Давно је то било кад сам својим скромним умијећем, у тамбурашком саставу свог банијског села, свирао и пјевао пјесме о Бањалуци. Пјевао сам их и кроз даљи живот, без тамбура. А то су пјесме: „Бањалуко и та твоја села“, „Бањалуко, ватром изгорјела“, „Откако је Бањалука постала“, „Врбас вода носила јаблана“ (увијек ту пјесму вежем уз протицање ријеке Врбаса кроз тај град).

Послије не знам колико година, ево ме, посљедњих дана овог љета, у Бањалуци (са супругом Радмилом, сином и нашим возачем Зораном и унуком Костом. Не тако врући дани, уз кишу једног од њих, одговарали су мом здравственом стању). А био сам не знам ни колико пута у том граду. Данас главном граду Републике Српске. Главном граду једног од два ентитета Републике Босне и Херцеговине. (Овај запис нема намјеру да улази у историју ратова и много чега другог што мучи и ломи ту, на своју несрећу, вјештачки створену државу. А опет… и тако даље.)

Прошавши граничне прелазе Хрватске и Босне и Херцеговине, и ријеку Саву која протиче између њих, провлачимо се улицама некадашње Босанске Градишке. Од које се ка Бањалуци путовало старим друмом. Кроз села и мање варошице: Лисовац, Ровине, Нову Тополу, Маховљане, Лакташе и друга. Данас се из садашње (само) Градишке излази на новоизграђени ауто-пут. И њиме право за Бањалуку. Нема кроз села из пјесме „Бањалуко и та твоја села“. Сад села читамо на путоказима. Али се из других праваца пролази кроз бројна села, варошице и градове. Што значи да ту постоје „и та твоја села“.

И ево ме у граду у коме сам, ако се донекле сјећам, први пут био у јесен 1966. године. Ево ме у граду који ми је мио и драг на посебан начин.

Бањалука је град који је у мојој души имао и има неку своју, посебну душу. А њу, ту њену душу, чине улице, тргови, дрвореди, паркови (град богатог зеленила), куће, зграде, цркве, фонтане, споменици… И прије свега – људи. Првенствено они. Њихова се гласност и данас слива у зачуђујућу храмовску тихост. Па се осјећам као да сам у лијепој звучној просторији у којој и ја, иако напољу, разговарам са свима њима. И кога год да штогод питате, рећи ће, објаснити, па ако треба и одвести.

Фото Дарко Гаврић / Ова фотографија је послата у оквиру пројекта Трагом душе 2015. / Извор: Википедиа

Мени су и мени је Бањалука (нека ми не замјере они које нисам поменуо, а има их још много, и нека ми се не замјери због онога што нисам поменуо, а има га још много, али ко би их све и ко би то све; са некима сам дуго пријатељевао, са некима се познавао, а многима сам пратио оно што су стварали и створили): књижевник Петар Кочић (увијек смо га сматрали и банијским писцем и народним трибуном), његови Стричићи, Змијање и пут до њих преко Мањаче; професори (неки су доктори наука, академици, а неки су и књижевници): Предраг Лазаревић, Милан Шипка, Стево Мирјанић, Миљко Шиндић, Душко Пеуља, Младен Шукало, Живко Малешевић… (три тачке значе „и други“ и, можда, „и многи други“); композитор, академик Владо Милошевић; књижевници: Ранко Прерадовић, Ранко Рисојевић, Ранко Павловић, Кемал Цоцо, Ђуро Дамјановић, Предраг Бјелошевић, Боро Капетановић, Стевка Козић Прерадовић, Драган Студен, Здравко Кецман… мој Комоговљанин, рођак и саиграч у малофудбалској екипи нашег села, пуковник Ранко Дабић; „Кочићев збор“ (два пута сам учествовао); промоција једне од мојих збирки пјесама, представљање мога скромног писанијског рада, узвратно гостовање са сисачким књижевницима Драганом Божићем, Славком Јендричком и Јосипом Поднаром; Универзитет, Народна и универзитетска библиотека, Народни музеј, Народно позориште… Глас и Глас Српске, часописи: Путеви, Крајина; први телевизор – поклон фабрике „Руди Чајавец“ новоотвореној школи у Меченчанима, 1958, у којој сам почео радни вијек, 1964. године, па послије десет година још један; сарадња бањалучких културних институција са Жељезаром Сисак, у којој сам радио, и градом Сиском, у коме сам живио; мој вјенчани кум Момчило Кременовић, родом из Бистрице, ђак бањалучке Гимназије (са супругом Радмилом и кћерком Сандром био сам и у Бистрици); Фудбалски клуб Борац, његов стадион и његови фудбалери: Томо Кнез, Велимир Сомболац, Абид Ковачевић… Рукометни клуб Борац, славни рукометаш и љекар специјалиста др Петар Поповић, рукометаши: Абаз Арсланагић, Милорад Каралић… шахисти: Милан Вукић, Енвер Букић… Господска улица (и даље је господска), некад Робна кућа а сада Тржни центар „Боска“, Кастел, некадашњи хотел „Палас“ и садашњи хотел „Босна“, Шехитлуци, ријека Врбас, ћевапи код Мује…

