ТРИ СЦЕНАРИЈА “АЛТЕРНАТИВНЕ ИСТОРИЈЕ”: Шта би било са Србима без пуча 27. марта 1941. године

  • Данас је 80 година од 27. марта. Објављујемо три сценарија за развој Другог светског рата у Југославији у случају да пучисти 27. марта нису срушили кнеза Павла. Једно поглавље из књиге “Алтернативна историја Србије”, из пера историчара Предрага Ј. Марковића

    ФОТО: Википедиа

Годинама размишљам о контрафактуалној историји. То је историја „шта би било да (ни)је било”. У свету је овакав приступ прошлости најчешћи код СФ писаца. Роберт Харис је писао о свету у коме су победили Немци, Филип К. Дик о САД које су окупирали Јапанци, Пол Андерсон о ратовима кроз историју које воде људи из будућности. Земекисов филмски серијал Повратак у будућност показује алтернативне историје једне породице у типичном америчком градићу. Од значајних историчара оваквим темама се бавио Најал Фергусон, који је у својој књизи Виртуелна историја сакупио есеје који обрађују разне алтернативне историјске догађаје.

У нашој јавности, први лист који се упустио у причу „шта би било да је било” јесте Недељник. У кратким цртама је покушано набрајање исхода Принциповог промашаја у Сарајеву.

Принципов пуцањ није најзгоднији повод за алтернативне историјске приче, јер је Аустроугарска у сваком случају намеравала да нападне Србију. Исто тако, све велике силе су се оштриле за рат макар од почетка 20. века. По мом мишљењу, најповољнији догађај за разигравање контрафактуалних историјских сценарија јесте преврат 27. марта 1941. године. Зато што је читав тај догађај прилично изненадан. За разлику од Видовдана 1914. године, који је само последња кап у мору криза у односима Хабзбуршке царевине и Србије, мартовски преврат 1941. године је прекид континуитета изградње добрих односа са Трећим рајхом. Земља је привредно сасвим зависна од Рајха, а политички под све већим утицајем тог моћног суседа. У нашој историји мало је противречнијих и судбинскијих датума од 27. марта 1941. године. Од тада до данас, трају расправе о природи и последицама тог преврата. Они који омаловажавају пуч тврде да је он претежно дело британске обавештајне службе. Британци су сигурно роварили по Југославији, у правом обавештајном рату који су водили са Немцима. Чинило се да су 25. марта, када је Југославија приступила Тројном пакту, победили Немци. Југославији су понуђени повољнији услови него осталим државама у окружењу (додуше, неки од њих су били тајни, да се не би изазвало негодовање других држава). Сви озбиљни политичари и војници били су свесни тога да је немогуће одолети немачком нападу. Највећа и најмодернија војска Европе, француска, поклекла је у блицкригу за неколико недеља, лета 1940. године. Пад Француске је изазвао малодушност међу југословенским политичарима и озбиљним војницима. Отпала је свака могућност да се понови заједничка савезничка борба из Првог светског рата. После слома Британаца код Денкерка, било је јасно да британска помоћ није оствариво решење. Чак ни тешко приступачна Норвешка није могла да одоли немачкој најезди. Уз то, ниједна европска земља, а поготово не Србија 1914. године, није имала тако сложену унутрашњополитичку ситуацију као Југославија. Рат са Немачком се чинио као зајамчено уништавање земље. Чињеница да су пучисти били углавном ваздухопловци, најпустоловнији род војске, а не опрезни пешадијски генерали, можда је имала своју улогу. Изгледа да су и Британци почетком марта били спремни да прихвате југословенско приступање Тројном пакту, под условом да Југославија не саучествује у немачком нападу на Грчку. Пред сам пуч, међутим, Антони Идн званично подстиче британског посланика да подржи промену југословенског режима. Британци су инвестирали доста новца у „своје” људе у Југославији, само што главни пучисти нису били ти људи, већ вође Земљорадничке странке Милан Гавриловић и Милош Тупањанин. Британска СОЕ која је тек нешто раније основана, сама је ширила легенду о свом учешћу у пучу, не би ли подигла свој углед у редовима британске администрације. Британији, која је остала усамљена у борби са Хитлером, очајнички је био потребан било какав пропагандни успех. А Срби су први у Европи извели ту мартовску антифашистичку побуну, као што су једини подигли масовни устанак у лето 1941. године. Наиме, Коминтерна је после 22. јуна позвала све комунисте да помогну Совјетском Савезу, а међу Србима су им скочили у помоћ и комунисти, и ројалисти, и демократе, и земљорадници, и попови, речју, цео народ. Вероватно подстакнути тим развојем из лета 1941, неки истраживачи (Дедијер, Екмечић) помињу могуће учешће СССР-а у мартовском пучу, преко Мустафе Голубића и његових старих другова из „Црне руке”. Међутим, то не изгледа вероватно у светлу опште Стаљинове политике да се не пружи ниједан повод за рат Хитлеру. У сваком случају, никакав британски новац није могао да плати одушевљење које су у преврату показали скоро сви чиниоци у политичком животу: Српска православна црква, чији је сабор послао поруку да се народ приволео „царству небеском”, скоро сви важни политичари и интелектуалци, млађи официри, а о студентима и ђацима да и не говоримо.

