Поводом Дана Војске Републике Српске и Дана Херцеговачког корпуса
Након што су Словенија, Хрватска и Македонија оствариле самосталност у авнојевским границама, а у БиХ се распламсавао рат, преостале двије федералне јединице, Србија и Црна Гора, су одлучиле да у својим авнојевским границама и даље остану у заједничкој држави. Ту своју одлуку озваничиле су доношењем устава, 27. априла 1992. године, чиме су испуњени услови за учешће на међународној политичкој сцени. Одређивањем имена државе, Савезна Република Југославија (СРЈ), исказана је и претензија да она буде правни сљедбеник претходне државе.[1]
ОДЛАЗАК ЈНА ИЗ БиХ
Чином стварања СРЈ, руководство Србије и Црне Горе се јасно опредијелило по питању даљег рјешавања југословенске кризе: формирањем нове државе дефинисане су њене границе и изражен је став да она нема територијалних претензија ни према једној сусједној држави, па ни према онима које су распадом СФРЈ стекле међународни субјективитет. Убрзо су донесене одлуке које ће ићи у прилог поткрепљивања исказаних намјера. Већ 4. маја скупштина нове државе донијела је одлуку да се сви војни ефективи који су у посједу ЈНА у року од петнаест дана повуку у границе новостворене државе. Дакле, крајњи рок за повлачење ЈНА из БиХ је одређен – 19. мај. 1992. године.
Дан Војске Републике Српске (Фото: Част отаџбине – http://castotadzbine.rs/218.html)
Био је то један од најзначајнијих догађаја у контексту рјешавања кризе у БиХ. То је свакако требало допринијети смиривању ситуације, с обзиром да је савезна војска међу Хрватима и Муслиманима представљана као главна препрека за политичко рјешење кризе у републици и извор оружаних сукоба. Муслиманско и хрватско политичко и војно руководство ситуацију у БиХ (по моделу који је успостављен у Хрватској) својој и свјетској јавности представљало је на сљедећи начин: на Босну и Херцеговину су Србија и Црна Гора извршиле агресију; оружаној сили „агресора“ прикључиле су се наоружане формације „босанских Срба“, а све зарад стварања такозване велике Србије. Све активности Муслимана и Хрвата правдане су одбраном од остваривања тог наводног циља. Стога је ријечник у свим комуникацијама прилагођен тако да поткријепи основну почетну тезу, те је објекат против кога су усмјерена дејства хрватско-муслиманских оружаних формација дефинисан као „српско-црногорски агресор“. Тај назив спада у групацију „уљуднијих“, који су се могли чути са те стране. Поред овога, у до тада нечувеном пропагандном вокабулару постојао је низ имена којима су Срби и српска војска сврставани у ред нечега најгорег што на овој земљи постоји. Одласком ЈНА из БиХ учињен је значајан корак у релаксирању напетости, пошто је један од најчешће помињаних фактора сукоба сада својом вољом изашао из тог сукоба. Била је то нова прилика да се престане са оружаним активностима и пређе на политичке договоре.
Међутим, на терену су се дешавале сасвим супротне активности, јер су оружана дејства хрватско-муслиманских формација захватала све већу територију Херцеговине, уз нарастање борбених јединица и употребу свих врста наоружања. Одласком војске остао је, као и у Хрватској, „српски реметилачки фактор“ који је дошао на ред за рјешавање, односно елиминисање.
ОДЛУКА О ФОРМИРАЊУ ВОЈСКЕ СРПСКЕ РЕПУБЛИКЕ БиХ
Како су настале нове околности, руководство Српске Републике БиХ предузело је мјере да се политички и организационо припреми за рад у новим условима. У Бањој Луци је 12. маја засједала Народна скупштина, на којој је констатовано да је српском народу у БиХ наметнут рат, те су дефинисани Стратегијски циљеви српског народа у БиХ.
