Иако је формално насловљен као „писмо редакцији Слободне Херцеговине” (које нашој адреси није директно упућено), ријеч је о бриткој сатири и књижевној гротески. Аутор кроз жестоку иронију и фиктивни глас „критичара” заправо до краја огољује и исмијава загребачки идентитетски инжењеринг.
Како бисмо предуприједили површне закључке да текст промовише ставове хрватске политике, преносимо ову врхунску полемичку деконструкцију у цијелости.
„Министарство културе и медија Републике Хрватске донијело је 20. априла 2026. године одлуку којом се „Слава, крсница или крсно име – прослава обитељског свеца заштитника неретванских католика” проглашава културним добром и уписује на заштићену листу под бројем Z-7985.
(…)
У самом опису обреда појављују се сви кључни елементи: свијећа, жито, хљеб, вино и симболичко гашење свијеће вином. То нису споредни детаљи. То је срж обреда.“ (Слободна Херцеговина, 15.05.2026.).
Писмо редакцији „Слободне Херцеговине“:
„Ми, хрватски католички патриоти, захтевамо да после горњег објављивања и бројних клеветничких, крајње несувислих, увредљивих и неистиних реакција Ваших читалаца, објавите и наш следствени коментар:
Хрвати, као и сваки други народ, имају право да гаје и штите сопствено историјско, културно, цивилицијско и верско наслеђе – чему дакле узбуђивање? Поготову када суседи, нпр. Срби не престају да посежу за истим, јер немају свога.
Примери за то су, поред бројних осталих, највећи хрватски изумитељ Никола Тесла, па Руђер Бошковић, читава дубровачка књижевност, прастара хрватска ћирилица, ћевапчићи, све то ти крадљиви Срби бесрамно својатају.
Они завиде нама Хрватима, јер као што је познато, Хрватска је својевремено уз Франачко царство била прва уређена држава у Европи, побеђивали смо и учили памети Франке, Византинце, Бугаре, Мађаре, Млетке, водили један успешни „Стогодишњи рат“ против османлијских Турака и спасавали Европу…
А Срби Хрватима захваљују и књижевни језик, мада и то фалсификују и бестидно изврћу у супротност. Тако они тврде да је хрватски језички реформатор Људевит Гај 1835. објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа, те прихватио српску штокавштину Вука Караџића.
И потом тобоже јавно обзнанио:
„Како да се препиремо што је код Србљах народно, што ли није, код Србљах, у којих од олтара до чобана ништа бити не може што не би народно било; код Србљах, од којих ми језик у својој мудрости и у свом богатству, и обичаје у свјој изврсности и својој чистоћжи учити морамо, ако хоћемо да илирски живот обновимо.
Код Срба, који су у светињи свог српства онај народни дух и оно родољубство уздржали, који смо и ми у новије доба, ради слоге, под пространим именом илирства новим животом ускрснули; код Србљах, који су нама од старине све сачували а којим ми мало, али сасвим ништа гледе самога народнога дати не можемо.“
А истина је сасвим супротна, мора се само заменити Гај и Караџић, хрватско и српско!
Чему дакле узбуђивање око одавно потребне и легалне законске заштите традиционалног хрватског празника: „Слава, крсница или крсно име – прослава обитељског свеца заштитника неретванских католика”?
А имена светаца-заштитника, који се при томе славе? Ништа лакше од тога!
Наша наука је наиме утврдила да су тзв. Немањићи били заправо хрватски Франкопани, да је кнез Лазар са Косова Поља потицао из хрватског рода племениташа Зрињских а Милош Обилић дошао из хрватског Загорја.
Да, Срби све то присвајају, јер ко нема сопствену историју и културу, тај краде туђу.
И не само то, они чак тврде да су староседеоци и једном шта више били већински народ у нашој домовини, од Славоније до Далмације! Један таква безочни пример је фалсификовање сведочанства аустријског надвојводе Лудвига Салватора.
Он је крајем 19. века путовао Далмацијом и по залеђу Јадранског мора и свој етнографски интерес изразио сликајући народне ношње из Имотског, Дољана, слива Неретве, Оребића, са острва Пага, из Карлобага, Сиња, Книна, Врлике, Метковића, Сплита и Каштела, Задра, Дубровника, као и из Црне Горе.
Он је то уградио у књигу са 45 литографија у боји, која је изашла у Прагу 1870-1878.
Све сами традиционални, историјски осведочени хрватски крајеви, радило се дакле само и искључиво о хрватским народним ношњама! Но Срби су му том приликом подло подметнули свој лажљиви коментар, који кривотвори читаву књигу и претвара је у још један великосрпски пропагандни памфлет:
„Ниједан народ на земљиној кугли не може се поносити поседовањем ношњи са тако лепим формама и фарбама, као што су то Јужни Словени (…) Међу јужнословенским племенима, која се распростиру у великим областима, не постоји међутим ниједно, које показује тако богату разноврсност својих ношњи, као што је то српски народ, који настањује читаву јадранску обалу, од Ријеке до северне границе Албаније.“
Нечувено! Тамо никад није било Срба, осим понеких најмљених чобана!
Па хрватски композитор Јосип Руњанин, који је 1846. компоновао нашу величанствену, светски јединствену химну: „Лијепа наша“ а Срби му име променили у Јосиф и чак отели његове земне остатке и сахранили их на њиховом шизматичком, православном гробљу у Новом Саду.
А пре тога су још фалсификовали његову композицију: „Радо иде Хрват у војнике“ и уместо „Хрват“ ставили „Србин“ и као такву ју је користио Чајковски у свом „Словенском маршу“ и Јохан Штраус Син у свом „Српском кадрилу“.
Јер то само може да буде „Хрватски марш“ и „Хрватски кадрил“!
Да, сва та неугодна искуства говоре за исправност актуелне и само примерене одлуке Министарства културе и медија Републике Хрватске да законски заштити наш традиционални празник: „Слава, крсница или крсно име – прослава обитељског свеца заштитника неретванских католика”.
Чему значи узбуђивање?
Поготову јер је врло логична претпоставка да ће се у Хрватској у догледној будућности усталити једно једино светачко и заштитничко име, наиме, када блажени Алојзије Степинац буде коначно беатификован и проглашен свецем од стране нашег римског Светог Оца, јединог Кристовог заступника на земљи
Блажени Степинац, као што је познато, није спасавао само Хрвате од геноцидних србочетника и србопартизана 1941-1945, већ и Јевреје, Роме и Србе, иако су ови последњи тада до гуше били заглављени у својој злочиначкој намери да искорене све Хрвате и све хрватско.
Тако да очекујемо да ће и српска мањина код нас почети да слави њега и тиме исказати своју захвалност за његову дубоку хуманост, као што је то својевремено наш бискуп Језеринац од њих захтевао.“
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
