• Ћирилица у Републици Српској мора имати статус јединог службеног писма, како је то и у Србији уставом дефинисано и конкретизовано у измјенама и допунама закона о службеној употреби језика и писма, наведено је у декларацији учесника научно-политичког скупа „Говори српски – пиши ћирилицом“, који је данас одржан у Требињу.

„Неопходно је да и Република Српска што прије напарави закон о службеној употреби ћирилице и да тај закон послужи као основа за израду закона о језику и писму у Републици Српској. У провођењу активности за увођење ћирилице као службеног писма прва мора бити израда заједничког буквара на ијекавици“, стоји у декларацији, која је по завршетку научно-политичког скупа презентована и на трибини у позоришној сали Културног центра.
У декларацији се наводи да је статус „јединог службеног писмо цијелога српскога народа“ неопходна мјера заштите ћирилице, те указује на нужност да се по овом питању цјелокупна „српска филолошка и политичка дјеловања нађу на истом путу“.

Већ названа „требињска декларација“ о ћирилици, којој учесници придају историјски значај, опомиње и на „нескривене тежње Бошњака да Србима наметну назив босански језик“, што се оцјењује „повампиреном Калајевом језичком и националном политиком у БиХ, која преко босанског, као земаљског језика, жели да створи босанску нацију“.
„Зато се Срби никако не могу нити смију сагласити са босанским називом тог политичког језика, који има симболичку функцију и несагласан је са етничким називом оних који их употребљавају“, каже се у декларацији и напомиње да назив за језик који користи један народ не мора бити обавезујући и за друге народе.
Латиница није српско писмо

У требињској декларацији о ћирилици наводи се да је код Срба деценијама погрешно креирана свијест да су латиница и ћирилица подједнако српска писма.
„Ћирилица јесте српско писмо, а латиница – Гајева са малом Даничићевом дорадом – није српско писмо, него је писмо српског језика. Она није српско писмо зато што и није створена за српски језик, али је писмо српског језика зато што се тај језик данас – не само код Срба, него и код Хрвата, Бошњака и Црногораца – пише латиницом“, наводе лингвисти подсјећајући да „ћирилица Србе прати од почетака писмености до данас“, а да је „латиницу највећи број Срба добио тек почетком 20. вијека, уласком Хрвата у заједничку државу“.

Филолози напомињу да је и латиница некада била српско писмо „зато што је била писмо Срба католика“, како је и означена у првом издању Вуковог рјечника, али је престала да буде онога тренутка „када су Срби католици на крилима правашке идеологије отишли у Хрвате“.

„Латиница је за мање од сто година готово потпуно истиснула ћирилицу из употребе“, упозорава декларација.
Српски језик је „у свој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом“, она је „нит која повезују скоро сву српску писменост од њених почетака до данас“, а о ћирилици свједоче сви најзначајнији писани споменици наше културе – од Повеље Кулина бана, Мирослављевог јеванђеља, Октоиха првогласника, Дуборавачког молитвеника, првог српског Буквара инока Саве…

„Према томе, ћирилица је једино право српско писмо, које поред функционалног значаја има и симболички значај – као једно од најпрепознатљивијих обиљежја српске националне културе током скоро једног миленијума“, закључује се у декларацији.

Филолози подсјећају да се у међународним стандардима међу језицима који користе латинична слова не наводи српски језик, због чега се „све што је до сада написано латиницом у свјетским библиотечким фондовима књижи – у хрватску културну баштину“.

Р.С. / РАДИО ТРЕБИЊЕ