• Српски соколи из Крајине ујединили су се после Првог светског рата са хрватским соколима у Соколску жупу Загреб.

Старешина жупе био је др. Отон Гавранчић. Он је као млад правник ступио у редове Хрватског сокола. Марљиво је похађао соколске вежбе. После завршених студија, вратио се у завичај Вировитицу. Ту је одмах приступио оснивању соколског друштва. На оснивачкој скупштини изабран је за другог заменика старешине. Историја рада бјеловарске жупе била је уско везана за име др. Гавранчића, који јој је посветио сву своју пажњу као вежбач и као просветни радник. Крајем Првог светског рата преселио се Гавранчић у Загреб. Ступио је у друштво Соко I, а његова супруга Милка Гавранчић је кумовала при освећењу заставе друштва.  Гавранчић је заједно са Миланом Марјановићем, Ј. Бањанином и осталим националним радницима, приступио оснивању другог соколског друштва у Загребу, Загреб II, са седиштем у реалној гимназији. Друштво је захваљујући старешини Гавранчићу било у техничком погледу на челу загребачког соколства, и једно од најнапреднијих у Савезу Сокола. Гавранчић је био изабран за старешину Соколске жупе Загреб. Под његовим старешинством жупа се афирмисала интензивним радом и у најтежим приликама као што је био слет у Загребу 1934;  изградња стадиона краља Александра, … . Био је 1934. изабран за заменика старешине Савеза Сокола Краљевине Југославије. У чланку у листу „Соколски Гласник” истицало се да заслуга  Гавранчића није била само у томе, што је умео да води друштва и жупу, већ је знао да изабере најподесније сараднике, да члановима улије вољу за рад, да им на примеру укаже какав треба да је прави соко. Својим радом у приватном животу и у служби  Гавранчић је показао да је знао да одолева искушењима животне борбе, и сачувао је младеначки занос.(1)

Соколско друштво Соко I сматрало је да оно треба да буде лучоношом родољубља, да гаји братску љубав и слогу, и да ради за народно јединство. Друштвени предњаци су без буке ишли по школама и касарнама да шире соколску мисао, да усађују љубав и братство у дечје душе и окорјела срца наоружаних сељака. Припремали су наступ загребачке жупе на слету. На слету Соколство, војска и школска омладина били су као једно. После слета почело је уписивање нових чланова из грађанских слојева. Соколска друштва са Приморја и новослобођених крајева од Италије тражили су помоћ и подршку  друштва Соко I из Загреба. (2)

Соколска жупа Загреб одржала је скупштину 26 фебруара 1923. У извештајима је истакнуто да је жупа учествовала на слету у Љубљани 1922. са 535 сокола у одори. Жупа је успела основати 13 соколских друштава на селу. На скупштини је изабрано старешинство са др. Гавранчићем на челу. (3)

Соколска жупа Загреб приредила је свој слет у Загребу 10 и 11. јуна 1922. У Карловцу припадници одцепљеног хрватског сокола претили су југословенским соколима, покољем ако пођу у Загреб. У Загребу су 10. јуна 1922. дошли су соколи са Приморја и Лике, затим Бјеловара и Вировитице. Истог дана стигли су соколи из Крижеваца, делегат сплитске жупе,  делегат београдске жупе, делегати бањалучке жупе. Окусили су културу “хрватских сокола” јер су били провоцирани од деце, која је носила на себи шарени знак мађарских боја. Соколи су наставили да долазе у Загреб. Из Карловаца, Словеније, из разних места  Славоније и Босне, … . Госте су дочекивали на железничким станицама чланови старешинства жупе загребачке. Дошли су старешина Савеза др. Равнихар, вођа др. Мурник, чланови старешинства Гангл и Амброжић. Током ноћи слетски плакати су били поцепани. Соколи су на место поцепаних плаката ставили нове. На Јелачићевом тргу био је концерт војне музике уз скиоптиконско приказивање прашког и осјечког слета.  Противници су покушали да револверском пуцњавом омету скуп. У башти Кола одржана је свечана соколска академија. Академију је отворио старешина жупе др. Ото Гавранчић. Соколске фанфаре су свирале народне даворје и соколске корачнице. Бјеловарско друштво извело је „Пад Тирана” а крижевачко „Пенталон”. Последњу тачку „За слободу” извели су соколи војници из Карловаца. На академију су дошли сељачки соколи из Бановине, из околине Глине. Дан правог слета био је 11. јун 1922. Стигли су соколи из Пакраца а са њима сеоска соколска друштва из Шеовице, Прекопакре, Кусоње. … (4)

Против слета је агитовао Хрватски соко. У Карловцу су хрватски соколи претили покољем југословенским соколима ако пођу у Загреб.  Леци су носили назив „Стража хрватских Сокола”. Кад је требала да почне забава у врту Кола, угашено је светло и пуцано је из револвера и бацано камење у врт Кола. На пуцање, соколи су одговорили певањем, свирањем фанфара и клицањем Југославији. (5)

