• Упркос ширењу словинства дубровачка влада је у својој Објави из 1638. језик назвала српским. (1)   Дубровачки Срби сматрали су да је Дубровник  „од памтивјека имао српску мисао притајену у грудима. Све: историја, трговина, књижевност, географија, све је удруживало и једнако удружује наш град са српским залеђем.”(2)

Са своје стране Иво Банац сматрао је да је Медо Пуцић био један од првих дубровчана који је прихватио идеје италијанског романтичарског национализма. Иако је био конзервативан Медо Пуцић је прихватио оне идеје талијанског месијанизма које би по његовом мишљењу, могле послужити словенским препородима. Истакао је да Пуцић није имао никакву одбојност према православнима. Као студент права у Падови упознао се и спријатељио са Јаном Коларом, који је боравио у Венецији. Од 1842. до 1844, написао је чланке за тршћански лист Favilla (Искра). Медо Пуцић је написао песму, део циклуса “Босанске даворије” у којој је изражавао свој српски национализам.(3)

Матија Бан је рођен у сиромашној породици из Петрова села у Ријеци Дубровачкој.  Док је живео у околини Цариграда дошао је у контакт са пољском емиграцијом. Бан је 1844. отишао у Београд.

У свом писму Александру Бановићу, дубровчанину који је радио као учитељ у Ваљеву, Бан је писао о Србијанцима :

„Као што видиш, овдашњи Срби понајвише ограничавају родољубље на Кнежевину а Срби из Мађарске на српство, и то у врло тијесним границама. За остале јужне Славене или неће да знају, или не маре; а тако исто и за све остале Славене. Са тако скученим погледима нећемо далеко поћи.Ваља раширити зреник народних мисли, и Србију направити коловођом јужних Славена. Нас неколико патриота на то смо се је овдје заклели, …. Сјети се да су Дубровчани некад били просвјетитељи у овим странама, па сада треба да ми наставимо дјело отаца наших.”

Уживали су подршку Гарашанина. Насупрот њима били су православни традиционалисти. Јован Стерија Поповић, начелник министарства просвете, почео је јавну  полемику са Баном, којој су се придружили стеријини истомишљеници. За Бана је полемика била „борба старих и тијесних мисли о књижевности и народности са  новима и ширима. “ (4)

Образовани људи  из српских земаља под влашћу Аустрије прелазили су у Србију.  У времену  од 1804. до 1858, углавном су били из Угарске, али их је било и са Приморја. Александар Бан (Бановић) рођен је у  Дубровнику. Завршио је гимназију у Дубровнику и прешао у Србију 1842. У својој молби навео је да је Србин из Дубровника, да је завршио нормалне школе, гимназију на српском језику и богословију у шибеничкој богословији, касније Задарском заведенију, где је завршио филозофске науке, и да је 1842. постављен за учитеља старије нормалне ужичке класе. Тражио је 27. марта 1845. да му се подари “професура” у полугимназији. Петар Мариновић рођен је 1819. у Дубровнику. Завршио је гимназију у Дубровнику и шибеничку богословију. У Србију је дошао 1842. Гаврило Поповић рођен је 1822. у Дубровнику. Завршио је четири разреда гимназије у Дубровнику а у Србију је дошао 1856. Петар Поповић рођен је 1817. у Дубровнику. Завршио је три разреда гимназије у Дубровнику. Спиридон Поповић рођен је 1817. у Котору. Завршио је гимназију у Дубровнику а прешао  у Србију 1845. (5)

Матија Бан је током револуције 1848. стигао у Дубровник.  У свом писму од 8 маја 1848. хвалио се : „У Дубровнику г. Бетондић и Балдо Гучетић, заповједници народне војске која се по свој Далмацији завела, примише за команду српски језик, а дубровачка младеж пјева ноћу по улицама српске пјесме које сам их ја научио, па и једну коју сам нарочито за моје Дубровчане саставио.” Песма је била Банова  “химна српско-дубровачка” која је почињала стиховима :

Ја сам Србин, старога
Дубровника син,
Прва ума искрица
Славенима свим;

