• Спустио Свети Илија над Херцеговином небеска кандила, камен се ужарио, а удах врелији од издаха. Спарила се зелен и ријетка боровина коју нису сажегли прошлогодишњи пожари. Окамењени предио и у њему инсан са кога живот капа попут воска са свијеће.

Вијуга магистрални пут од Билеће према Стоцу, увија се попут шаргана кроз херцеговачку пустињу обраслу драчом, дријеном и трњем. Жури према ободу Фатничког поља.
И баш када се пређе Плана, а пут обори наниже према Ораховицама поглед као сам од себе запиње за једну греду (стијену) која се као караула узвисила над том крашком удолином.
Баш испод ње, на једном размеђу, виде се још из даљине врхови витких топола. Наредале се као младе дјевојке за причест, а листовим им трепетају на лаком повјетарцу што се пробија од Вележи и Зеленгоре. Тополе у живом камену навјештавају оазу у којој има воде и окријепе.

То је Качањ, српско херцеговачко село у коме истиче жива вода са Гаћиновића чесме. А уз чесму непресушно извире још нешто, вредније и од самог живота. Неумрли Дух српског ослобођења и уједињења, непокор сваком туђину и израбљивачу, вјера да је од смрти јаче васкрсење.

Прије Другог свјетског рата у Качњу, дијелу билећке општине, било је 18 српских домаћинстава, а много више прије сарајевског Видовдана. На попису становништва у Босни и Херцеговини 1991. године у селу је убиљежено 24 живућих.

Почетком ове године остало их је још осморо. Четири куће Гаћиновића и Чорлија.

Највише се народа из Качња осуло када комунисти послије рата започеше колонизацију њемачких посједа у Банату. Из Качња се многи населише у Сечњу код Зрењанина.
Данас село остало пусто, а у њему и добре земље и широке ограде, пет живих вода које никада пресахнуле нису. У сеоском гробљу један крст који чини се више од других иште васкрсење.

Поред топола и живе воде у мају 1890. године родио се Владимир у свештеничкој кући Гаћиновића. То дијете постаће мисаони тумач и пламеноносац српске слободе и уједињења у Босни и Херцеговини под аустро-угарском окупацијом.

Поглед на Качањ

Владимир из Качња до данас остаје прегршт смисла у коме се напаја сва наша жеђ.

Послије првих разреда основне школе Владимир Гаћиновић одлази у Мостар.

У тамошњој гимназији упознаје невесињца Богдана Жерајића и сточанина Димитрија Митриновића. Херцеговина је била окупирана и поробљена, а њени синови су гледали како се троши мука цијелог једног народа. То је могао прихватити и са тим се мирити само никоговић, полутан и удворник. И као што је касније записао Владимир Гаћиновић:

„Омладина је једина свијетла тачка, овог најтежег периода у Босни и Херцеговини. Њен први атентат, њена прва вјешала. Она је у добровољачким легијама.“

Матуру је положио 1910. године у Београду, а велики професор Београдског универзитета Јован Скерлић под утиском његовог завршног рада позвао га је на студије српског језика и књижевности.

Млади Владимир се ипак уписује на Правни факултет Универзитета у Београду. Но долазак Гаћиновића у Београду постаће кључан за једну другу српску слободну душу. На Зеленом венцу, вјероватно у чувеној кафани „Златна моруна“, упознаће се Владимир са Гаврилом Принципом који је становао у непосредној близини. По записима Гаврилових пријатеља послије тог познанства Принцип више неће бити исти, постаће просто одсутан, загледан у неки златни смисао.

Већ наредне године Владимир добија стипендију српске Владе за наставак студија у Бечу. Тада започиње његов осмишљени револуционарни рад за српску ствар.

У Бечу је написао манифест том непокору – „Смрт једног хероја“, у славу жртвовања Богдана Жерајића. У овом тексту попут крика над жртвом младе првине Гаћиновић се пита има ли српске слободе са тако уснулом младошћу и народом коме је саломљен сваки отпор.

Из Беча прелази на Универзитет у Женеву и Лозану.

Почетак Првог балканског рата 1912. године вратиће га у Херцеговину. Прикључује се српској војсци Краљевине Црне Горе и учествује у ослобођењу Скадра.

Сусрет са руском емиграцијом у Швајцарској обликује његову анархистичку мисао, но Владимир не скреће у плиму црвене ријеке из цареборног мора.

Руска душа била му је блиска као ђедово ражово поље испод Качња, али у црвеним маковима царске житнице осјећао је велику опасност по православну цивилизацију. Никада се није приклонио утварној совјетској слободи иако је добијао понуду за Лењинове „напредне курсеве“.

