Ево нама још једних Благовијести. Ево дана најаве арханђела Гаврила Дјевици Марији о предстојећем рођењу Исуса Христа.
На Благовијести, 7. априла 1993. ратне године, пола вијека од твоје смрти Јоване Дучићу, кнеже пјесника, у Београду, у Саборној цркви, Његова Светост Патријарх Српски Господин Павле, са својим архијерејима, служио ти је помен. Након службе, на Калемегдану, у Алеји пјесника, Добрица Ћосић је открио твоје попрсје, рад вајара Риста Стијовића.
По традицији, на дан кад си се преселио у небеске висине, окупљамо се ми Tребињци испред твоје бисте и присјећамо се твог дјела и нотабилитета.
Е, мој Дука, ништа више није исто. Како си само био у праву кад си рекао да „колико више размишљамо о животу све се више отварају његове засједе и проказују његова беспућа“.
Имаш очи на оба свијета, па видиш шта има тамо и шта се дешава овамо.
Глобална криза је бескомпромисна и неминовно намеће питање смисла живота. Ти кажеш да ако смисао живота уопште постоји, онда је он у самом тражењу. И не одустајеш, па истичеш „ ко смисао живота није тражио, тај није живио, али ко га је тражио, тај никада није био довољно срећан“.
Мислим да у овом турбулентном времену све више постаје смислен твој став о срећи. Помало или повише скептичан. По теби срећа је илузија „јер није ствар разума, него ствар уображења“ и срећан је човјек који вјерује да је срећан и кад није срећан. Другим ријечима, ко мисли да је срећан, он је одиста срећан. Тачно је да материјално богатство не може никад бити „пуном срећом“ и да ако срећа постоји „онда је она само у жељама, јер је жеља покрет и акција, значи једини живот и једина права радост“.
Е, мој Дука, колико ли си само у праву у спознаји да неки људи не умију бити срећни ни са огромним врлинама ни са огромним богатством. Па, још додајеш да човјек мора имати таленат за срећу. Искрено мислим да ова несретна времена не признају тај таленат. Једноставно немаш га, мислим таленат, ни гдје ни коме предочити и у стварности реализовати. Ове твоје перцепције о срећи привео бих крају твојом негацијом изреке да је сваки човјек ковач своје среће. Тврдиш да је човјек увијек сам ковач своје несреће.
Колико бих волио да ниси у праву. Нажалост, садашњост те верификује.
Не могу, Књаже, а да се не осврнем на то да си као највећу животну истину истицао: „Човјекова највећа несрећа је ако нема здравља, пријатеље и – љубав“. Љубав је за тебе божје дјело и религијски чин. А, онда дајеш повода за полемику наглашавајући да је „љубав само онда истинска ако је слијепа и да је љубав страдање, а све друго није љубав“. Сви знамо да си слијепо љубио и због љубави страдао, односно у љубави си неријетко доживљавао неуспјехе и несреће. Љубав и туга су нераздвојни, говорио си. Али, љубав није само жена. Један твој хроничар је неумољив у тврдњи да је „љубав била твоја пријека потреба, твој непрестан сан, твој животни циљ“. Знао си рећи да се љубав не казује него доказује. Не бих се сложио с тобом, јер да је тако не бисмо имали твоју величанствену љубавну литерарну оставштину. А, да си у себи имао упоредо нечег донжуанског и нечег вертеровског – имао си.
Драги мој Дука. Не знам знаш ли, али рачунам да, ако си са очима на оба свијета онда засигурно знаш, да се твоји биографи још споре око дана и године твог рођења, али није споран датум ни мјесто твоје смрти. Како рече Рајко Петров Ного: „Нема пјесника који је брижније од Дучића уљепшавао лице родном граду, своме милом Требињу, градио фонтане, дизао споменике, садио јабланове, а опет је његово књижевно дјело, као каква моћна легенда, понајвише измијенило изглед и граду и пејзажу“.
Вакат нам је да се опростимо до сљедећих Благовијести, мој Књаже.
Нека нас, умјесто наклона, испрате твоји стихови из „Химера“:
„ Ја одох даље новим лукама,
До звезда брод је мој узлетао:
А држим и сад још у рукама
Неки цвет црн што ту је цветао“.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
