Вријеме је, каже руски пјесник, да Русија врати статус суперсиле управо ту гдје га је изгубила – на Косову. И заиста, вријеме је
Пише: Милан Бабић
„Незадовољство које рађа крупне промене ретко избија само од себе. Тако је било одувек. Другим речима, да би се десиле промене морају да постоје или буду изазване тензије унутар једног друштва.“ др Веселин Конатар
МИСАО О РЕВОЛУЦИЈАМА
Револуција у Русији 1905-1907, потом Фебруарска па Октобарска револуција. Двије Русије – лијева и десна. Двије империје, два устројства, два свијета која стоје као изазов пред руском врхушком крајем 20. вијека. А потом долазак Владимира Владимировича, уздизање и покушај помирења. Свака револуција са собом носи лом устројства, рушење поретка, увлачење цјелокупног друштвеног ситема у хаос и метеж. А у метежу није лако дјеловати у смјеру сабирања и очувања (окупљања). Срушени поредак тешко је вратити, за то је потребно вријеме и огроман напор.
За рушење система незаобилазно је коришћење уходаних термина, звучних и (у сржи) деструктнивних – у царској Русији споља наметнута парола о потреби ослобађања од „крваве царске тираније“ (траје од првог крунисаног руског цара Ивана IV), о ослобађању од царске „тираније“ (траје од времена Смутње), a у совјетској Русији о ослобађању од комунистичког „црвеног терора“. Поигравање терминима. Технолошка цивилизација Запада која се намећа као супериорна, илузија материјалистичког прогреса као симбола цивилизованости и напретка, капитал који тражи да се остварују лични интереси науштрб државе и народа, тијесна спрега финансијске (Ротшилди, Рокферели, Варбурзи, Милнери, Моргани…) и социјалистичке интернационале у вријеме почетка 20. вијека, саботаже и диверзије либерала у току руско-јапанског рата, стране службе подстичу агитаторе и бундовнике, пета колона некада и сада…
Велика Игра је, наводно, ствар прошлости, тако да данашње догађаје (на Блиском Истоку, Балкану, Средњој и Јужној Азији итд), како поједини истраживачи сматрају, не треба упоређивати и повезивати са догађајима из претходних вијековa, иако је сличност више него уочљива. Наравно, то је схема која дозвољава да се избегну сувишна и неугодна питања (др Веселин Конатар). Андреј Медведев сматра да Русија у Великој игри учествује од 1612. године, када је смутњом захваћена Руска држава стицајем околности избегла да постане британска колонија…
Није лако направити повољну политичку климу, унутрашњу кохезију и стабилност у Русији са насљеђем препуним противрјечности, покиданих веза са историјом, сталних прекида континуитета. На крају 20. вијека сломљен је не само СССР – радило се и ради се о слому цивилизације у целини, о замени свих њених начела, врсте привреде и међуљудских односа. Није једноставно повезати у систем све што се десило, интелектуални тим „архитеката” перестројке свјесно се послужио преваром колосалних размера. Просто запрепашћује тај корак људи од науке, то је сасвим нечувена појава. Морамо учити на грешкама (др Сергеј Кара-Мурза)…
Није лако бити Владимир Владимирович!
РУСИЈА И СРБИЈА ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
„Словенски свијет ће, уколико не буде чувао свој ослободилачки дух и повезивао у складну цјелину разне стране утицаје, бити само етнички материјал за туђу – западну цивилизацију“ Николај Јаковљевич Данилевски
Русија је успјела оно што Србима није дозволила историја, тј. историјске околности: да се формира као цивилизација. При том и код Руса и код Срба идентификовање вјере и нације постало је национална карактеристика, својеврсна национална самоодбрана.
Шта је Европа за Србе и Русе? Узор, тежња, изазов, потрага, самопроналажење, другост у којој се губимо или је надилазимо? Да ли је за политику Русије најважније да се ослободи своје заблуде о припадности Европи и да схвати да је она водећа сила источног грчко-словенског свијета, као што је сматрао Данилевски?
Обележавање стогодишњице убиства цара Николаја Другог Романова код његовог споменика у Београду, 18. јул 2018.
У чему је наш неспоразум са Европом и како га ријешити? Да ли је руски неспоразум с Европом посљедица руске идеализације Европе, препознавања само онога општега, притом перципираног као вриједног; да ли је идеална, општечовјечанска Европа била руски изум Европе, а не нешто што је реално постојало (др Часлав Копривица)? И, на крају, не као мање битно, гдје се брани руски свијет – на садашњим границама Русије? или на ободима православног свијета?
Није лако бити Владимир Владимирович!
