Свједоци смо да се појмови патриотизма, националне одговорности и вjере често поистовећују, а понекад и злоупотребљавају. Зато је корисно чути различита промишљања унутар хришћанског простора. За нови број магазина „Стазе“, који издаје Исусовачка служба за избjеглице, уводник је написао проф. Владaн Перишић, некадашњи декан Богословског факултета Универзитета у Београду, а данас старјешина Храма Благовјештења у Дубровнику. Уводник преносимо у цијелости.
Фотографија преузета са сајта Епархије ЗХИП
Пише: проф. Владaн Перишић
Патриотизам би могао означавати љубав према домовини чијих смо неизбежних мана свесни, а што нас подстиче да је увек настојимо учинити бољом. Али не на рачун других. А национализам би могао означавати љубав према сопственој нацији чије неизбежне мане покушавамо да одстранимо како би без њих завредила још више наше привржености. Кажем да би патриотизам и национализам то „могли“ бити. Јер најчешће нажалост нису.
Код људи ниског ступња културе (а и интелигенције) патриотизам се обично изражава негативним и чак непријатељским ставом према другим нацијама.
Зар љубав према својој нацији не показујемо тиме што неку другу мрзимо?
Обично ону нама најсличнију (упореди некада Јудејце и Самарјане или сада Русе и Украјинце, мада би и Срби и Хрвати били одличан пример). Јер, наш национализам је патриотизам, а њихов је шовинизам. Уосталом за све наше мане, недостатке и промашаје криви су они други. Никако ми. Стога је и нормално да их мрзимо и ниподаштавамо. А да се својој нацији и домовини (па и држави) клањамо као идолу, као златном телету. И да при том имамо сву подршку своје цркве која је „чувар традиције“ и наш истомишљеник задужен да нам умири савест ако се ова случајно пробуди.
За разлику од нас, Исус своју домовину није идолатризовао, него је за њом плакао. Као за оном која је достојна сажаљења јер је очито скренула на странпутицу, што је за њега значило да је скренула са пута који води ка Богу. А то је опет значило да је постала неправедна (праведност је својство Бога), а често и немилосрдна (милосрђе је својство Бога). Сажаљевао ју је као изгубљен случај и није на њене недостатке хтео да затвара очи. Није јој подилазио нити јој је ласкао. Него јој је, као заблуделој, пророчки претио („Јерусалиме, Јерусалиме…“). Чак је и њене највише вјерске службенике, који су је у том застрањењу здушно подржавали, називао лицемерном „пећиним разбојничком“. Можда би се могло рећи да је његова љубав према (заблуделој) домовини имала форму сажаљења.
За разлику од Исуса наши домољуби (српски и хрватски) своје домољубље ничим не доводе у питање. Они своју земљу и свој народ, уместо да га кад застранјује исправљају и враћају на прави пут, потпуно некритички величају и уздижу изнад свих осталих, а уздижу га тако што остале обезвређују и ниподаштавају. Потпуно заслепљени ирационалним уверењем да поседују супериорну вредност над осталима простом чињеницом што су се случајно родили у једном делу земаљске кугле, а не у неком другом.
И који је у тренутку њиховог рођења случајно имао баш ону културу и баш ону религију коју су они својим доласком на свет затекли. И коју сада непромишљено величају као супериорну над свима осталима. Испада да су та нација и та религија само чекале да се они појаве како би целом свету разгласили њихову супериорност над осталим нацијама и религијама. Такво острашћено заговарање сопствене нације и националне државе које понекад иде и до нивоа религиозне усхићености, као што то јеванђеља недвосмислено показују, нема никакве везе са хришћанством.
Напротив, потпуно му је страно.
Да ли ћемо то икада схватити и прихватити изгледа да зависи од наше спремности да се суочимо са истином и од тога да ли нашу савест уљуљкавамо у националној митологији или настојимо да је држимо трезвеном и будном. У томе би нам наша црква могла, штавише морала, бити од највеће помоћи. Но, како ствари стоје, тешко да ће од ње овакве бити икакве вајде.
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Владан Перишић је пензионисани професор филозофије и теологије на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, где је предавао филозофију, теолошку епистемологију, онтологију и патрологију, а раније и средњовековну те модерну филозофију на Филозофском факултету истог универзитета. Обављао је дужност декана и био на челу Катедре за патрологију, а дуги низ година представљао је Српску православну цркву у Светском савету цркава. Као протојереј-ставрофор Српске православне цркве активан је и у екуменском дијалогу, посебно као члан Православно-католичке радне групе „Св. Иринеј”, а уједно делује као парохијски свештеник у Дубровнику. За овај број Стаза пише о савременим друштвеним девијацијама које нас отупљују за солидарност и умањују нашу људскост.
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