На Скупштини је донесена одлука о формирању Војске Српске Републике Босне и Херцеговине. За командовање војском на стратегијском нивоу формиран је Главни штаб, на чије је чело постављен генерал потпуковник Ратко Младић. Војска се састојала од два вида: Копнена војска (КоВ) и Ваздухопловство и противваздушна одбрана (В и ПВО). Копнену војску чинила су три корпуса, и то: Крајишки, Босански и Херцеговачки. Касније је Крајишки корпус подијељен на Први и Други, а Босански на Источно-босански и Сарајевско-романијски. Реорганизацијом ВРС, новембра мјесеца 1992. године, формиран је и Дрински корпус. У корпусима су формиране бригаде и пукови.
Генерал Радован Грубач (Извор: монографија „Херцеговачки корпус“)
Командант 13. корпуса, генерал мајор Момчило Перишић је 26. маја 1992. године потписао наредбу којом се све снаге на простору источне Херцеговине обједињују под јединствену команду Херцеговачког корпуса. За команданта Корпуса постављен је пуковник Радован Грубач, а за начелника штаба пуковник Владо Спремо.
ФОРМИРАЊЕ, РАТОВАЊЕ И ЗНАЧАЈ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ КОРПУСА
Када је Херцеговачки корпус преузео одговорност за одбрану Херцеговине, команда корпуса је под непосредном командом имала само 4600 бораца.[2] Зона одговорности Корпуса била је – на истоку: државна граница са Савезном Републиком Југославијом (СРЈ); на југу: државна граница са Републиком Хрватском (укључно Неум); на западу: ријека Неретва – ријека Неретвица; на сјеверу: Иван седло (укључно) – Бјелашница – Рогој (укључно) – Јахорина – Црни врх (између Трнова и Јахорине); на сјевероистоку: долина ријеке Лим (укључно).
Командант Херцеговачког корпуса, генерал-мајор Радован Грубач (десно) и командант Невесињске бригаде, пуковник Новица Гушић на борбеном положају у околини Горажда, априла 1994. године (архива аутора)
Услови у којима је формиран Херцеговачки корпус били су изразито тешки, јер српски народ у Херцеговини, након одласка ЈНА, није био спреман за рат. Агресијом Републике Хрватске на Херцеговину током маја и јуна 1992. године, реализованој у операцији под називом „Чагаљ“, јединице које су се налазиле у долини Неретве су се повукле на резервне борбене положаје, а безмало комплетно српско становништво је протјерано из општина Коњиц, Јабланица, Мостар, Чапљина и Столац, те из дијелова општина Љубиње, Неум и Требиње.
У накнадним анализама, алудирајући на прогон Срба из Републике Српске Крајине 1995. године, неки хрватски извори операцију „Чагаљ“ називају „Херцеговачка олуја“. Дакле, „Чагаљ“ је био генерална проба спроведена над Србима из долине Неретве за оно што ће се примијенити три године доцније над Србима из Крајине. Посматрајући „олују“ са друге стране, сада знамо како је гласила извршна наредба за етничко чишћење Срба у Крајини. Ту монструозну наредбу издао је потчињеним министрима и генералима на Брионима, 31. јула 1995. године, предсједник Хрватске Фрањо Туђман, гдје је, између осталог, наредио: „…Ово бисмо морали ријешити, и југ и сјевер. Ријешити на који начин, то је тема наше данашње расправе: да нанесемо такве ударце, да Срби практично нестану!“[3] Наредба је, нажалост, досљедно реализована. Још увијек немамо доказа да је три године раније генерал Јанко Бобетко примио исту такву наредбу од свог „поглавника“, али по посљедицама можемо са великим процентом сирурности тврдити да јесте. Јер, у долини Неретве, у операцији „Чагаљ“, Србима су нанесени такви удари, да их тамо више нема.
Након тих борби Војска Хрватске је окупирала трећину општине Требиње, гдје је, некажњена од међународне заједнице, дочекала крај рата. Она је, дакле, била непријатељ Корпуса на југу. Од Мостара до Љубиња Корпус је за противника имао ХОС, а потом ХВО. Сјеверно од Мостара, преко Бјелашнице и све до ријеке Дрине, ратовало се са тзв. Армијом Републике БиХ. Десетог априла 1994. године јединице Корпуса биле су мета авијације НАТО пакта. Тај сукоб се наставио и на копну и у ваздуху, а кулминирао је у бомбардовању из ваздуха циљева у зони одговорности Корпуса у периоду од 30. августа до 15. септембра 1995. године.
