Сви медији, па и водећи Фејс, прште од хипокризије. Баш као и наши животи. Па и сад, кад би требало да зраче искључиво љубављу, охрабрењем и солидарношћу.
Невидљиви непријатељ је близу и заједнички је целој планети, што га већ чини довољно претећим. Питање да ли се ради о биолошком оружју у овом тренутку није од пресудне важности, и о томе не бих чак и кад бих знала. Биће прилике, само Боже здравља!
На то питање се, затим, наслањају инфантилне жалопојке због „ограничења кретања“- до исмевања одговорних грађана, аплауза подршке здравственим службама и минимизирања проблема.
Више од оних „препаметних“ који уринирају уз ветар и из неке сопствене фрустрације угрожавају природно опрезан свет (што не рећи и уплашен), нервирају ме лицемери који јавно хејтују сваку меру заштите, а приватно се придржавају свега прописаног. А највише, и то мнооогооо празних места па убедљиво највише, стоје ми у грлу они који се упрежу да супротставе Цркву и секуларну организацију живота, иако у овим околностима оне нису супротстављене, и то измишљање сукоба заиста бива нехумано и у сваком слову бласфемично.
Него, идемо редом. Не знам коме сметају аплаузи, па безобразно тврди да су лицемерни. Мене нек се такви прођу и нек се у себе загледају! Аплаудирам свако вече доказаним здравственим радницима који су у племенитој мисији читавог живота. Аплаудирам из дубине захвалног срца, надајући се да ће до њих допрети бар микродецибел моје подршке. И звучи величанствено, звучи да је бар на пет минута човек човеку човек. Али, одмах се – као супротност! – појављују статуси да је извесни Отац Јован из Лешја благословио да у 20.00 ч уместо аплаудирања изађемо са свећом упаљеном уз читање молитве Оче наш. Наравно да је благословио, ко не би? Али, за мене су у ситуацији коју управо живимо аплауз подршке и Оче наш – контрапункт, јер није потребно да безусловно будемо против нечег доброг, да бисмо у другој верзији добра били за! Да се разумемо, то није вера, то је чиста таштина, Господу далека.
Истовремено, јављају се многи самозвани теолози који нам тумаче непромењену неопходност доласка у цркву. Ништа ту не спорим, осим што напомињем чињеницу да се не можемо безбедно трансмитовати из свог дома у Божији дом, и подсећам да су на епархијским сајтовима постављена обавештења да свештеници ове године неће ићи у предваскршње освећење водице! Уосталом, убеђивање и агресивно сугерисање нигде није бесмисленије него у црквеном животу. Вера је слобода. Нека свако одлучи мером своје слободе, чини ми се да је то много искреније а мање грешно.
На крају, најтрагичније: статистике о ранијим облицима грипа и свођење силних жртава тренутно владајућег облика на недраматичне величине! Има ли ишта тужније, нељудскије, богоборскије??? Где су нестали они људи који би до краја живота седели у кући са маскама и рукавицама, ако би знали да ће тако спасити бар један живот?
Но, ипак није све тако црно – заправо је, пословично, црно-бело. Погледајте наше градове и села ноћу. Одједном, у недоба изгледају пристојно. Нема дивљачког звука кочница, ни урлања ко зна чиме стимулисаних група, нема шутирања контејнера… Наша деца су над књигама, ми радимо углавном од куће па смо, ето радости, с њима цео дан. Продавнице су поново продавнице, а не ноћни клубови. Све се одвија у пристојно време, не ноћобдијамо чекајући децу из целоноћног изласка које им је наметнуло време одвајајући их од куће и здравог сна, а за узврат пружајући много мање него што смо ми добијали до 22 ч или изузетно до поноћи. Живимо и славимо живот. Утихнули су бизнис пунктови, оживеле су породице, које у свом јаду овог света израњају као мале цркве, као оазе сред пустиње.
Није нам више важно обнављање пролећне гардеробе, важне су нам само – маске и рукавице. Презрен је онај накриво насађени снобизам као мера успешног живота. Све наше жеље, јуче неоствариве а данас мизерне, сливају се у искрену молитву Господу: Да опрости што нисмо могли милом, па му се враћамо силом; да прође све ово сурово ванредно, а кад прође да будемо сви на прозивци. И да не заборавимо ове дане, као што чинимо иначе. Да се прецизно сећамо шта је било лоше а шта добро, па да лоше по злу памтимо а добро наставимо.
Ако наук не будемо спроводили, спас ће бити узалудан.
Услиши нас, Господе, и милостиво помилуј! ?????
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
