У оквиру „Дучићевог дана“ вечерас је у Музеју Херцеговине промовисан зборник радова „Поетика Милутина Бојића“, представљених на прошлогодишњем научном скупу у Требињу, који Дучићеве вечери поезије, на прољетној манифестацији посвећеној Дучићу, већ 11 годину организују у сарадњи са Институтом за књижевност и уметност из Београда.

Десети зборник у едицији поетичких истраживања српских пјесника 20. вијека који је реализован у сарадњи са Требињем – прва је књига научних радова која у нашој науци о књижевности постоји о Милутину Бојићу, а како је речено, случај је хтио да управо буде публикована – на стоту годишњицу од пјесникове смрти и 125 година од његовог рођења.

Сарадник на пројекту проф. др Александар Јовановић истакао је да је тешко појмити колика постигнућа стоје иза тако младог човјека, који је за својих тек 25 година био и пјесник, и позоришни критичар, и писац драма, притом и човјек изузетне ерудиције, те како је „у тим годинама, које се данас сматрају можда и продуженим пубертетом, најозбиљније промишљао основна питања филозофије, књижевности и националне судбине“.

„Изузетан версификатор, први велики пјесник еротских стихова, велики пјесник Византије, аутор изузетно значајних драма, приказа филозофских књига – поезији српске модерне дао је нове импулсе и био корак према међуратној авангарди и времену које није ни дочекао“, казао је Јовановић.

Управо је први зборник о његовом дјелу Бојића представио као пјесника „који још може да нас изненеди“, истакао је сарадник на пројекту мр Бранко Вранеш, истичући да се то драгоцјено а новооткривено пројављује у пјесниковом креативном односу према књижевној и културној традицији, а посебно – у његовој иновативности и авангардом потенцијалу.

„Бојић послије овога зборника неће више бити посматран као традиционални пјесник. Бојић ће постати оно што је увијек и био – протоавангардни пјесник, модерниста који је најавио токове наше међуратне књижевности и књижевности после Другог свјетског рата“, напомиње Вранеш.

Ново виђење и тумачење пјесника „Плаве гробнице“ проистиче понајвише из истраживања Бојићевих драма у стиховима и његовог разумијевања националне историје, сматра др Светлана Шеатовић, уредник зборника и руководилац научног пројекта поетичких истраживања српских пјесника 20. вијека на Институту за књижевност и уметност.

„Прије свега, наше средњовјековне историје, гдје је уочљив један критички однос какав се код наших пјесника јавља тек деценијама касније. То је оно што нама у Бојићу открива једног дубоко зрелог човјека“, истакла је Шеатовић, додајући да је својеврсни феномен да је иза пјесника, за свега 25 година живота, остало дјело од чак четири тома.

Уредник зборника и дугогодишњи руководилац едиције о српским пјесницима 20. вијека проф. др Јован Делић напоменуо је да поређење са Андрићем, чији је био вршњак, најбоље може посвједочити колико је интензивно и зрело Бојић проживљаво и стварао, јер је наш велики писац и једини нобеловац до 1917. године, када је Бојић умро, имао објављених – тек неколико пјесама и превода.

Његов респектабилни опус овим зборником радова пробрано је освијетљен – са 32 рада и на преко шест стотина страна, што Бојићев зборник чини и најобимнијим и најквалитетнијим у цијелој едицији – оцијенио је Делић.

„Овим смо комплетирали зборнике о пјесницима српске модерне – Дучић, Шантић, Ракић, Дис, Пандуревић и Бојић имају зборнике у овој серији. Остаје нам да им додамо још Војислава Илића, претечу српске модерне – и од данас већ почињу припреме за израду зборника о овом пјеснику“, закључио је Делић најављујући за наредни „Дучићев дан“ у Требињу научни скуп о Војиславу Илићу, те промоцију зборника са овогодишњег скупа посвећеног Десанки Максимовић.

Р.С. / РАДИО ТРЕБИЊЕ