Матија Бан је 1849. био на челу српске испоставе у Дубровнику, задужен за Босну и Херцеговину, везе са Његошем, … . Бан је окупио водеће дубровачке интелектуалце  око новог књижевног годишњака „Дубровник”. Часопис је био углавном посвећен песништву  Меда Пуцића и Бановим повесним студијама. Бан је уз помоћ пароха Ђорђа Николајевића наставио са тајним деловањем проналазећи поверенике за рад у Херцеговини и граничним подручјима Далмације и Босне. После 1850. Србија је обуставила све тајне операције и наредила Бану да се врати у Београд. Упркос томе, Бан је био решен да настави са радом на ширењу српске свести на приморју. Наставио је са издавањем годишњака „Дубровник”  и ојавио бројеве за 1851. и 1852.  (6)

Схватајући значај Светог Саве за Србе Бан је наговорио  Николајевића  да уведе прославу Светог Саве за дубровачку православну заједницу.  По Иви Бањцу сматрао је да српско јединство  захтјева ширење православља међу католицима. (7)

О том времену писали су  касније у листу „Дубровник” у чланку „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“ на насловној страни листа. У члаку је  истакнут  значај Меда Пуцића за дубровачке Србе католике : „Тај препород у српском духу, коме је Медо Пуцић био зачетником, … убрзо је био захватио готово сву властелу и цвијет дубровачке интелигенције и грађанства. … ” (8)

Вук је објавио  чланак „Срби сви и свуда” у „Ковчежићу за историју, језик и обичаје Срба сва три закона” 1849. На чланак у београдском „Видовдану” оштро је одговорио загребачки лист „Позор”.(9)

Банов годишњак  „Дубровник” изазвао је Анту Старчевића на његов први јавни наступ против ширења српског национализма у Дубровнику 1851.(10)

За време апсолутизма био је прекинут сваки политички рад. Кад је у Аустрији уведен устав од 1860 и 1861. и отворен далматински сабор, на изборима је победила аутономашка (италијанска странка). У народној странци водили су заједнички борбу и Хрвати и Срби под словинским именом да би лакше придобијали аутономаше којима је хрватско име било зазорно. Борили су за преузимање општинске власти од аутономаша, увођењу словинског језика у школе, уреде и судове. (11)

Хрватско име је било омражено у Италији због учешћа у гушењу револуције 1848.

Предводио ју је католички свештеник дон Мијо Павлиновић. Он је у то време писао о Црној Гори : „Црна Горо, ти си колијевка српске слободе. Што је стара Зета  у накрст од Јаворја  до Котора па од Захумља до Дрине и од Бојане стекла јуначке славе, то је наслидство твоје, висока Горо … Своје сузе ти поносито тареш, мајко Немањића, јер си слободна. Пали Немањићи, пало Немањића царство : пропала српска царевина. Али не пропаде српска слобода, јер ти кроз вјекове подхрањујеш неугасиви плам српске слободе.” Слога Хрвата и Срба у Далмацији одржана је годинама, све док аустрија није засновала план да окупира Босну и Херцеговину око 1875. Тада се дон Мијо Павлиновић одазвао позиву бечког дворског саветника барона Метода Ожеговића  и отишао у Беч. Тамо је пристао да води хрватску пропаганду у Далмацији и у Босни. Тада су се Срби у Далмацији одвојили од Хрвата. Не само они православне вере већ и Срби католици. Било је интелектуалаца, свештеника али и занатлија и сељака.  (12)

По Трпимиру Мазану на ширење покрета Срба католика у Дубровнику сем расцепа за устанка у Босни и Херцеговини, утицало је схватање о војничкој, недемократској и мађарској Хрватској, панславизам, ширење српске државне и верске пропаганде у Дубровнику ојачане изградњом православне цркве у граду и доласком попова пропагандиста. (13) Пошто је било дошло до застоја у градњи цркве, најбогатији Срби у Боки Которској су упутили молбу цару у Беч, да се одобри наставак градње. Сваки од њих је поред потписа дописао колики порез плаћа. Градња цркве је настављена.

С.М.Љубиша је напустио Народну странку и основана је Српска странка у Далмацији. Са једне стране у  часопису „Словинац” (1878-1884) настављено је са словинством, а са друге  листови „Гуштерица” (1882-1883), „Глас дубровачки” (1885-1886), „Радник” (1887) били су уређивани у духу Српске странке. До преласка Срба католика из Народне странке у Српску странку дошло је у Дубровнику 10 година касније (1889) него у Далмацији. Народњачке вође Михо Клаић и Перо Чингрија појкушавали су спречити погодбу Срба католика са аутономашима. До сукоба је дошло 1885. када су без знања председника Народне штионице Пера Чингрије Антун Пуљези и круг око њега послали венац на гроб С.М.Љубише који је био противник уједињења Далмације са Хрватском.

Хрвати напуштају заједничка друштва Народну штионицу, Дубровачку грађанску музику,  Дубровачко радничко друштво и оснивају чисто хрватска друштва Дубровачку народну читаоницу 1887, Дубровачку грађанску глазбу 1888. и Хрватску радничку задругу 1894. На изборима за Далматински сабор 1889. и општинским изборима у Дубровнику 1890. победила је српско-аутономашка коалиција са кандидатом Гондолом. (14)

Група хрватских праваша основала је лист „Црвена Хрватска” 7.2.1891. Бискуп Штросмајер је новцем помагао хрватски лист. Као одговор на лист „Црвена Хрватска” почео је излазити „Дубровник” 3.7.1892. У свом програму истакли су да су за јединство српског народа без верских разлика и борили се против Хрвата који су желели „похрватити … лијепи и славни српски Дубровник”. Срби католици су истицали врску толеранцију насупрот православном струјом Никодима Милаша, која је српство везивала за православну веру. Уредник листа постао је Антун Фабрис 1895.  (15)

У листу „Дубровник” о том добу : „Признавали су се Срби и држали се Српства јер су у идеји српској спознали једну чисту и спасоносну идеју, која ће прије или послије триумфовати над отимачима миле и златне слободе Дубровника. У католичким Србима дубровачким Аустрија је спознала пионире идеје ослобођења међу сљедбеницима западне цркве, не само на дубровачком територију, него и у осталој Далмацији, Босни и Херцеговини, те Хрватској и Славонији, стога су њезине власти заједно са злогласним управљачем Босне и Херцеговине министром Венијамином  Калајем све могуће радиле да их скрше и искоријене.” Осамдесетих година 19 века у Дубровнику су се певале песме „Онамо, онамо за брда она”, „Ја сам млада Српкиња” и „Ми смо браћо словинског синци племена”. (16)

О томе којим се средствима борила аустријска власт против Срба дубровчана у листу „Дубровник”  истакнуто је: „Још од осамдесетијех година прошлога вијека доводило се је ученике са свих страна, надасве у гимназију, размјештало професоре и чиновнике, колонизирало пензионере и уопће елементе наклоњене аустријским тежњама, проводио се је терор и спрјечавало се свим срествима католичко Српство у његову спасоносном дјеловању. У доцније доба и злогласни управник Босне и Херцеговине Венијамин пл. Калај бијаше упрегао сав свој апарат против католичког Српства, бојећи се да му оно не би дјеловало не само на католике босанско-херцеговачке, но чак и на Муслимане.” (17)

Власти Аустроугарске су за комесара Дубровника поставиле Хрвата.  Стијепо Кобасица је писао “Срби Дубровчани славили су … док није овај покрет насилничким чином обустављен г. 1899 кад је централна влада одузела дубровачку општину из српских руку и поклонила Хрватима …”. (18)

Почетком јула 1899. преминуо је начелник општине Дубровник Франо барун Гондола. Српско-аутономашки блок је одлучио да не учествује у гласању и на општинским изборима 1899. победили су удружени хрватски народњаци са правашима. У политичком животу Далмације на почетку 20. века био је све већи страх од немачке економске експанзије и упоредногширења политичке моћи. На заседању 10 априла 1900. Сабор је гласао против ширења немачког у јавној управи. У отпору су се први пут окупиле све политичке партије у Сабору. (19)

На покушај претварања Св. Јеронимског завода у Завод за Хрвате реаговали су Срби Дубровчани.  Упркос губитку власти Срби у Дубровнику су наставили да се организују и оснивају своја друштва. На  Книнској скупштини Срба на Приморју, 20 и 21 октобра 1901, основано  је  просветно-привредно друштво „Српска  Зора“  по  угледу  на  „Српско привредно друштво Привредник” из Загреба. Најзаслужнији   за  оснивање  друштва  био  је новинар Антун  Фабрис. Ново  друштво  је   после  искуства  са  „Српским  братством“  одвојило  просветно-привредни  рад  од  политике. У  првом  броју листа  „Српска Зора” Уредништво  је  изјавило : „Уклањаћемо  се  од  политике, али   ћемо  се  ипак држати  програма  Српске  Народне  Странке  на  Приморју, у колико  наш  рад  буде  засијецати  у  тај  програм.“ (20).

Скупштини је председавао Јосиф Кулишић. За заменика изабран је Ђуро Вукотић, за секретара Стјепо Кнежевић. Изабран је одбор од 9 чланова по узору на  „Српско  братство“. Сем оснивања  „Српске  Зоре“ донета је резолуција о оснивању Управног одбора Српске народне странке на Приморју. (21)  Упркос ширењу словинства дубровачка влада је у својој Објави из 1638. језик назвала српским. Исто тако у време ширења соколства дубровчани су основали гимнастичко друштво “Душан Силни” 1907.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. Никола Тоља,„Дубровачки Срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 154;

2. „Успомени професора Пера Будмани-ја 8.10.1835-27.12.1914”, „Дубровник”, Дубровник,  децембар 1937, бр. 48, стр. 2;

3. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 183, 184, 186, 187;

4. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 188-194;

5. Дарко Ивановић, „Српски учитељи из Хабзбуршке монархије у Србији (1804-1858)”, Београд, 2006, стр. 8, 9, 11, 13, 14;

6. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 196, 197;

7. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 207, 208;

8. „Успомени Меда Пуцића дубровачког властелина о 55-годишњици његове смрти“, „Дубровник”, Дубровник, 3 јули 1937,  бр. 23,  стр. 1;

9. Никола Тоља, „Дубровачки срби католици истине и заблуде”, Дубровник, 2011, стр. 297;

10. Иво Банац, „Вјерско “правило” и дубровачка изнимка : Генеза дубровачког круга “срба католика”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 206;

11. Трпимир Мазан, „О приступу србокатоличком феномену”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 235;

12. Србин католик, Сплит, 9 априла 1940, „Буњевка о Буњевцима”, Градска штампарија Суботица, 1941, стр. 101, 102;

13. Трпимир Мазан, „О приступу србокатоличком феномену”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 235;

14. Влахо Бенковић „Дубровачки Срби-католици и „нови курс у хрватској политици 1903-1905.”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 211, 212;

15. Влахо Бенковић „Дубровачки Срби-католици и „нови курс у хрватској политици 1903-1905.”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 215, 216, 217;

16. „Дубровник иза пропасти републике и иза свјетскога рата”, „Дубровник”, Дубровник,  13 фебруар 1937, бр. 2, стр. 2; С-А-М, „Чије власништво бијаше дубровачка околица ?”, „Дубровник”, Дубровник, 1.јуна 1940,  бр. 22, стр. 2;

17. „Кратка и безначајна епизода у хисторији Дубровника”, „Дубровник”, Дубровник 24.Јули 1937, бр.26, стр. 1;

18. Миле Дакић, „Срби-дубровчани у лексикону Јована С. Радојчића”, „Љетопис Матице српске у Дубровнику”, Београд, 2010, стр. 81;

19. Влахо Бенковић „Дубровачки Срби-католици и „нови курс у хрватској политици 1903-1905.”, „Дубровник”, 1990, бр. 1-2, стр. 218, 219;

20. У. „Прва ријеч”, „Српска Зора“, Српска Дубровачка Штампарија Др. Грацића и др.,  Дубровник,  јануара 1907, бр. 1, Год.I,стр. 1;

21. Др. Војин Калинић, „Српска друштва у Книну до 1914. године”, „Книнска крајина”, 7 Београд, 2016, стр. 103, 104;