Соколско друштво у Глини је уз учешће загребачког друштва Соко II приредило 16 септембра 1923. свечану академију. Уз загребачке соколе наступали су соколи из Сиска. Глина је била седиште крајишког округа Соколске жупе Загреб, те је пораст друштва био значајан за читаво окружје. Окружје је имало три друштва и 10 соколских чета по селима. (6)   Београдски соколи позвали су загребачке да посете Београд. Загребачко соколско друштво I кренуло је на пут возом 17 јануара 1924. Било је 140 сокола и соколица, нараштаја и деце. Прошли су Брод, Винковце, Инђију и стигли у Земун.У Београду су их дочекали београдски соколи на челу са Момиром Коруновићем. Били су старешина др. Кујунџић, сестре Лазаревић, Јовановић, … . Због хладноће ушли су у жељезнички ресторан. Момир Коруновић поздравио је загребачке соколе у име београдског соколства, а онда прочитао поздрав старог националног борца  и поборника соколства професора Атанасија Поповића. Са болесничке постеље брат Таса подсетио је загребачке соколе да је старешина Лазар Цар с тридесет сокола, у доба најјаче кризе српско-хрватских односа дошао у Београд да присуствује освећењу заставе Душана Силног. Сваки од гостију из Загреба добио је коверат, унутра је био штампан програм боравка, стан код овога, ручак код онога. Први дан зове те у госте ова породица, други дан она обитељ. Свеукупно загребачко соколство било је смештено у гостољубиве београдске домове. Свако београдско соколско дете узело је испод руке по једног загребачког соколића, узело његов пртљаг и водило га у његов стан. Био му је водичем цело време боравка у Београду. Било је породица које су биле жалосне да и њих није запало, да приме по којег госта. Питали су : „Та шта Вас није дошло више ?” После одмора кренули су у краљевски двор. На окупу се нашло целокупно београдско соколство са жупским старешином Паунковићем на челу и заставом београдског Сокола I. Око своје заставе окупило се  Загребачко соколско друштво I и велика поворка загребачких и београдских сокола предвођена војном музиком кренула је у двор. На плочницима је стајало мноштво народа, које је бурно и срдачно клицало соколима. Ушавши у парк београдски соколи зауставили су се пред степеницама, а загребачки соколи са својом заставом ушли су у двор, дочекани од маршала двора генерала Дамјановића, адмирала Прице, министра двора Јанковића и прве дворске даме гђе Хаџић. Соколи су били уведени у свечани салон до босанске собе у приземљу. Пред краља је иступио мали Станко Радовановић. У свом говору истакао је да је на дан крштења престолонаследника придио нараштај  Загребачког соколског друштва I дечје посело. Том приликом уписало се преко 500 соколске деце свих вера као спомен нашем краљевићу у књигу украшену домаћом уметношћу из  племенитог хрватског краја Туропоља. Молили су краља да најмлађем брату краљевићу кад порасте исприча да су 18. јануара 1924. била код њега у двору деца града Загреба и да су му донела ту књигу. Зора Козјак изручила је краљици спомен књигу. Свечана академија била је приређена у београдском позоришту. На крају академије била је изведена симболична вежба са скупином, представљајући жалост соколства за Истром. После академије била је заједничка вечера у хотелу Империјалу. Идућег дана био је у подне банкет општине Београда у  хотелу Империјалу. На ручку су били сви соколи и соколице из Загреба, на челу стола, а ниже ређали су се нараштајци и деца. Били су присутни на банкету : председник народне скупштине Љуба Јовановић, министар социјалне политике др. Пелеш, министар просвете М. Трифуновић, Стево Тедоровић са госпођом, низ угледних соколских радника из Београда, и то : Веља Поповић, Градојевић, Паунковић, Коруновић, Војиновић, Кујунџић, Лазаревић, … . У име загребачког сокола I говорио је  Душан Богуновић. Скренуо је пажњу представницима владе на соколски покрет као другу школу. Последњи је говорио  Љуба Јовановић. Величао је чврсту вољу сокола из Загреба на раду на учвшчивању братства и јединства, изјавивши да се осећа веома сретан због тога. Четрдесет година његовог живота и рада у соколским редовима створило је у њему дубоко убеђење, да је соколство најачи поборник јединства. После завршетка банкета сви су се присутни сликали заједно. Загребачко соколско друштво I  сврстало се у поворку пред којом је био ношен венац од трња и ловора, са државном тробојком и текстом : „Симболу ослобођења и уједињења! – „Загребачко соколско друштво I“. Поворка којој се придружило београдско соколство и грађани кренула је до Карађорђевог споменика где је на гроб трећепозиваца положен венац, који се због снежне мећаве није могао положити на гроб Незнаног јунака на Авали. До одласка воза за Загреб загребачки и београдски соколи били су у соколани на Савамали. (7)  У Петрињи био је 15 јуна 1924. одржан слет крајишког окружја загребачке жупе. Слетом је требало показати да ли је могуће применити соколски састав и рад на село. На слету су била соколска друштва из окружја : Сисак, Глина и Петриња као и сеоске соколске чете крајишког окружја, затим загребачки Соко I, и једна пешадијска чета 35. пешадијског пука из Загреба. Град је био у почаст слета свечано искићен, а домаће соколско друштво доћекало је своју браћу и госте срдачно. На поподневној јавној вежби наступила су прва сеоска деца. Узорни одио загребачког  Сокола I извео је деветку. (8)