Рукомерташи Борца, прваци Европе 1976. године (Фото: Независне новине)

Робне куће, самопослуге и друге продавнице пуне, уређене. Цијене су ниже од цијена исте робе у Београду. Е сад, да ли Бањалучани и сви који из Републике Српске долазе у њу имају конвертибилних марака за пазарлук, то је већ други „падеж опанака“, како већ вијеке вјекова волим да изврћем „пар опанака“. А да је имовна раслојеност присутна, увјерио сам се: богами јесте. Али, и то је „други…“. И за неку другу прилику.

Године 1979. долазим на чувени шаховски турнир у Бањалуци, трећем шаховском граду у Југославији. Учествује и шеснаестогодишњи Гари Каспаров, из Совјетског Савеза. И од тог турнира креће његов брзометни успон до титуле свјетског првака. На страну оно што је говорио о Србима, Републици Српској и Србији, али је било милина гледати тог момчића, црне коврџаве косе, како повуче потез у сусрету с неким од велемајстора, па устаје и безбрижно хода салом. Касније сам о томе написао пјесму, објављену у поменутом часопису Крајина.

За свакога ко из било којих разлога посјећује Бањалуку, било би добро да, између осталог, обиђе и Тржницу. Близу је најужег центра. Ни 200 метара од модерног здања Тржног центра „Боске“, а поред је Народне и универзитетске библиотеке, из које сам прије уласка у Тржницу управо изашао.

Укопана у земљу, заштићена, наткривена. Поред оног што свака тржница, пијаца нуди, бањалучка доста тога нуди. Али је мени, старцу сељачког поријекла, уз остало што сам радио и чиме сам се бавио, истинска радост разгледати, заустављати се, разговарати, додиривати воћарске и повртарске производе. Јер послије више од тридесет година:

– угледати плодове крушке црнице, пробати их – откад живим у Србији, а свој избјеглички живот живим пуне 32 године, и прошао сам је од Хоргоша и Бездана до Прохора Пчињског и Руговске клисуре, од Кладова и Пирота до Лознице и Пријепоља, нигдје нисам наишао на крушку црницу. На ону, банијску, која током зрења прелази у изузетно укусну угњилост: тада њени плодови опадају и купе се са земље. Мој отац имао је три стабла, и једно огромно, и сваке године пекао је љуту и мирисну ракију препеченицу;

trznica-bl.com

– пробати бројне црне шљиве – ипак на тезгама ове Тржнице ни на једну нисам наишао као што су банијске црне шљиве. Ни у Србији на онакве – никад… Не, нису то ни оне старе сорте, као што су шљива ранка, српска шљива, петровача, илињача, трношљива (дреновача, црношљива), чокешинка, пожегача (мађарка, бистрица), а то нису ни новије и нове сорте. Мада неке од њих подсјећају на банијску црну шљиву и такође су веома укусне. Али кад се у устима „усвоји“ одређена „укуснос“, како каже једно дијете у легендарној књизи Оловка пише срцем, а и велики Душко Радовић има је у једној од својих пјесама „о дјеци“, како је то, „о дјеци“, сјајни књижевник и један од најзначајнијих српских филмских сценариста, Арсен Диклић, називао књижевност за дјецу, ту „укуснос“ ниједна друга „укуснос“ не може да поништи;

