Снажна свест о припадности истој нацији једног верски подељеног народа, какав је српски народ, чврста је брана од искорењивања те националне заједнице као историјске целине, гарантија мирног и братског суживота два верска пола истог етноса, његовог физичког и духовног опстанка и свеколиког напретка у времену бурном какво је наше у коме нам је, бар за сад, „највећи капитал – страдање. Није нафта, није гас – већ страдање. То је једино што добијамо стално“, како рече Светлана Алексијевич, руска књижевница, у Стокхолму, приликом пријема Нобелове награде за књижевност.
Смотра муслиманско-четничке јединице у Семберији 1. октобра 1944. (http://www.sedmica.me)
Какав значај има национална свест за опстанак, било ког, па и Српског етницитета знали су, у ближој и даљној прошлости, као што знају и данас, сви непријатељи и окупатори српских етничких простора. Зато су, истовремено, са окупацијом и физичком ликвидацијом поробљеног становништва настојали, пре свега, да из његовог менталног склопа избришу националну свест.
О снази и утицају српске националне свести на припаднике Српског народа све три конфесије, у БиХ, строго је водио рачуна и Бењамин Калај (1839-1903) заједнички министар финансија Аустроугарске Монархије, који је пуних двадесет година (1882-1903) гаулајтерски управљао Босном и Херцеговином. Главна намера овог мађаризованог полусрбина (по мајци Амалији потицао је из српске мађаризоване породице Блашковића; по оцу је био Мађар) била је да је у Босни и Херцеговини угуши свест о српској националној припадности његовог становништва. као врстан историчар (1877 године написао је једну од бољих Историја Срба) лако је уочио да је основна слабост Српског народа његово нејединство, међусобно неповерење често засновано на инкоректним аргументима, неслога и партикултуризам. Зато је, на све начине, настојао да то својство Срба учврсти, ојача и развије до максимума како би оно постало њихова друга природа и доминантна одредница у међуљудским односима Срба православних и Срба муслимана и моћно оружје за девастацију њихове националне свести. У том циљу отпочео је са стварањем нове „босанске нације“, чију је грађевину поставио на темеље средњовековног богумилства. Њему је мит о богумилима послужио као извор муслиманске националне посебности и сепаратизма. Тој сврси немерљив допринос дале су и новине које је покретао у току година своје владавине Босном и Херцеговином („Ватан“ 1884, „Бошњак“ 1893, „Рехбер“ 1897). Путем тих листова и бројних организација које је створио, често илегалног и завереничког карактера, почео је од 1884 године да пропагира и промовише нову „босанску нацију“. Да би у целости остварио своју намеру из школа и администрације уклонио је ћирилицу, а увео латиницу, од љиљана са средњовековног грба Раме скрпио је босански грб и заставу, управу над окупираном земљом поверио је Земаљском поглавару, односно цивилном адлатусу.
Ради стицања поверења код поробљеног становништва Босне и Херцеговине радио је на подизању индустрије и његовог просветног и културног нивоа. Све те мере нису значајно подигле разину поверења босанских Срба и муслимана у црно-жуту Монархију, а о некаквој љубави и поштовању према овоме империјалном србождеру није могло бити ни говора.
Кад сва домишљања маштовитог аустроугарског алогена и инородника нису дала жељене резултате Монархија је отпочела са терором и судским прогонима српских патриота обадва верска ентитета (православних и муслимана). Организовала је тзв. велеиздајничке процесе на којима су суђени и осуђени многи српски родољуби. Овај пут ћемо поменути само Србе муслимане и то оне најпознатије, чија су имена и дела сачувана од заборава до дана данашњега. Међу тим бесмртницима незаборавни су: Изет Телалбашић, Мустафа Бектић, Хамид Сврзо, Авдо Сумбул, Адем Бисо, Хамдија и Садија Никшић. Они су са својом браћом Србима правословне вере лажно оптужени и тако и осуђени на дугогодишње робије у казаматима и зинданима ове тамнице народа: Араду, Зеници, Бањој Луци. Многи од њих отишли су на пут без повратка. Онима за чију су слободу животе дали ни на памет није пало да потраже њихове кости и да их на достојанствен начин сахране.