Питање да ли је пуч био „самоубиство Југославије”, како је писао пронацистички публициста Данило Грегорић, „дилетантско-трагичан догађај” како га карактерише немачки историчар Зундхаузен, или један од најсветлијих догађаја наше историје – „трећи српски устанак”, како га је назвао Драгољуб Јовановић, остаје једно од најспорнијих у нашој академској заједници и друштву уопште. Непосредне последице пуча су биле катастрофалне: Хитлер је у свом бесу на „српску завереничку багру” решио да без много претходног планирања уништи Југославију. Није помогло уверавање нове владе да пуч није усмерен против Немачке и Италије. Остаје дилема да ли би останак у Тројном пакту спасао Југославију. Хитлер, наравно, није поштовао ниједан споразум. Са скоро свим земљама које је напао имао је уговоре о ненападању, чак и о „вечитом пријатељству”. Осим тога, неки истраживачи (Бјелајац) нашли су податке да је већ у јулу 1940. године у Берлину превладао став да Југославију треба разбити, а Србију знатно умањити. Међутим, да ли би Хитлер стигао да нападне Југославију после заглављивања у блато и снегове Русије? Покушаћу да предочим, у веома кратким цртама, неколико могућих алтернативних сценарија историје без преврата 27. марта. У сваком од њих спољни контекст остаје исти, дакле претпостављамо да су се догађаји на светским ратиштима исто одвијали, као и да је развој света после Другог светског рата био исти као овај постојећи. После сукоба са Стаљином 1948. године, југословенски комунисти су развили причу о томе како је Априлски рат успорио Немце и спасао Москву. Данас је историографија углавном одбацила таква тумачења. Немачки историчар Зундхаузен чак тврди да је поход на Југославију олакшао план „Барбароса” за напад на СССР.

СЦЕНАРИО 1: НАЈПОВОЉНИЈИ РАЗВОЈ ПОСЛЕ ОСТАНКА У ТРОЈНОМ ПАКТУ

Кнез Павле успева да умири Британце и стабилизује поредак. После обнове дипломатских односа са СССР-ом комунисти излазе из илегале. Приликом напада Немачке на Совјетски Савез 22. јуна, комунисти организују демонстрације, које пролазе без већих последица. Следећа велика криза режима настаје 1944. године, када јавност протестује због транспорта солунских Јевреја кроз Југославију. Краљ Петар Други смењује владу и уводи владу националног спаса, на чијем су челу Слободан Јовановић и неколико министара комуниста (Мустафа Голубић министар за вере, Иво Лола Рибар за просвету). У лето 1944. године, нова влада прекида односе са Берлином и позива англоамеричку војску да се искрца у јадранске луке. Немци нападају из Мађарске, Аустрије и Грчке, заједно са Бугарима. Усташе покушавају да организују устанак у Хрватској, али већина народа, суочена са скорим поразом сила Осовине, остаје лојална Влатку Мачеку. Јединство Срба и Хрвата се учвршћује заједничком борбом против Немаца у Далмацији и Славонији. После рата, Југославија постаје најважнији савезник САД у региону, уз Турску. У споразуму са савезничком Турском исељавају се „Турци” (махом косовски и македонски Албанци. Нешто слично се дешавало и у Титовој Југославији педесетих година). С временом се држава федерализује на три до пет јединица: Бановину Словенију, Бановину Хрватску и Српске земље (можда подељене на Србију, Босну и Херцеговину и Војводину). Стандард је између оног на северу и на југу Италије, исто тако опадајући од севера ка југу. Око 1968. године, избијају велики левичарски студентски немири, од којих они у Хрватској и Словенији имају националистички карактер. Ипак, највећу кризу је изазвала сепаратистичка побуна албанских студената. Краљ Петар уводи војну управу, као у Грчкој 1967. године. Осам година касније, 1975, талас демократских промена „медитеранска револуција”, захвата и Југославију. Краљ Петар Други абдицира у корист сина Александра. Првог јануара 1981. године Југославија постаје чланица ЕУ, заједно са Грчком. Почетком 2015. године, Хрвати и Словенци се на референдуму изјашњавају за излазак из Југославије.

