити свога Народа.” У последњој тачки четрнаест сеоске чете су тражиле од Савеза Сокола да четама призна пуноправни утицај за сва сеоска питања без других посредника.   (10)

Соколско друштво Дубровник имало је Тиршев потпорни фонд. Из фонда је у зиму подељено најсиромашнијим припадницима друштва : 37 пари ципела, 4 капута, 4 одела, 21 џемпер, 7 метара платна, 1 гаћице, 1 мајица, 3 кошуље. (11)

Дубровачке националне установе заједнички су организовале прославу петнаестог рођендана краља Петра II  септембра 1937.  Проглас од 3 септембра 1937. потписали су : Народна одбрана, Дубровачко Радничко Друштво, Дубровачко Српско Пјевачко Друштво “Слога”, Матица Српска, Соколско друштво, Јадранска Стража, Удружење Резервних Официра и Ратника, Друштво “Кнегиња Зорка”, Нова Југославија, Дубровачка Грађанска Музика и Савез Добровољаца. (12)

У Луци Шипањскоj у кући Балда Смрдеља одржан jе 14. фебруара 1937. састанак ради оснивања соколске чете. Састанку jе присуствовало око 100 особа. Састанку jе присуствовала и делегациjа матичног друштва Дубровник од 7-8 чланова на челу са старешином Ником Шутићем. У име промицатељног одбора састанак jе отворио Нико кап. Бауле, коjи jе поздравио делегате Соколског друштва Дубровник и чете Суђурад. Нико Шутић jе истакао значаj оснивања чете у данашње време, када се са свих страна „пуца на Соколство и Југославенство”. У управу чете изабрани су : старjешина Бауле кап. Нико; замjеник Вуковић Антун; таjник Стjеповић В. Марко; благаjник Матић Перо; начелник Горjанц Петар; просвjетар Стjеповић Иво; књижњичар Бороjе Перо; статистичар Винцетић Жељко; повj. за штедњу Иванковић Викториjа; повj. за пољопривреду Злокић Петар; домаћин Алабаш Иво; ревизори Стjепковић Нико и Копорчић Здравко. Кап. Бауле позвао jе чланство да прионе на рад без обзира на претње коjих не треба да се боjе. Мато Урђевић, старjешина чете Суђурађ, преко свог изасланика поздравио jе новосновану чету и обећао им пуну помоћ и сарадњу у почетцима њеног рада. Нико Шутић jе говорио о жртвама коjе су пале за стварање Југославиjе, те о значаjу соколске Петрове Петољетке. У чету се одмах на скупштини  уписало око 80 чланова и чланица. Због оснивања Соколске чете у Луци Шипањскоj неколико локалних хрватских сепаратиста претило jе оснивачима. Они су се обратили листу „Дубровник” : „Ми се сада налазимо у тако тешком положаjу, да морамо тражити заштиту код власти … Обраћамо се уjедно и Вама да нас jавно узмете у заштиту, као чланове наjjаче националне установе у држави,”.(13)  Соколска чета у Луци Шипањскоj 4. априла 1937. одржала jе своjу прву академиjу на коjоj jе позоришна секциjа извела веселу игру „Два Глуха“. Вежбе подмладка и женског нараштаjа задивиле су гледаоце што jе била заслуга Петра Горjанца. Академиjа jе приређена у пространоj дворани виле „Катино” Ива Стjеповића. У листу „Дубровник“ истакнуто jе : „Кроз непуна два мjесеца што jе ова чета основана много се урадило у сваком погледу. Оваквом изведбом програма могла би се поносити и већа варошица а не село од 700 душа. Оваj велики успjех jе толико разjарио противнике народног jединства, да су у свом немоћном бjеснилу исте ноћи уништили лиjепи чамац власности старjешине чете, коjи jе био усидрен пред његовом кућом. Има ли тко да заштити ове борце за народно jединство од напада разбjешњелих изрода ?“.(14)

Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу : „ Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу.. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле). Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.” Услед оваквих притисака соколске чете у Мрцинама, Витаљини, Плочицама, Комолцу и Осојнику сасвим су престале са радом. Старешинство дубровачког соколског друштва закључило је да је соколство, због своје југословенске либералне и антиклерикалне идеологије било изложено нападима од стране римокатоличког клера удруженог са припадницима ХСС. (15) Команда места Дубровник известила је министра војске и морнарице како је ноћу између 13. и 14 јануара 1937. запаљена соколана у селу Поповићи у општини Цавтат. Паљевину је извршило 5 чланова ХСС-а. (16)  У селу Орашцу је септембра 1938. изгорела кућа истакнутог сокола Креша Крилановића. Ватра је подметнута тако да је цела кућа са намештајем изгорела, остала су само 4 гола зида. (17) У чланку „Соколским радницима пале куће“ објављеном 15. октобра 1938. у „Братству“, гласнику соколске жупе Осијек, наводи се: „У Орашцу, напредном месту у близини Дубровника, запаљена је кућа једном соколском раднику док је с мајком боравио у Дубровнику. Као опомена да ће то недело бити извршено извешена је неколико дана пре црна застава. Будући да је на исти начин дат знак и старешини чете бр. Ракидији, бојазан је да ће и његова кућа бити запаљена, у толико пре што се његовом заслугом подиже у Орашцу соколски дом.“ (18) У недељнику „Дубровник” у чланку „Политичке штете у Орашцу” наводи се да је у ноћи између 6 и 7 јануара 1939. посечено Марку Ђуровићу, члану соколске чете у Орашцу, 15 комада великих лоза и 4 стабла јабука. Штета је процењена 6.500 динара. Ствар је била предана у рука суда. (19)

На двадесетој скупштини Соколске жупе Мостар одржаној 18 и 19 марта 1939. говорио је Нико Шутић, старешина друштва Дубровник 19 марта 1939. У свом говору истакао је : „ … јер и предратно Хрватско, Српско и Словеначко стало је на данашњем нашем програму, прогањано је било прије под Аустријом,а прогањано је, нажалост, и данас у неким нашим крајевима, али стојички подноси све те неправде и непогоде несавремене и незахвалне садашњице, и не одступа ни за длаку од свог правца. Сва она браћа, која су због свог отвореног соколског исповиједања страдали, требало би  да осјете да је  за њима цјелокупно  наше југословенско соколство. … Соколство наше треба да буде непобједива фаланга на бранику …. јер у јединственој Југославији лежи осигурање слободе и напретка свих њезиних грађана, и једина је наша нада и будућност. … Нама соколима је чиста савјест да служимо нечем вишем и идеалнијем, што ће ипак једном славити своју коначну побједу. … Наша соколска дужност нам диктира да будемо сви будни на стражи, у обрани свога прага, спремни на све што буде од нас тражио Краљ и Отаџбина.  … Дубоко сам увјерен, јуначка наша браћо херцеговци, ако вам дође зов са Јадрана, да је у погибељи, да ћете сви сићи на море да га браните својим легендарним јунаштвом, …. . Стиснимо јаче, но икада, наше соколске редове. Подигнимо високо наше соколске заставе. И окупљени око наше узданице Младог Краља Петра II свим нашим снагама порадимо да Југославија остане недељива, непобједива, велика, моћна, снажна и силна; нека Југославија остане вјечна.” (20) Поводом преговора о споразуму од стране соколског друштва Дубровник објављена је у часопису  Соколске жупе Мостар „Књига за соколско село” у  Мостару „Ријеч сокола града Дубровника и дубровачког приморја поводом преговора о споразуму”. У „Ријечи” се истицало : „…Стога ми Соколи Дубровника и сеоских соколских чета среза дубровачког, сматрамо да је данашња подјела државе на бановине једна од најсрећнијих и најцелисходнијих подела, и да би свако цјепање и друго разграничање … по племенском или вјерском кључу – значило почетак распадања … Нека нам у овом погледу лебди пред очима увек судбина братског Чехословачког народа и ништа више.  …. Право југословенско расположење Дубровника очитовало се у часу нашег ослобођења, а не може да зато расположење буде мјеродавно стање, које је настало услед несавјесне агитације екстремних политичара, који хоће да даду карактер данашњег Дубровника помоћу досељених који осим своје зараде, немају никакве везе са Дубровником, служећи се у ту сврху свим могућим сретствима па чак и црквом. Најзад се је лице правог Дубровника нагрдило и потпуно непознавање овамошних прилика од стране водећих фактора, … и толерисали су бијес распасаних екстремних елемената…. Дубровник без свог херцеговачког залеђа, којему има да захвали своју славу и величину, не значи ништа.” (21)

Споразумом  Цветковић-Мачек 26.8.1939.  Дубровник и његова околина одвојени  су  од  Зетске  бановине  и   додељени  новоствореној  Бановини  Хрватској. ХСС је у Бановини Хрватској одмах почео са прогонима Сокола. Лист „Дубровник” пренео  је 30. септембра 1939. писање клерикално-мачековског листа „Народна Свијест” да је њен као и свих оних који мисле као она, главни задатак уништење сокола. По њој свакога ко је био члан сокола требало је не само анатемисати већ уништити, истерати из службе и бацити на  улицу. (22)   Хајку на соколске домове подстицала је штампа, нарочито клерикална. У листу „Дубровнику”  истицано је : „објављује такове написе, који индиректно подстичу неодговорне елементе да протузаконито посижу за сокол. имовином, па тиме сами сеју неред и незаконитост, ”. У соколском дому у Жупи дубровачкој у коме су становали привремено позвани у војску по писању листа „Дубровник” : „неки зликовци намјестише једну топовску чауру напуњену екразитом, заливену цементом и провиђењу са упаљачем, фитиљом. Срећом да су војници, који су ту у Соколском дому, открили тај атентат и осујетили га, али до сада, колико знамо, нијесу пронађени зликовци.” (23)  У Горњој Жупи извршена је 1940. провала у просторије соколске чете. У листу „Дубровник” истакли су о томе : „Родољубци-провалници однијели су све књиге и списе чете, те неке дјелове намјештаја. Однесено је и једно Распеће које су Жупљани у своје вријеме поставили у соколску просторију као одговор на познату бискупску посланицу. Коментар је сувишан.” (24)

О свему што се дешавало соколи су обавештавали „Соколски гласник”, лист Савеза Сокола, који је излазио у Београду. Лист је уређивао Нико Бартуловић. У чланку „Пишу нам из Дубровника“ у „Соколском гласнику” истиче се : „Након многобројних отпуштања соколских чланова и Jугословена из дубровачке општине, 13. марта су дошле наред нове жртве, па су из службе градског поглаварства отпуштени инжињер Joзо Дражић, стални чиновник са 9 и по година службе; Миливој Чурлица, стални чиновник, са исто толико година службе; Иво Премић, стројар водовода, са 8 година службе; и Иво Лабаш, чувар болнице, са 5 година службе. Jeдини разлог њиховог отпуштања је, што су чланови Сокола. Oтпуштен је такођер и Андро Жиле, чиновник благајне, са 8 година службе, зато што је Југословен. – Читава трезвена и честита јавност је огорчена због ових срамотних прогонстава “ (25)

У  чланку „Отпуштање из службе у општини Дубровник” у  листу  „Соколски гласник” пренето је да Општинско веће града Дубровника отпустило својом одлуком од 9 јуна 1940. соколе и рођене Дубровчане : Ника Шутића, шефа финансијског одсека општине и старешину соколског друштва Дубровник. Шутић је био стари соколски и национални борац. Старешина соколског друштва је био од 1928. Све соколске чете основане су биле на његову иницијативу. Њихово изграђивање и напредак били су тесно везани за  Ника Шутића. Коментар у чланку био је да се код нас добро награђује злим. Заједно са Шутићем био је отпуштен Влахо Лучић, бивши тајник соколског друштва и шеф анаграфског одсека у општини. Затим инж. Јозо Дражић, општински архитекта и соколски радник; Миливој Ћурлица члан Управе соколског друштва и председник организације „Нова Југославија”; Др. Перо Малешевић, општински тајник и поборник југословенске идеје. У чланку се истицало : „У свим напредним и слободним земљама људи се за добра дела награђују, а за рђава кажњавају. Међутим, код нас је, изгледа, обрнути случај. Наша велика стремљења као да нису уродила жељеним плодом. Ми се нисмо свуда и једнако ослободили. Уколико су од ослобођења и уједињена осетили благостање и они елементи, који су свим силама и могућим сретствима радили против народне мисли, утолико су потискивани, запостављани, прогоњени и понижавани они синови и кћери, који су се душом и телом залагали за ово, што данас имамо. Највећа хајка диже се против сокола, … добронамерни и искрени поборници свега онога, што води јачању целог нашег народа. Уски шовени као да заборављају у каквим судбоносним часовима живимо. … За соколе, било је и биће и тежих времена. Али сви они стоје постојано на своме путу, који је тежак и често крвав, неустрашиво стремећи своме циљу. …  Ни непријатељски прогони, тамнице, вешања и стрељања нису нам убили веру и смањили снагу, да се одрекнемо свога идеала, који је високо и далеко од ниских и подлих подметања сиромашних душа”. (26)  И лист „Дубровник“ писао је о отпуштенима. Лист је 15. јуна 1940. коментарисао отпуштање 5 сталних чиновника међу којима је био и Нико Шутић. Нешто касније 20. јула 1940. лист је у рубрици „Дубровачке вијести“ без коментара објавио да је Нино Шутић, староста (старешина) соколског друштва у Дубровнику са фамилијом отпутовао у Београд „да тамо ради –– –– ––“ . У истој рубрици лист је пренео опроштај Нина Шутића са свим својим пријатељима и познаницима. (27)

У чланку „Имали прогона у Бановини Хрватскoј“ у „Соколском гласнику” наводи се : „Прошлих дана је Министарство пошта отказало службу, … свима уговорним поштарима у срезу Дубровачком, који су чланови Сокола. Отказана је служба поштарима у селима Марановићи, Лука Шипањска, Колочеп, Тополо и Орашац, а изгледа да ће бити отказано и ономе у Затону. Сви ти поштари су најсавесније вршили своју дужност, али господин министар пошта им отказује само зато што су Соколи, и што тако траже локални партијски совјети.” (присталице Х.С.С.) „Да је то тачно, најбоље доказује чињеница, што су ти локални совјети били обавештени о отказу пре но шту је односним поштарима стигао званични акт, а што су они тријумфално разгласили по целом срезу, као „победу”. (28)

На чланке соколске штампе реаговао је часопис „Дубрава” из Дубровника. У свом одговору на њихов чланак редакција  „Соколског гласника” истакла је : „Водопад псовки осула је дубровачка „Дубрава” на Савез Сокола К.Ј., што се заложио за прогоњене Соколе у Дубровнику, који су, на најсуровији начин, отпуштени од тамошње општине. Већ по томе се види, да тај водопад не потиче од ког правог дубровачког Хрвата, већ бог зна од ког „фурешта”, закукуљеног у хрватску заставу, јер је дубровачка складност надалеко позната, радило се о Хрватима или о Србима. Али свако говори како уме, па тако и редакција „Дубраве”. Зато је, уместо одговора на њене миришљиве изразе, питамо – ШТА КОНКРЕТНО ИМА ДА ИЗНЕСЕ против одпуштених Сокола у дубровачкој општини, па да се онда утврди, на којој страни је насиље, денунцијантство и корупција, а на којој поштен и родољубив рад. Уместо паушалних фраза, о „онима који су кроз двадесет година мучили, прогањали и уништавали Хрвате”, и који су „измузли свој народ”, — нека господа око „Дубраве”, ако нису клеветници, изнесу конкретно о прогоњенима, шта су скривили и шта су „измузли?!” Да су имали шта, били би то већ сада учинили. Али баш то, што се ограничују на опћените псовке, најбоље показује, да су прогоњени Соколи само зато криви, што су били бољи Хрвати од њих; и што су у Дубровнику оснивали „Хрватски Соко”, онда када су многи данашњи грлати Хрвати били полуиталијанаши, и клањали се Бечу …”.  (29)  У „Соколском гласнику“ је у чланку на насловној страни „Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској” истакли су да кад су прочитали у „Хрватском дневнику” два саопштења Банске власти о премештају 2.000 професора и учитеља, да им је било јасно да је на обзорју нова неправда. Коментарисали су изјаву о наставницима који „ни по своме осјећању не спадају у Бановину Хрватску”. Пренели су из Сарајевске „Југословенске поште” случај наставнице, која је 28 година службовала у Дубровнику и коју је за град везивао гроб јединца сина, па је ипак премештена. А само Соколско друштво у Дубровнику изгубило је своје чланове : Марију Мозетић, Милку Црнчевић, Душана Рајачића, Тодора Хајдуковића, Леополдину Глумчић, Невенку Смолчић, Антуна Стегара, Маргариту Деливејо и Лукрецију Ковачевић. Сви су послати у забачена села као што су Стравча, Челебић, Миханиче, Горње Огорје, Медов Долац …. . Све зато да се парализује рад Соколског друштва Дубровник, јер су сестре Црнчевић и  Мозетић биле начелнице, а Рајачић просветар. Сви остали били су агилни чланови. „И сад израчунајте, — ако је из самог Соколског друштва Дубровник премештено десетак учитеља, само зато што су Соколи, колико ли је учитеља и професора премештено у читавој Бановини, искључиво из тог разлога?” (30) Дубровачка  „Народна Свијест” писала је са одушевљењем о великом премештању наставника југословена у Бановини  Хрватској, али се није задовољавала са прогонима већ је тражила да се ти наставници макну уопште са школа у Бановини  Хрватској, те да се  „са њима обрачуна”. Коментар „Соколског Гласника” био је : „Као што се дакле види, загребачки властодршци ни оваквим прогонима не успевају да надлицитирају франко-фуртимаше. Они их и овом приликом нападају, тврдећи да су премало учинили, и траже увек све горе и горе поступке.” (31) У  листу „Соколски гласник” објављено је писмо које је потписано са „Један од родитеља” и у коме се истиче : „Пишу нам из Суђурђа, на отоку Шипану : Премјештањем наставника у дубровачком срезу дошла је на ред и наша учитељица Рита Калас-Деливелио. Код нас је непрекидно службовала седам година, а другђе још толико, и умјесто да јој се то призна, па да јој се подијели мјесто у којој вароши,  она се шаље у најзабитније село Имотског среза! Слична су мјеста  добили сви југословенски  соколи. Нашу ваљану учитељицу  испратили су многи сељани, да јој  тиме покажу колико су је вољели.” (32) У листу „Соколски гласник” изашао је допис из Дубровника под називом „Премештаји сокола”. Из Дубровника је био премештен у Вараждин Никола Механџија, који је служио скоро 10 година у Дубровнику,  „једино зато, што је био агилан члан управе соколског друштва”. Премештена је била Марија Перишић, учитељица занатске школе, у Ливно „а на њено мјесто је постављена партијска мезимица. И њена сестра Катја, тајница Соколског друштва у Дубровнику, морала је да оде пре неколико месеци у Столац, због свога соколског и националног рада. Упркос свих оних прогона, дубровачки соколи нису клонили, већ чврсто верују у победу правде, радећи и даље неуморно.”(33)

Соколска штампа пратила је и притисак власти ХСС на школе у Бановини Хрватској. У листу „Соколски гласник” пренето је из „Југословенске Поште” : „У нашим основним школама проводи се систематска акција за уписивање ђака у тзв. стијегове „Хрватског јунака”. У мушкој Грађанској школи издан је изгледа, неки нарочити ферман, који гласи : „сви ученици католици морају бити чланови Хрв. Јунака”. Пресија је очигледна. Управи Грађанске школе пријављен је – наравно без успјеха – случај, у којему је један ученик премлаћен зато што није хтио да постане Хрватски јунак, на силу.”  (34)

У Спонзи су соколи организовали своје прославе, предавања и манифестације у репрезентативним просторијама Соколског друштва Дубровник. Дубровачка општина отказала је Соколском друштву у Дубровнику, за просторије које су биле власништво општине. О отказу је писао  лист „Дубровник”. Лист „Соколски гласник” пренео је 2 августа 1940. сажето приказ текста о отказу просторија Соколском друштву  у Дубровнику из листа „Дубровник” под називом „Хрватски и српски соколи у Дубровнику”. (35)

Соколи су тврдили да општина по уговору није могла да откаже соколском друштву и да се ради о акту политичке шикане. Суд је дао за право општини, а Окружни суд је ту пресуду потврдио. Дубровачки соколи су се жалили на Сто седморице у Загребу, који је одбацио раније пресуде, и одлучио да општина нема права тражити од сокола да напусти просторије. Одлука Стола седморице изазвала је велико задовољство не само у редовима сокола у Дубровнику, него и код свих трезвених Хрвата и Срба, који су сматрали да се аутономне и остале власти, не смеју поводити за уличним букачима, “већ да се имају држати реда и закона, и тражити елементе који спајају све грађане, без разлике, у данашњим временима”. Загребачка штампа бележила је одлуку Стола седморице без коментара. Љубљанско “Јутро” писало је да је та одлука “изазвала врло пријатан утисак, јер није била никаква тајна, да је отказивање просторија, са стране дубровачке општине, представљало партизански акт, без икакве потребе”. “Југословенска пошта” из Сарајева истакла је “… да се суд знао издићи високо изнад партијског диктата, и њу су поздравили сви добромислећи дубровачки грађани”. Почетком 1941. одржано је ново рочиште по тужби дубровачке општине. Општина је тврдила да да су јој просторије потребне за њене уреде, и за то да их поправи. Претрес је био одгођен за 9 април 1941, да би био прочитан елаборат техничког одсека општине о тим просторијама.   (36)

Скромна прослава Дана Уједињења у Дубровнику 1. децембра 1940, ограничена је на свечаност приређену у Соколани. У просторијама сокола на првом спрату Спонзе одржаване су приредбе и предавања. Лист „Дубровник“ писао је о прослави: „Друштвима која би се усудила да не послушају …..г. шеф полиције запретио је употребом силе и хапшењем чланова управе. … Пред вратима свих зграда у којима се налазе нацијонална друштва стајало је на дан Уједињења по два и три полицајца у униформи или без ње. … Посебну пажњу привлачила је силуета једног бившег ц. к. полицијског агента који је под сводовима Спонзе бројио и контролисао учеснике на свечаној сједници Соколског друштва, таман онако и са оног мјеста, са којега нас је контролисао 1912. године, … Двадесет корачаја од бив. ц. к. агента у служби данашње полиције – видјели смо три млада човјека; … На лицу и у очима могао си им јасно прочитати, да врше онај исти посао, којега је тога часа вршио бив. ц. к. полицијски агент, те са различитом дужности, да о ономе што су видјели реферишу некому другому, који води рачуна о онима које страх и персекуције још нијесу извукле из Соколане и круга националног Дубровника.”(37)

Соколско друштво у Цавтату требало је да 16 фебруара 1941. одржи десету, јубиларну годишњу скупштину. Управа је морала да одгоди скупштину на неодређено време, јер соколи нису добили одобрење од надлежних власти, иако је пријава била благовремено поднесена. Тог дана друштво је посетио старешина жупе Мостар, Чедо Милић. Упознао се са детаљно са радом друштва и приликама у којима делује, изразивши признање управи на преданом и свесном раду. Нагласио је да треба устрајати, бити миран и опрезан. Чедо Милић се дивио лепоти Цавтата и духовној снази његових родољуба, који су постојано ишли путем којим су их њихови великани упутили. Како је истакнуто у допису у „Соколском гласнику“ : „напустио је ову кулу соколства, увјерен, да ће Соколско друштво Цавтат и унапред бити једно од највреднијих у његовој жупи.” (38) У листу  „Соколски гласник“ истицали су да је  Соколско друштво Цавтат једно од најагилнијих и најборбенијих друштава у Соколској жупи Мостар, „које врло жилаво ради, и поред свих неприлика које му се чине, па је имало намеру да своју десетгодишњицу прослави  на виднији начин, али му то није могуће. Међутим ће, и поред тога, жеље свих Сокола у Југославији тога дана бити уз нашу браћу у Цавтату.” (39) Из Дубровника били су премештени соколи : Антун Бранђелица на Цетиње, Бруно Вернаца у Столац и Радомир Радовић у Чапљину. Незапослени соколи у Дубровнику били су : Антоније Бенуси, Лујо Корчуланин, Проспер Матијевић, Јозо Дидовић, Мато Влахушић, Босиљка Иванковић, Адам Корјенић, Антун Скурић, Ђуро Фиореоини, Влахо Гаљуф, Тома Петрушић, Перо Кристовић, Миливој Жиле, Вјеко Коштре, Мишо Бона, Станко Дерикучка, Иво Будић, Никша Лазинбат, Влахо Лисе, Нико Налбани, Драго Ајели, Петар Беде, Алфонс Свобода, Перо Брили, Богдан Видо, Нико Дидовић, Мато Дидовић, Санто Кончина, Симо Ђапић, Перо Ђапић, Нико Грбић, Милош Милутиновић, Никола Вукаловић, Лука Мишић, Нико Паскојевић, Мирко Лејао, Нико Ђуришић, Нико Лазаревић, Михаило Шошић, Илија Хамовић, Љубо Ђамешић, Перо Кнего, Л. Буцоњић, Вице Спавенти, Бранко Тарана, Андријашевић и Бача. (40)

Хајка на припаднике соколске организације није сломила соколе. Описујући  одушевљење  које  је  изазвао  преврат 27 марта 1941. у Дубровнику у  листу „Дубровник” наводи се : „честитања једно другом и извјешавањем народних застава, којима се је читав град окитио. …Једном нашем суграђанину, раднику, великом комунисти, слушајући вијести радија о преузимању државне власти од стране наше узданице, нашег младог Краља, потекоше му сузе. На упит, како то да он, комуниста, и тако осјећа, одговори : истински осјећај је јачи од накалемљеног.  И Дубровник уједно са народом читаве Југославије, осјећа срећу коју му је донио  27 марта 1941 године.” Соколи Дубровника и околине упутили су поздрав краљу Петру II : „ и најсветији завјет да ћемо са пјесмом на уснама хрлити у бој за част младога Краља а за слободу, величину и независност Југославенске Отаџбине.”(41)

Најжешћа борба дубровачких сокола и хрватских сепаратиства водила се око сеоских соколских чета. Соколско друштво у Дубровнику је у оквиру свог националног рада оснивало сеоске соколске чете у околини Дубровника. Друштво је основало  сеоске чете у Затону, Орашцу, Млини … . Хрватски сепаратисти заједно су са клерикалцима настојали да онемогуће рад чета, палећи соколске домове и  уништавајући имовину чланова сеоских чета. Услед притисака хрватских сепаратиста  многе сеоске чете  престале су са радом. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је помоћу власти и путем отпуштања сокола настојао да онемогући рад соколском друштву и његовим четама. Лист „Соколски гласник” на челу са Ником Бартуловићем и  „Дубровник” на  Кристом Доминковићем водили су полемику са хрватским листовима. Прогон чланова соколске организације није сломио соколе. После Априлског рата 1941. усташе су преузеле власт у Дубровнику и околини. У НДХ наставили су се прогони  сокола.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. „Соколско друштво у Дубровнику”, „Соколски гласник”, Љубљана, 1. аугуста 1928,  бр. 15, стр. 94;

2. „Главна годишња скупштина Соколског друштва–Дубровник”, „Дубровник”, Дубровник, 6 марта 1937, бр.5,стр.3; „Дубровник”, 6 марта 1937;

3. Бранко Хопе, „Разграничење жупа”,  „Соколски гласник”, Љубљана, 11 аугуста 1930, бр. 19, стр. 2;

4. „Рад Соколске жупе Мостар у години 1933”, Сарајево 1934, стр. 187,198, 199, 200-202, 203;

5. „Поп Дукај и мађар Салкај, воде крижарску војну … “. „Дубровачка трибуна”, Дубровник, 6 јула 1933, бр. 209;

6. Р., „Утисци са сабора дубровачких чета”, „Књига за соколско село”, Мостар, септембар 1935, бр. 7, стр. 15, 16;

7. Никола Мишић, „Наш Велики Краљ”,  „Књига за соколско село”, Мостар, децембар 1935, бр. 10, стр. 20, 21;

8. „Из села о селу!”, „Књига за соколско село”, Мостар, март 1935, бр. 3,

9. „Збор радене интелигенције Пред сабор херцеговачког соколства”, „Књига за соколско село”, Мостар, Јуни 1935, бр. 6, стр. 1;

10. „Срески сабори”, „Књига за соколско село”, Мостар, Октобар-Новембар 1935, бр. 8-9, стр. 31, 32;

11. К.С, „Зимска помоћ”, „Књига за соколско село”, Мостар, Сарајево, април 1937, бр. 3, стр. 55;

12. „Прогласи за прославу рођендана Њег. Вел. Краља”, „Књига за соколско село”, Мостар,  Сарајево, август 1937, бр. 8, стр. 179, 180;

13. В.Л. „Нова соколска jединица”, „Дубровник“, Дубровник, 20 фебруара 1937, бр. 3, стр. 2; „Пишу нам са Шипана”, „Дубровник“, Дубровник, 27. фебруара 1937, бр. 4, стр. 7;

