Једног ведрог јутра, једне ране осамдесете, прошлог вијека, стижем возом у Београд. Извукавши се из гужве Железничке станице, прелазим улицу и трамвајску пругу и улазим у кратку Улицу Милована Миловановића (1863–1912).

(Претпостављам да, можда, има и оних који су пролазили и пролазе том улицом а не знају ко је Милован Миловановић. Или су знали па заборавили. Стога, укратко: био је „државник, професор, теоретичар државе и права“. Школован и у иностранству, гдје је и докторирао. Био је посланик, један од првака Народне демократске странке, министар правде, финансија, спољних послова, касније и министар војни у владама Краљевине Србије, српски посланик у иностранству… Један је од твораца српског устава, једног од најсавременијих и најдемократскијих европских устава тог времена…)

Година је, рекох, рана, осамдесета. Не баш весела година. Из дана у дан било је све очигледније да се над географију, историју, економију и над све друго, односно над  самоуправни социјализам и браство и јединство народа и народности Југославије навлаче тамни облаци све дубљих криза. Државу су почеле да ломе међусобне републичке оптужбе, посебно на рачун још у Другом свјетском рату једине на покрајине разбијене Србије и на рачун вјековним сеобама разбуцаног српског народа. Слутило је да се на темељима Устава из 1974. и смрћу Јосипа Броза (1892–1980) спрема разбијање Југославије. На дјелу су, уз отворену подршку из иностранства, све очигледније сецесионистичке пројекције појединих република и припреме да се за оно што ће се дешавати с Југославијом окриве Србија и српски народ. Али је било и вјере да неће доћи до… недајбоже… Јер ту је и Југословенска народна армија. Којој су, ипак, издајници из њених редова, након помирења са Совјетима, 1955. године, почели да черупају перје. Да би почетком осамдесетих, у складу с натовском милитантном, освајачком доктрином, била већ очерупана… Али… И ма колико да се све то тако осјећало и дешавало, био сам за то да се та држава, каква год да јесте, сачува. Јер све друго водило би у крваве сукобе… Али… А данас? Данас бих рекао: Молим вас, немојте…

У Београду сам. Главном граду те и такве државе. У граду сам који ми је од првог виђења, и то из воза у доласку и од Железничке станице Топчидер, љета 1961, па до првог, трећег и ко зна ког боравка у њему, био град сна, бајке, пјесме, приче, умјетничке слике, скулптуре, споменика, архитектуре, позоришне, биоскопске, фестивалске, новинске, радио и телевизијске слике, фудбалске и сваке друге спортске слике. У граду сам ријека Саве и Дунава и њихових лађа, бродова. У граду сам Авале. У граду сам који ми се увијек чинио да је у другој боји. У другачијима: сунцу, киши, снијегу, кошави… Београду сам долазио и послом и из жеље да га видим и чујем. Па сам му долазио и с бројним стиховима. Међу њима и са стиховима из поеме „Ламент над Београдом“ Милоша Црњанског (1893–1977). Са стиховима којих сам се, ходајући, присјећао. А сада их радо преписујем:

Ти бисер суза наших бацаш у прах.
Али се над њима, после, Твоја зора заплави,
у коју се млад и весео загледах.

А кад уморно срце моје ућути, да спи,
узглавље меко ћеш ми, у сну, бити, Ти.

Пењем се једном од мени некад најмилијих београдских улица – Балканском улицом. Уживао сам да застанем код излога малих занатских радњи, да посматрам и да читам исписану поезију безбројних мајсторских руку.

Пењем се, с торбом у руци. Нешто малко неиспаван. Али не и уморан. Иако сам готово цијелу ноћ путовао возом од Зрза (села на магистралном путу и уз жељезничку пругу између Призрена, из кога воз креће за Београд, и Ђаковице. А ја се у ствари враћам из Ђаковице, у којој сам демонстративно прекинуо учешће, као представник Друштва књижевника Хрватске, на једној књижевној манифестацији. Јер код Албанаца било је: Словенци, Словенци, па опет Словенци… па ту и тамо остали). У возу сам имао и среће: гужва – вјероватно бих стајао до Београда да ме у купе није примила група Горанаца. О том путовању с њима могла би се написати и читава прича. А нешто сам и писао.