– е, шантелије (виноградарске брескве) су исте. Овдје их је, на Тржници, баш било: и зрелијих, и зеленијих, и крупнијих, и ситнијих, и руменијих, и потпуно жутих, и жутозелених… И овдје их зову као што смо их и ми звали: шантелије. У неким крајевима називају их шентелије и шефтелије, а све брескве негдје се називају и праске;

– па сам на једној тезги (само на тој, једној јединој) угледао корабу. А на њу у Србији никад нисам наишао. Након што сам опипао два-три плода, питам продавца, човјека средњих година: Како ти се зове ово поврће? Ти би то морао знати боље од мене, вели он. Због чега бих ја то морао знати боље од тебе? питам. Па с обзиром на твоје године, вели он. (И ту се ја сјетим Кочићевог Давида Штрпца и његове чисте народне мудрости – човјек је у мени од прве препознао сељака, што ми би баш драго.) То ти је кораба, велим ја. Видиш како знаш. Да, караба, жута репа, вели он… Ето, мислим се: за жуту репу знам, али да корабу зову и караба, нисам знао. Стога и јесте лијепо ходати, обилазити и чути нешто ново, неку нову мисао, ријеч;

– затим угледам и кашете с грахом (пасуљем; и ту га зову грах – по школском, и гра’ – по народном. Има га више сорти: млађег, старијег. Ту је и „грах курузар“, како пише на у њега убоденим картончићима. Код нас, на Банији, звали смо га курузарац. Али добро, нема ту неке веће разлике. И док је готово све воће и поврће јефтиније него, на примјер, у Београду, али грах курузар, јесте да је посебан, али је овдје прилично скуп. А у Србији га и нема. Па ко воли – нек изволи!… И тако даље, по Тржници. А у њеној близини и испред ње продаје народ вунене чарапе, приглавке, назувке, капе, и још много тога.

Ни ћевапи код Мује нису могли да се заобиђу. За вријеме четрнаестодневног боравка у овом граду, у другој половини шездесетих, мог пријатеља, школског и радног друга Николу Шаренгаћу и мене хранили су ти Мујини ћевапи (неколико пута и „на црту“). Никад и нигдје није било бољих.

Ни једног пса луталицу, за два и по дана, колико смо били, нисмо видјели. А само једног псића (није пудлица), кућног љубимца, водила је једна госпођа на повоцу.

Зоранов син а наш унук Коста, предшколац, трчкара око нас, не тражи да му се било шта купи, чита натписе на зградама, продавницама, садржаје плаката, билборда. У једном мањем парку, уз моју пратњу, обилази бисте народних хероја и револуционара и гласно чита њихова имена и презимена, исписана на ћирилици и латиници. И броји спратове зграда и показује ми оне које би требало да имају лифтове. Већ дуго је обузет лифтовима: тражи их по интернету, црта их. А код нас, у нашем малом стану, нацрта на папирима лифтове и означи их бројевима. Затим их полијепи по вратима, па се играмо уласка, вожње до овог или оног спрата, и изласка из њих… И сад Коста воли Бањалуку. Па испада да је то као у филму Какав деда, такав унук режисера Зорана Чалића.

Бањалука – изграђена. И даље се гради. На све стране савремене, модерне грађевине. А ту су и оне старе, непревазиђене. Оне које свједоче и њену историју и њену љепоту.

Бањалука – чиста, без папира, кеса и било каквог смећа, бар у центру и близу њега.

Бањалука – с душом успомена и сјете.

Па одлазим, испуњен радошћу тих успомена и те сјете.

А сунце од истока – грије ли грије.

(По Бањалуци, 20, 21. и 22. септембра 2023. године)

 МИЛОШ КОРДИЋ