СЦЕНАРИО 2: МАЊЕ ПОВОЉАН РАЗВОЈ ПОСЛЕ ОСТАНКА У ТРОЈНОМ ПАКТУ

Хитлер решава да рашчисти ситуацију на Балкану пред одлучујуће битке у Африци и на Источном фронту у лето 1942. године. Од Југославије тражи да пропусти немачке трупе за Африку и да пошаље војску под Стаљинград, као што су то морали да учине Румуни, Хрвати и Мађари. Избија политички сукоб између краља Петра, који је за одбијање немачког ултиматума, и Драгише Цветковића, који је за прихватање. Краљ Петар обара владу, на таласу патриотске еуфорије. Немци нападају Југославију и за неколико недеља окупирају целу земљу. Влада и војска се повлаче у Босну. Британци покушавају неуспешни ваздушни десант изнад Сутјеске и Дурмитора. Југословенске снаге воде херојске борбе на Зеленгори и Тјентишту у покушају да обезбеде британске падобранце. Немци заробљавају краља Петра и одводе га у Дахау. Две године касније, Црвена армија избија на источне и северне југословенске границе. На власт доводе комунисте са Мустафом Голубићем и Сретеном Жујовићем на челу. Избија грађански рат. Британци покушавају да подрже четнике у Далмацији и Црној Гори. Подржавају црногорски, словеначки и хрватски сепаратизам. Комунистичке снаге, подржане бугарским трупама, крше отпор. Југославија уводи диктатуру сличну ону у Албанији, али са елементима националног угњетавања. Колективизација пољопривредног земљишта се не укида 1953. године. Логори опстају до средине осамдесетих. Нема авангардне уметности, рока, модерних филмова и стрипова. Нема гастарбајтера. Стандард је између румунског и албанског, у зависности од краја до краја. У доба мађарског устанка 1956. године, југословенске трупе интервенишу заједно са совјетским, уз огромна страдања цивила. После пада Берлинског зида, одмах се 1990. године отцепљују Хрватска, Словенија и Црна Гора. Четири године касније, мирним споразумом се одвајају Босна и Херцеговина и Македонија. Српски живаљ у отцепљеним државама се прогони као носилац комунистичке репресије. У Србији власт преузимају православни фундаменталисти, које подржавају конзервативни делови америчке администрације.