Како је зона одговорности Корпуса била испресијецана територијама које су контролисале муслиманске оружане формације, команда Корпуса је била приморана да предузима нападне операције, како би у потпуности контролисала задату зону.
Прва нападна операција предузета је у јесен 1992. године у рејону Гацко – Калиновик – Фоча, чиме је источна Херцеговина повезана са горњим Подрињем. Деблокада Фоче у овој операцији је њен највећи успјех.
Након те операције, те након шестомјесечне битке за одбрану Требиња од прољећа до јесени 1992. године и Невесиња у новембру 1992. године, може се казати да је Корпус „стао на ноге“ и да је далеко спремнији очекивао наставак рата. До тог периода завршена је консолидација и формирање готово свих јединица Корпуса.
Наставак рата је наметнуо потребу територијалног повезивања Херцеговине са остатком Републике Српске. Због тога је, у љето 1993. године, Корпус извео другу нападну операцију у рејону Миљевина – Бјелашница – Игман, чиме је Херцеговина повезана са Сарајевско-романијском регијом.
Због непрекидних напада на јединице Корпуса из такозване заштићене зоне Горажде, повезивања са средњим Подрињем и поправљања услова одбране, Корпус је, у прољеће 1994. године, извео и трећу нападну операцију. Након те успјешно изведене операције територијално су повезане сусједне општине Фоча и Чајниче и знатно је скраћена линија одбране јединица у Подрињу. Остатак рата Херцеговачки корпус је водио јединствену одбрамбену операцију с циљем одбране народа и територије против далеко надмоћнијег непријатеља.
Амблем Херцеговачког корпуса Војске Републике Српске
Максимално бројно стање Корпуса било је у јесен 1992. године и износило је 24.000 људи, а рат је завршио са 18.500 људи.[4] Узимајући у обзир број становника и бројно стање Корпуса долазимо до податка да је мобилизацијско напрезање било и до 20%. Ако знамо да је стандардима прихваћено нормално напрезање у рату 10% становништва и податак да је Србија 1914. године имала напрезање 14%, онда долазимо до закључка да је у Херцеговини мобилисано све што је могло пушку носити.
Корпус је био једина институција која је обухватала читаву Херцеговину. Поред борбених задатака рјешавао је и друга питања, од којих је највише пажње посвећено збрињавању избјеглица и исхрани, како војске тако и цивилног становништва. Тим мјерама и активностима, спријечена је појава глади у Херцеговини која је била на помолу у љето 1993. године.[5] Корпус је током рата чинио између 10 и 15% Војске РС, а у Републику Српску унио је територију од 6600 квадратних километара, што представља око 25% укупне територије РС.[6]
У току рата живот је изгубило 2.211 бораца, од чега 1.941 непосредно у борби, а остали несрећним, или другим случајем, што чини око 11% укупног борачког састава. Као нестали и даље се води 86 бораца. Само 1991. и 1992. године, живот је изгубило око 1.300 бораца, што је 57% укупно погинулих у току рата. Рањено је или задобило различите врсте повреда око 5.836 борца, што чини око 26% укупног борачког састава.[1]
Може се казати да је Херцеговачки корпус дао немјерљив допринос за то што је већи дио српске Херцеговине остао у Републици Српској, што је сачувано јединство народа у изузетно тешким временима и што је Херцеговина чиста образа изашла из рата.
Зоран Јањић
Аутор је пуковник Војске Републике Српске, начелник штаба Невесињске бригаде и аутор монографије „Невесињска бригада у рату 1992-1995“
[1] У прилогу коришћен материјал из књиге: Зоран Јањић, Невесињска бригада у рату 1992-1995, Невесиње-Београд, 2017
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
Pingback: Војска Републике Српске – Гарант опстанка Срба у БиХ