(Више пута обилазио сам готово цијело Косово и Метохију. Али горе, у Гори, уклињеној на јужној страни Призрена, између граница Србије с Македонијом и Албанијом, а испод Шар-планине, никад нисам био. И никад то нећу прежалити. Тада сам се, путујући с овим Горанцима, трудио да их што више слушам. Мада сам нешто скромно и знао о том поносном народу. Касније, кад сам се већ добро уходао у свом избјегличком животу, овдје, у Београду, и кад су и Горанци доживјели судбину, односно етничко чишћење, какво су доживјели и Срби из Хрватске, да су морали пред злом „запада“ – првенствено Сједињених Држава и њиховог НАТО-а, и пред албанским дивљачким злом… да су морали да са Србима, Ромима и другим неалбанцима бјеже са својих вјековних огњишта… касније, велим, један број њих добро сам упознао… И још много тога сазнао сам те ноћи из њихове историје, културе, традиције, обичаја…)

Балканска улица касних седамдесетих (фотографија преузета са ФБ странице „Фотографије старог Београда“)

Пењем се Балканском улицом. Јер ту ми, на њеном почетку, а изласком из Улице Милована Миловановића, почиње Београд. Онај стари, аутохтони Београд.

Док споро корачам, узбрдо, пред очима ми је историјски атлас за основне школе (не знам како се тачно звао тај скромни, танки, мени драги атлас, па га због тога пишем малим словом), жутих страница, црвених – наших, и црних стрелица – њихових, непријатељских војски… док споро корачам том улицом, увијек сам у Балканским ратовима. Крећем се очима за оним црвеним и црним стрелицама.

Јутро је. Близу врха Балканске нестало је и оно малко плавичастог ваздуха какав ме је дочекао при изласку из воза. Код доње сам ивице хотела „Москва“ (некадашња „Палата Росија“, а она на мјесту кафане „Велика Србија“).

И ту, одједном, човјек у горњем дијелу старе официрске униформе. Окренут ми је леђима, а под лијевом руком му је прилично дебео смотак папира. Стижем га, препознајем га: глумац Бранислав Цига Миленковић (1931–2005). Познавали смо се. Па се срдачно поздрављамо. Био је једном, ако се не варам, у Жељезари Сисак, па смо се дружили за вријеме једног од Пулских филмских фестивала (за споредну улогу Човека који пуца, у филму Опклада, освојио је, 1971. године, „Пулску арену“), а у Београду ћемо се неколико пута састајати… Те шта радиш, шта ти је то, куд си кренуо… питам. А он ће мени како је изашао да прохода и да, ходајући, учи једну од наредних улога. Те гдје ћемо на пиће (до воза за Сисак има времена), јер све је још затворено. Па пријеђемо Теразије и наставимо до култне кафане „Под липом“, на углу Македонске и Кондине.

Бранислав Цига Миленковић (снимак екрана РТС)

Сједимо, пијуцкамо. Извлачим из њега оно што ме занима. Он прича, а ја ћутим, слушам. На страну улоге (дипломирао је глуму на Академији у Новом Саду) у бројним филмовима, телевизијским серијама, као и улоге у позориштима (Крагујевачко, Суботичко, Зајечарско, а од 1963. и Југословенско драмско позориште у Београду, у коме је дочекао и пензију), али његов живот: од родног Ковачевца код Младеновца, од живота у сиромаштву па до рата, рада, тешког школовања… то је требало чути. Па ми дође да га питам откуд му то – па то је и мој живот, мој коњ, моја сиротиња. Али и даље слушам.

Никад ми нико није тако причао о тзв. споредним улогама као он. (Откад знам за филм, позориште и телевизију, обожавам бриљантно одигране споредне, епизодне улоге и, наравно, њихове глумце.) На шта би били налик Браћа Карамазови (играо је у њима) да нисмо сви једно, једна душа, једно дисање, објашњавао је. И кад видиш да дрвеће хода улицом, и то ти је позоришна представа. И то је њена крвна слика, рекао је и питао: Знаш ли ти за кратку песму Васка Попе (1922–1991) „Велеградска песма“? Не знам, рекох, у нади да ће је говорити. И он је изговори:

Каже ми ономад моја жена
За коју бих све учинио

Волела бих да имам
Једно мало зелено дрво
Да улицом трчи за мном

Да, једног јутра, једне ране осамдесете. У Београду сам. У велеграду. А код Васка Попе били смо: Недељко Шурлан, дијете са Козаре, предсједник Радничког савјета Жељезаре Сисак, и моја маленкост, предсједник Одбора за организацију Књижевне награде Жељезаре. За књигу пјесама Рез (Нолит, 1981), Попа је 1982. добио награду за поезију, па смо Недељко и ја дошли да му је уручимо. Јер он није могао да дође у Сисак.

А Васкова супруга, госпођа Хаша (како су је звали, иначе: Јованка, дјевојачки: Сингер, 1923–2000, предавала је на Архитектонском факултету Универзитета у Београду), која би вољела, јер вјерујем да пјесма њој посвећена, да има једно мало зелено дрво и да оно улицом трчи за њом, послужила нас је колачима, кафом и француским коњаком.

У Београду, једног јутра, једне ране осамдесете…