СЦЕНАРИО 3: НАЈГОРИ РАЗВОЈ ПОСЛЕ ОСТАНКА У ТРОЈНОМ ПАКТУ

Немци 1942. године организују државни удар. На власт долази коалиција Димитрија Љотића и Анте Павелића. „Добровољци” покрета „Збор” и усташе боре се под Стаљинградом. Мало ко се вратио жив. У земљи избијају побуне против присилне мобилизације за Источни фронт. Побуне предводе комунисти и родољубиви краљевски официри са Дражом Михаиловићем на челу. Побуњеници се сукобљавају и међу собом, истовремено сарађујући са усташама и љотићевцима. Павелић и Љотић решавају да поделе Босну и истребе муслимане. Дешава се геноцид налик на јерменски из 1915. године. До 1943. године, земља упада у расуло. Западна Србија и Црна Гора постају нека врста слободне територије. У Црној Гори преовлађују ројалисти, подржани од британских трупа које су се искрцале у Котору и Бару. У западној Србији претежу комунисти. На Златару и Златибору су стални окршаји комуниста и ројалиста, у које се повремено укључују усташе и љотићевци. У Македонији избија прокомунистички и пробугарски устанак. У Словенији Освободилна фронта преузима власт после пада Италије у јесен 1943. године, али се и ова организација распада на ројалисте и комунисте. Љубљана гори у грађанском рату. У лето 1944. године, Црвена армија брише љотићевско-усташке снаге, уз помоћ бугарске, албанске и румунске војске. Главну просовјетску снагу чине Македонци, Словенци и босански муслимани. На власт у Југославији долазе македонски и словеначки комунисти предвођени Лазаром Колишевским и Едвардом Кардељом, али има и „поштених Црногораца, Срба и Хрвата” као што су Светозар Вукмановић Темпо, Милош Минић, Родољуб Чолаковић и Иван Крајачић Стево. У Босни и Херцеговини Совјети подржавају муслимански реванш: стотине хиљада Срба и Хрвата падају у освети за претходне масакре. На Косову албанска Народноослободилачка војска изводи покоље над Србима. Бугарска и Румунија добијају територијалне награде (прва Босилеград, Димитровград, друга Вршац и Белу Цркву). Јужно од Дунава се образује аутономна покрајина Влашка. Јасеновац, Сајмиште и Бањица су препуни „контрареволуционара” до 1956. године и дестаљинизације у СССР-у. До тада трају и стрељања у Јајинцима и Градишки. Један од најстрашнијих логора је острво Мамула. По свим великим градовима су совјетски гарнизони. Домаћи режим нема никакву подршку (као што је није имао у Мађарској пре 1956. године), зато Црвена армија учествује у репресалијама. Посебно је сурово гушење Сремског устанка. Ту се српски сељаци буне против одузимања земље и паљевине манастира на Фрушкој гори. Експедиционе снаге, састављене од црвеноармејаца и војски братских суседних држава, пале стотине села. Либерализација совјетског режима почетком шездесетих захватила је и Југославију.

Зато се Темпо и Кардељ, надахнути Кинеском културном револуцијом, одлучују за коначни обрачун са великосрпским и хрватским шовинизмом, контрареволуционарима у градовима и кулацима на селу. Забрањују рад католичких и православних свештеника. Преостале цркве и манастире претварају у музеје. Сељацима се отимају и стока и живина. Оснивају комисије које треба да одлуче ко заслужује да живи у граду. У Хрватској рад тих комисија предводи млади комуниста Стипе Шувар. У Србији борац против национализма Радомир Константиновић проверава правоверност интелектуалаца. Стотине хиљада градских људи се упућују на преваспитавање у руднике и на поља колективних сеоских имања. Због пада наталитета, забрањују се абортус и контрацепција, као и у суседној Румунији. Стотине хиљада непожељне деце се васпитава у специјалним центрима са нељудским условима. Терор се ублажава после глади изазване првом нафтном кризом 1973. године. Стара револуционарна четворка Кардељ-Крајачић-Темпо-Колишевски се повлачи, а на власт долазе умеренији Рибичич, Шувар, Константиновић и Глигоров. Попуштање доводи до националистичких немира. После 1979. године јача исламски фундаментализам. Босански муслимани од миљеника режима постају његове жртве. Подржава их Америка, као и Хрвате. После пада комунизма 1989. године, режим се распада, а и држава. У Србији избија грађански рат сваког против свих, попут оних у Африци. Западном и централном Србијом влада неољотићевска Легија светог Николаја. У Нишу и Лесковцу је комунистичка Народноослободилачка армија. На истоку се боре Легија светог Николаја и војска Аутономне покрајине Влашке. На југозападу, Исламска армија протерује Србе из Прибоја, Пријепоља и Нове Вароши. У Вршцу и Белој Цркви избијају побуне против румунске власти. Војводина се отцепила у Демократско Војводство Српско, које је заратило са Хрватском око Барање и делова Срема. Београд је под контролом међународних мировних снага, центар шпијунаже, трговине дрогом и белим робљем, нешто попут Приштине у нашој стварности, уз шарм Сајгона шездесетих.

Наравно, пажљиви читалац ће наћи мноштво мана у овим сценаријима. На пример, спорно је то да би постојала албанска партизанска војска без подршке југословенских партизана. Имена вођа би можда била сасвим другачија. А можда и не? Ако има поуке у овим маштаријама, она се састоји у томе да се историја прелама на најразличитије начине, деловањем великих историјских сила, али и великих и малих људи. То важи и за твоја дела, поштовани читаоче.

Извор: Недељник

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар