Жељка Радуловић: Моја Херцеговина
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА
од студени поцрнела, до срца огољена, ал` срца неда
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА,
вековима потлачена све туђим војскама,
ал` никад пала на колена, никада
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА.
Синове дала, мајке у црно завила и достојно бол оћутала
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА,
од искона правду тражила, страдала, клецала
кроз крв свога чеда газила, ал` никад поклекла, никада
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА.
Колевка, моја колевка српства, млеком ме је српским
Мајка задојила, и отхранила
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА,
у свет, као бебу у море бацила и опет себи
љубављу непомућеном вратила
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА.
Вапај и мук Невесиња спомен соба у центру осликава,
јели младост та заборављена, јесу ли сећања угушена,
ко сени још призива до мајке, сестре, брата и оца својега
јели и то Херрцеговина у болу ћутећа,
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА.
И у свет си послала, бедом отерала и туђом неправдом
изданке своје разасула, кривудавим трошеним цестама
до Америке, Канаде, Аустралије, Африке..где све послала
и опет ћери, синове своје дала…
јел` допире и до туђина
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА.
Докле ти је суза отишла, суза мајчина
Херцеговачка суза бола, потмула, неисказана
она најтежа; докле ти је вера досегла,
докле се поносита разастрла
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА.
Враћа ли се дан кад за госта бити мора
а гладан ти си и свега жељан,
враћа ли се опет коренима у јауку створена, поклона вредна
враћа ли зато синове или их усудом даље ћера,
постојбина моја
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА.
Мајка ми вечно почива под боровима
на крају села Жиљева, боли ме долазак, крвари рана;
усправим се, прекрстим, за мир душе мајчине помолим
снагу ми даје у тешком трену, у живот ме враћа, опет
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА.
Поклон сам ти, ево, у срцу донела
моја болна утеха то је свагда
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА
где год била, гнездо савила, туге доживела,
знам да је увек уз мене, уместо мајке,
МОЈА ХЕРЦЕГОВИНА.