МЕСИЈАНСКА ИДЕЈА
„Месијанска основа идеје ’Трећег Рима’ осим што је оставила изузетан траг у руском колективном менталитету (примјера ради, њене основе могуће је препознати чак и у комунистичком поимању идеје ширења револуције), саму руску политику учинила је изузетно пријемчивом и привлачном за бројне православне хришћане у Отоманској империји“ др Мирослав Јовановић
Деведесете године 20. вијека, пољуљана вјера у смисао историје и жртве. Двадесети вијек Русима и Србима донио је огромна страдања – библијских размјера. Најважнији резултат Јалте и Потсдама било је успостављање фактичког континуитета СССР у односу на геополитички ареал Руске империје у комбинацији са новостеченом војном моћи и међународним утицајем, Побједа, која је на мјесту велике Русије васпоставила силу способну да обузда тежње сваког ко би пожелио да свијет учини униполарним, предодређује и каснију „хладну“ борбу против њених резултата. Данас све већи геополитички притисак на својој кожи осећа већ некомунистичка Русија (Наталија Нарочницка).
Вијековни идеал Русије – да служи идеалу правденог, хришћанског односа према народима, који треба да се саберу у један „духовни Јерусалим”(Николај Трубецкој) није лако представити као тежњу, а камоли кренути активно у његову реализацију. Руси и Срби су народи чији идеали нису садржани у прогресу, већ преображењу – покушају да се на земљи осмисли, одухови простор, врати смисао раду и стваралаштву – творењу смисла. Терет велике евроазијске државности може носити само народ чији је дух другачији од европског прагматичног индивидуалистичког етоса.
Русији је потребна моћна надетничка идеја, у којој би било ријешено питање евроазијске самобитности, стваралачког читања руске цивилизације (Бранимир Куљанин). Нестанак Источног римског царства пред руски народ је избацио свјетски задатак – снажну државност као духовни позив. Тај позив и данас стоји.
Није лако бити Владимир Владимирович!
СИМБОЛИКА ВРЕМЕНА И ПРОСТОРА
„Сваки Србин има два мјеста рођења, једно гдје се случајно родио и друго – Косово”Рајко Петров Ного
Симболика времена Вријеме посјете Владимира Владимировича вријеме је јаког притиска и тензија поводом Косова и Метохије. За Србе и Русе оно је прекретница из више разлога. Најприје, дефинитивног избора за помоћ онима којима је најпотребнија – Србима на КиМ. Како? Тако што ће јасно добити одговор да ли има говора о предаји КиМ. Ситуације када су Срби већи Руси од Руса и Руси већи Срби од Срба мијењају се заједно са историјским приликама и могућностима, али опредјељење за истину и правду остаје увијек пред једнима и другима. Долази вријеме јаче подршле историјској истини и уважавања борбе коју су Срби поднијели у току посљедњег одбрамбено-отаџбинског рата.
Симболика простора Култ Светог Саве велики је у Русији. Јелена Глинска, мајка крунисаног руског цара Ивана IV, била је по мајци унука српског велможе Стефана Јакшића. Током владавине Ивана IV уочљив је пораст поштовања према Светом кнезу Лазару, Светом Симеону и Светом Сави, чије се фреске налазе у Саборном храму Московског Кремља. Хиландар је обилато дариван од стране руских царева, а Иван IV је био један од његових ктитора.
Може се рећи да током 17. вијека у Русији није било ниједне значајније манастирске библиотеке која није имала књигу Сава Српски. Доћи у Храм Светог Саве, даривати га и помагати његову градњу наставак је вијековних руско-српских духовних веза које са собом носе огромну политичку симболику. Исто као што је огромна симболика америчке базе на Косову – војне базе Бондстил.
Руси граде храмове, а Американци базе – у срцу српске земље са јасном поруком Русима. Вријеме је, каже руски пјесник, да Русија врати статус суперсиле управо ту гдје га је изгубила – на Косову. И заиста, вријеме је. Није лако бити руски предсједник, али сада је још теже бити Србин на Косову!
Руски председник Владимир Путин целива икону Светог Саве у храму Светог Саве у Београду, 24. март 2011.
Добро нам дошао предсједниче! Осјећајте се у Србији као Срби у Русији – као свој на своме!
Милана Бабић је професор српског језика и дипломирани теолог, координатор школске омладине Међународног Савеза „Насљедници Побједе“, предсједник истуреног одјељења Удружења драмских писаца Србије за РС и извршни уредник за издавачку дјелатност у Задужбини кнез Мирослав Хумски. Ексклузивно за Нови Стандард.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