Владимир Гаћиновић је био суверенистичка српска мисао која је облике наше слободе оцртавала у уједињењу српских земаља и њеног народа. Дајте нам нашу земљу и наше животе, као да је била суштина његове мисли…

Из Швајцарске се враћа у Босну и Херцеговину радећи на организацији омладине и групишући истомислене српске појединце. Вјерујући у стратегију да се омладина и народ најприје требају причестити слободом и знањем кренуо је са организацијом школских кружока. У Бечу је основао два клуба српске и југословенске академске омладине, у Мостару два школска кружока, у Пакрацу један, у Сарајеву пет. Помаже Мухамеду Мехмедбашићу да пређе у Швајцарску и тамо настави обуку за тајни рад.

Стално је у дослуху са Младом Босном, Црном Руком, Мустафом Голубићем, пише за патриотске листове, обликује набој револуционарног духа.

Видовдански атентат био је велика нада и велика зебња. Није се надао свјетском лому. Пошто се није могао вратити у Херцеговину, прикључује се као странац француској Ратној морнарици заједно са Тином Ујевићем. Вјеровао је да ће савезници извршити десант на црногорску обалу. На једном француском ратном броду упловио је у наш Јадран, гледао је Румију, Ловћен, Орјен… Поглед му је западао у херцеговачка брда све тамо до Бјелашнице и Вележи. Како се касније сјећао Ујевић било је потресно гледати у те сузе које су чезнуле за родном земљом. Послије тога више никада неће видјети Херцеговину.

Одлази у Сједињене Америчке Државе да мобилише Србе у расијању да се прикључе добровољачким јединицама за ослобођење Србије. Тамо га је дочекао велики Михајло Пупин и очински помогао. И Никола Тесла се сусрео са херцеговачким студентима који су тада лутали америчким континентом вапијући за помоћ.

1917. године Владимир Гаћиновић се враћа на Универзитет да оконча започете студије.

4. августа 1917. излази на дипломски испит са темом из Геоетике и успјешно га полаже тиме стекавши академско звање.

Вече проводи у Фрајбургу са пријатељима уз пиће и колаче.

5. августа се буди и одлази у хотел на кафу. Послије првих гутљаја осјећа тупу мучнину. Након што му је позлило бива пребачен у болницу у Лозани. Пада у полусвјесно стање, има халуцинације, у грозници од високе температуре тражи ледене воде са извора у Качњу, помиње кланце у Херцеговини куда је као дијете пролазио, зове Србију, Русију, Москву…

У болници у Лозани умире 11. августа 1917. године у 27-ој години, а као посљедице тровања арсеником. По свједочења његовог брата Војислава задња Владимирова ријеч током њиховог растанка била је „Србија“.

До данас није откривен наручилац овог срамног убиства. Има више могућих актера али један од најсигурнијих је југословенски краљ Александар Први Карађорђевић и његова Бијела Рука, који су монтираним Солунским процесом и ликвидацијом Црне Руке прали херојску српску крв са лажне југословенске круне.

Но као што свети рекоше: „Ко се мача лати, од мача ће и погинути!“.

Невина видовданска крв избила је на Александрова уста у Марсељу 1934. године.

Владимир Гаћиновић је најприје сахрањен у Лозани, да би 1934. године по изградњи Видовданске капеле у Сарајеву његове кости биле пренесене на српско православно гробље Светог архангела Михаила на Кошеву.

У посљедњем рату „Алијини муслимани“ су Видовданску капелу и њене гробове претворили у јавни нужник, а и данас је њено стање јадно, кров прокишњава, а понижења не престају.

Братство Гаћиновића није могло дозволити оваква непочинства, ако већ Република Српска и Србија јесу, па су 2002. године кости свога славног претка пренијели у родни Качањ у Херцеговину. Данас над гробом бијели камени крст, у гробу бијеле јуначке кости.

Макадамски пут који води за Качањ

Република Српска и Србија још ништа нису учиниле да се врати достојанство Видовданској капели на Кошеву, а до села Качањ у Херцеговини се аутом не може ни доћи.
Како рекоше Владимирови сродници то је прије сломиврат неголи пут и нема га горег у цијелој билећкој општини.

И не чуди ме што је родна кућа професора Милорада Екмечића у мученичким и никад више усташама окруженим Пребиловцима данас рушевина, не чуди ме ни што је родна кућа Мустафе Голубића у Стоцу затрта, а његово муслиманско име и српска душа табуизирани, јер Срба у Стоцу више и нема.

Али ме чуди зашто је споменик Богдана Жерајића у Невесињу о прошлом Митровдану зарастао у ледину и небригу, а родна кућа Владимира Гаћиновића порушена и драчом затрњена, а пут до гроба најгори у Херцеговини!

Споменик Богдану Жерајићу у Невесињу о Митровдану 2017. године

Чему да се надаш у таквој Републици Српској?!

Гдје историју и себе да научиш ако су светиње затрапљене?!

Упекао август над Херцеговином, пут се увија међу камењем, а небо плаво као очи анђела. Гледам у трепет топола у Качњу, слушам жубор воде коју Владимирова уста зажељеше на умору. Село без народа и пута.

Народ без идеала и правде.

Ћутим, а нијемо се питам има ли наде, слободе и уједињење над гробом изданог видовданског хероја?!

Горан Лучић