• Жељезничари из Требиња, Херцег Новог и Дубровника, посљедњи преживјели ветерани са некадашње ускотрачне пруге од Чапљине до Никшића, окупили су се данас испред “ћира” на старој Жељезничкој станици у Требињу да дружењем и присјећањем на заједничке радне побједе симболично обиљеже 15. април – некадашњи Дан жељезничара.

“То су наши осјећаји према жељезници, према служби у којој смо зарађивали хљеб. Тамо смо провели најљепше године живота. То је била најјача синдикална организација у држави која је заиста водила рачуна о својим радницима”, са носталгијом се присјећа година службовања Василије Маслеша, који је, каже, за 11 година рада на жељезници успио да се “скући” и стекне све што му је било потребна да заснује породицу.
“У то вријеме жељезница је била жила куцавица бивше државе и најорганизованија послије војске. Иако су то биле локомотиве са парном вучом, вјерујте да се тада о кашњењу возова говорило само у минутама”, каже Маслеша додајући да је жељезница некада значила развој којим год крајем да би прошла.
“Само од Хума до Никшића имали смо 20 локомотива, са око 50 машиновођа и 70 ложача. Када је била изградња Жељезаре у Никшић сјећам се да би дневно и по 20 теретних возова прошло кроз Требиње вукући грађевински материјал према Никшићу”, истиче Маслеша.

Мато Кулаш на дружење са некадашњим колегама стигао је из Дубровника.
“За цијели овај крај жељезница је много значила и за грушку луку, гдје су тада још долазили бродови, доста је значила и за дубровачко залеђе, за села Поповог поља, околину Требиња и Чапљине. Док је било жељезнице било је и људи тамо. Жељезница је била нека спојница која је људе држала на селу – дијелом су радили на жељезници, дијелом се бавили пољопривредом и сточарством. Откада је нема и села су празна”, каже Кулаш.
Душан Бубало, некадашњи жељезничар из Требиња, подсјећа да се 15. април, као успомена на штрајк словеначких жељезничара из 1908. године, прослављао као Дан жељезничара и за вријеме бивше Краљевине Југославије, а потом и у СФРЈ, те да је намјера требињских ветерана жељезнице да макар и симболично обнове ову традицију.

“Једва смо прије чекали тај дан жељезничара. То су некад биле гала представе – вртили су се јањци, дружили смо се уз пиће и музику. Штета је да се то заборави. Окупљали смо се и прошле године на 15. април, а данас је наш други сусрет”, каже Бубало.
Прва жељезница и локомотива у Требиње стигла је за вријеме аустроугарске управе давне 1901. година, а посљедња је са станице у Требињу отишла 1976. године.
Локомотиву “83-056”, која данас стоји испред некадашње Жељезничке станице у Требињу, некада је возио Ибро Тановић из Гацка, а у Требиње је из Чапљине вратио Требињац Богдан Даниловић. Тада се на станици у Требињу и посљедњи пут чуо њен писак…

Извор: Радио Требиње/Р. С.