Приличан број муслимана аустроугарских официра и војника, који су у Првом светском рату били послани у Галицију, на руски фронт, при првом борбеном контакту са руском војском, ризикујући животе, прелазили су на руску страну и ступали у Добровољачку дивизију коју је формирао српски генерал Хаџић. Доста њих доспело је на Солунски фронт и своје младе животе, без жаљења, у епским јуришима на непријатеља оставило на каменитим висовима Кајмакчалана. Од оних који су били војници Хаџићеве Добровољачке дивизије најпознатији су др Авдо Хасанбеговић, др Дерво Хаџиомановић и Пехим Мусакадић, сва тројица витезови Карађорђеве звезде с мачевима.
Мехмед Ћишић, млади студент медицине из Мостара, као добровољац у српској војсци положио је свој живот на жртвеник својих српских убеђења, осећања и идеала. Овом броју прекаљених српских хероја из редова Срба муслимана, припадају и они бројни чија имена писана српска историја није забележила, али успомене и сећања на њих у народном предању као сучева буктиња неугасиво светле у колективном памћењу њихових потомака, комшија, сродника и сународника. Сунце се дланом не може заклонити па ће и њихова имена, верујемо, ускоро просијати из затурених и прашњавих пуковских архива и спискова погинулих ратника, ма где се они налазили и ма чија их зловоља скривала, и заблистати у књигама српских писаца. Надати се, најпре, оних пониклих и стасалих, у страдалним српским крајевима, између Дрине и Коране. Коначно! Зрело је време за тако нешто!
Српска национална свест, непомућена вера у победу добра над злом, слободе над ропством и тиранијом, напојила је многе родољубе из редова муслиманске средњошколске, студентске и радничке омладине, почетком двадесетог века, и покренула их да борећи се у одредима комитских војвода Војина Танкосића и Војина – Вука Поповића узму учешћа у коначном обрачуну са петвековним тлачитељем Српског рода.
Самопожртвовањем и јуначким подвизима нарочито су се истакли не само као комите већ и као завереници и актери у Сарајевском атентату: Мухамед Мехмедбашић из Стоца, Алија Казазић из Мостара, Ђулага Буковац из Љубишког, затим браћа Куртовић Шукрија, Алија и Хуснија из Гацка. Сви заједно из поносне и кршне Херцеговине. „Знамените су речи при умирању рахметли Хусније који је рањен био 1914 код Горњег Милановца и умро 19.новембра исте године, изговарајући последње речи: Е, сад не жалим да умрем кад Швабе беже. Ови људи, у цвету младости били, су мученици за Српство.“[1]
И поред витешког држања, херојског пожртвовања, у ослободилачким ратовима Српског Народа (1912-1918), које је код већине комита ишло до самоборава, историја је врло шкрто писала о њима, поготово о комитима муслиманима. Ову неправду савремени српски историчари морали би што пре исправити. Зар се сме бацити у заборав име неустрашивог јуришника Ибрахима Балте, рођеног у селу Благају, надомак Мостара, испод куле Херцега Стјепана, на врелу Буне и ненадмашног извидника Рахмана Садиковића, обојица из комитског одреда војводе Војина Поповића – Вука. Ибрахим Балта погинуо је у Другом балканском рату, у борбама против Бугара, 8.септембра 1913 на Дукату, док је Рахман Садиковић погинуо у истом рату, против истог непријатеља код карауле на Штипу, исте 1913.године.[2]
Штаб Драже Михаиловића, у којем је било неколико муслимана, иза њега је Мустафа Мулалић (http://www.sedmica.me)
Кад је 13.маја 1941.године на Равној Гори, пуковник, потоњи ђенерал Југословенске војске у отаџбини (ЈВО), подигао устанак против нацифашистичког окупатора, придружили су му се многи Срби муслимани, међу којима је први био Фехим Мусакадић, директор полиције у Сарајеву, српски добровољац из Првог светског рата и витез Карађорђеве звазде с мачевима. Дражином покрету пришли су и народни посланик Мустафа Мулалић, Хамдија Ченгић, др Исмет Поповац и Дервиш Шећеркадић, врховни шеријатски судија из Скопља.[3] У четничким одредима бориле су се хиљаде муслимана, као што су у последњем Отаџбинском рату (1991-1995) скоро 10% војника Војске Републике Српске чинили муслимани. Велики број њих је и у једном и у другом рату свесно принео свој живот на олтар српске слободе.
Други светски рат је био чудесна кланица народа. На југословенским просторима најкрвавија и најбестијалнија. У тој бестијалности предњачиле су и, у светским размерама, без премца биле хрватске усташе. Њима се, на жалост, придружио и знатан дио муслиманског националног корпуса, верујући да ће на рушевинама Југославије остварити бољи живот, срећнију и просперитетнију будућност за своју децу. У усташким и домобранским јединицама заведене муслиманске масе постале су моћна ударна песница против Срба. По угледу на римокатолички клер који је у Хрватској масовно преводио православне Србе и њихову децу на римокатолицизам, неки муслимански прваци у Босанској Крајини, сећајући се „доброг старог турског вакта и јањичарења“, отпочели су са превођењем православних Срба на ислам. Да би акција добила на значају и масовности прво су покушали са исламизацијом угледних српских интелектуалаца и домаћина. Тако је у Приједору, пише у својој књизи др Драгослав Страњаковић „Највећи злочини садашњице“ (стр.396), „под утицајем предстојника приједорске општине Миралем Бега Капетановића било појединачних случајева прелаза Срба на ислам, а међу овим налазио се др Младен Стојановић, лекар, који је после смрти проглашен за народног хероја.“
Фехим Мусакадић (први с лијева) – www.sedmica.me
Но, истина се не сме заборављати. Међу муслиманима је било доста оних који су јавно стали у одбрану обесправљеног и биолошки уништаваног Српског народа. Тако су се у Босанском Новом, на састанку у локалној џамији, где је одлучивано о покољу Срба, тројица муслимана: Хусеин Церић, Абдулах Авдагић и Фехим Шеховић, енергично успротивили том дивљачком чину.[4] Било је сличних примера и у другим местима. „Тако је заузимањем Бешлагића код Павелића спречен општи покољ Срба у Бањој Луци. Неки Шишић, остајући доследан сам себи као Србин издахнуо је под усташким батинама. Др Исмет Поповац врло рано је образовао одред Срба мухамеданаца који су се заједно са браћом Србима православне вере борили против усташа и других народних крвопија. Поповац је касниеј погинуо, али је његов одред продужио да сарађује са Србима у борби против усташа. Др Бехмен и Узеир Хаџихасановић били су стално под присмотром и дуже време у кућном затвору. Шукрија Куртовић, (чији је брат пао као официр у војсци Србије 1914. у борби против окупатора), Ибро Бркић и Хамид Кукић, функционери Главног одбора Гајрета одбили су понуду окупатора да их пусти као муслимане Хрвате, па су драговољно отишли са осталим Србима у ропство. Најсвеснији је пример Србина муслимана Смаил-аге Ћемаловића, који је радио још са Османом Ђикићем и Владимиром Гаћиновићем, и давао лист „Српска омладина“ – и зато је као мученик завршио у Јасеновцу.[5] Не могу а да не додам да је Смајо Ћемаловић био рођени Мостарац, Србин из Херцеговине, како је према сведочењу неких његових познаника знао рећи, Младобосанац, сенатор Краљевине Југославије, жив спаљен у Јасеновцу септембра 1944. Са њим је у Јасеновцу страдао и Србин муслиман Мујо Пашић, судија из Мостара.[6]
На самим почецима усташке страховладе и геноцида над Српским народом у Босни и Херцеговини угледни муслимански прваци упућивали су резолуције усташким властима у Загреб у којима су осуђивали усташке злочине над њиховом једнокрвном браћом Србима православне вере, енергично тражећи да се злочинствима стане у крај. Једну такву резолуцију упутили су у Загреб Срби муслимани града Мостара 22.септембра 1941., града Сарајева 12.октобра 1941., и Бање Луке 12.новембра исте године.
Сви ми, или, бар, огромна већина нас који смо живели у Босни и Херцеговини у другој половини двадесетог столећа веровали смо да се братоубилаштво из Другог светског рата више, никад, неће поновити. Међутим, наше наде су изневерене, силе мрака су поново тријумфовале. Зло је на самом измаку тога века, још једном, победило. Запад се наругао Истоку. Ми, деца ове лепе, нама најлепше, а несрећне Земље, остали смо посрамљени. Хијене и андроиди из банкарских престоница ликују над нашом несрећом, посматрају нас и размишљају како да нам поново, још једном и последњи пут, увале ножеве у руке и коначно, заувек, заврше са словенским племеном на Балкану.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