14. „Лука Шипањска, априла 1937“, „Дубровник“, Дубровник, 17. априла 1937, бр. 11, стр. 3;

15. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, 1991, стр. 127;

16. Гојко Јаковчев, “Соколска организација у борби за за братство југославенских народа до 1918 године: прогон соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 53;

17. „Палеж куће у Орашцу”, „Дубровник”, Дубровник, 3 септембра 1938, бр. 35, стр.4;

18. „Соколским радницима пале куће“, „Братство“, Гласник соколске жупе Осјек, бр. 10, 15. октобра 1938, Год. VII, Осјек, стр.204;

19. „Политичке штете у Орашцу”, „Дубровник”, Дубровник, 27. јануара 1939, бр. 4, стр. 4;

20. „Говор бр. Ника Шутића старјешине друштва Дубровник на скупштини соколске жупе Мостар 19 марта 1939.”,  „Књига за соколско село”, Мостар, 5 1939, бр. 3,  стр. 54, 55, 56;

21. „Ријеч сокола града Дубровника и дубровачког приморја поводом преговора о споразуму”, „Књига за соколско село”, Мостар, 1939, бр. 5-6, стр. 131-133;

22. „У том грму зец лежи”, „Дубровник”, Дубровник, 30 септембар 1939, бр. 39, стр. 3;

23. „Хајка на соколске домове”, „Дубровник”, Дубровник, 4. новембра 1939, бр. 44,  стр. 3;

24. „И њега су однијели …”, „Дубровник”, Дубровник, 17 фебруара 1940, бр. 7, стр. 4;

25. „Пишу нам из Дубровника “,„Соколски гласник”, Београд, 22. март 1940,  бр.12, Године XI, стр. 5;

26. „Отпуштање из службе у општини Дубровник”, „Соколски гласник”, Београд, 21 јуни 1940, бр. 25, стр. 5;

27. „Шта раде са исправним људима!“,  „Дубровник“, Дубровник 15. јуна 1940. бр. 24, стр. 4; „Одлазак“, „Опроштај“    „Дубровник“, Дубровник,  јула 1940, бр. 28, стр. 4;

28. „Има ли прогона у Бановини Хрватској?” „Соколски гласник”, Београд, 12. април 1940, бр. 15, стр. 4;

29. „Још о премештању учитеља и отпуштању сокола”, „Соколски гласник”, Београд, 28 јуни 1940, бр. 26, стр. 3;

30. „Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској”, „Соколски Гласник”, Београд, 20 септембар 1940, бр. 38, стр. 1;

31. „Читајући новине …”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 7;

32. Један од родитеља, „Противници соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 4 октобар 1940, бр. 40, стр. 4;

33. „Премештаји сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 11 октобар 1940, бр. 41, стр. 6;

34. „Соколство у борби”, „РАД „ХРВ. ЈУНАКА”, „Соколски Гласник”, Београд, 22 новембар 1940, бр. 47, стр. 6;

35. „Хрватски и српски соколи у Дубровнику”, „Соколски гласник”,  Београд, 2 август 1940, бр. 31, стр. 2;

36. „Соколском друштву Дубровник признато је његово право!”, „Соколски гласник”,  Београд, 13 децембар 1940,  бр. 50, стр. 2; „Дубровачка општина и соколско друштво”, „Соколски гласник”,  Београд, 28 март 1941,  бр. 13, стр 7;

37. „Мозаик данашњице”, „Дубровник”, Котор-Дубровник, 14 децембра 1940, бр. 49,  стр. 3-4;

38. Н.В, „Јубиларна скупштина Соколског друштва Цавтат одложена”, „Соколски гласник”, Београд, 28 фебруар 1941, бр. 9, стр.7;

39. „Јубилеј соколског друштва Цавтат”, „Соколски гласник”, Београд, 7 фебруар 1941, бр. 6, стр. 2;

40. „Социјално-политичка питања”, „Књига за соколско село”, Мостар, фебруар-март 1940, бр. 2-3, стр. 43;

41. „Дубровник је срећан”, „Телеграфски поздрав Сокола”, „Дубровник”, Дубровник, 29 марта 1941, Југословенска Штампарија,  бр.12, стр.2;