Загребачки Соко I наставио је са својим „Славенским сијелима”. Сијела су направила од соколског друштва центар свега славенског живота у Загребу. У 1923. одржало је пољско, чешко-словачко и лужичко-српско вече. Друштво је 12 априла 1924. приредило „Славенско вече” у спомен поробљене браће у Истри. Те вечери дошли су  готово сви Истрани који су боравили у Загребу. Старешина друштва Лазар Цар отворио је вече својим говором у коме се сетио, да је тих дана била 112 годишњица рођења будиоца народне свести у Истри бискупа Јурја Добриле. На вечери је иступио песник Истре Р. Каталинић-Јеретов и рецитовао плач „Мајке Маргарете” за заробљеним сином. Следиле су песме родном крају и градовима Опатији и Волоску. Нараштајац Звонко Пфаф декламовао је песму „Мојој Истри” , а дворана је грмела од буре одушевљења, док није соколски оркестар почео да свира две три истарске песме. За то вече инструментовао је прочелник соколског музичког оделења Милан Катић истарске народне песме, које је изводио соколски оркестар. Том тачком закључен је програм славенске вечери. После тога млади су играли уз свирање оркестра, а старији су поседали око столова помешани са Истранима. (9) Соко I  у Загребу приредио је 18. јуна 1924. у својој соколани III Славенско вече. Мешовити певачки хор певао је Гостинчареву : „Химну Јединства”. Душан Богуновић предавао је : „Оснутак, развитак и дух Хрв. Соколства од год. 1874. до 1919.” После предавања Карел Шулце свирао је на виолини Оршићев : „Сутон” и Дворакове :  „Славенске плесове”. Пратио га је на клавиру Иве Илић.  Рикард Каталинић-Јеретов  рецитовао је своју песму „Три Сокола”. Истранин је био награђен срдачним аплаузом. Члан сокола Јоца Цвијановић, члан загребачке опере, певао је Жгањчеве и Бајићеве народне  песме. Соколи, чланови академске певачке дружине „Балкан” певали су Милојевићеву песму „Југословенима”. Песму су морали да понове. Тиме је треће  Славенско вече било завршено. (10)

Соколска жупа Загреб одржала је главну годишњу скупштину 3.фебруара 1924. у жупским просторијама. Скупштину је отворио поздравним говором  др. Отон Гавранчић, старешина жупе. Поздравио је дтарешину Југословенског соколског савеза др. Равнихара. Др. Бранко Мрвош, тајник жупе, нагласио је да су загребачка друштва настојала у свакој прилици, да својим учешћем ван свог седишта помогну општу соколску ствар. Схватајући важност сарадње сокола и војске старешинство жупе радило је на томе да сарадња буде живља и свестранија. Одржали су конференцију са представницима загребачких војних јединица. На конференцији су утврђене смернице за даљи рад. Жупа је дала иницијативу за оснивање свеславенског соколског савеза. (11) Пред слет у Загребу 1924. поједини загребачки листови међу којима „Хрват” и „Хрватска Застава” нападали су соколе. Тврдили су да ће доћи 200 до зуба наоружаних Орјунаша из Словеније да нападну грађане Загреба.  Грађани Загреба испунили су улице и са одушевљењем дочекали соколе. Соколске редове су обасипали цвећем. Насупрот њима поједине скупине у Гајевој улици су викале : „Доле југословенски Сокол !”. Ни соколи ни полиција нису реаговали. Неколико чланова савезног старешинства и заступник руског соколства, староста Д. Вергун из Прага, аутомобилом су са сабора отишли у ресторан „Коло”. У непосредној близини „Кола” су поздрављени са овим изразима : „Хуље, свиње, издајице хрватскога народа”. Напади у штампи су се наставили и после слета. Соколи су проглашени за разбојнике и татове. (12) Др. Мирко Буић, старешина жупе Сплит,  је писао о нападима на слету у Загребу : „Злокобан је тај дух који чак не види даље од Сљемена и Саве, приповједа о својој високој култури, а јаши за вратом, што је најжалосније, оним многим честитим и одличним Загребчанима који цијелу ову срамоту иначе осуђују. Југославенско Соколство ипак је срдачно дочекано од масе својих неустрашивих пријатеља. … . Држање југославенских Соколова у Загребу показало је свима да су носиоци мира, љубави и поштовања према свакоме, па и ономе, који несвјестан и нахуцкан, почиња срамоту понајприје самоме себи својим бјеснилом мржње.“ (13)

Соколска жупа Загреб настојала је да оснива сеоске соколске чете. У Банији су основане чете у селима Бачуги, Чемерници, Влаовићу, … .заузимањем др. Метикоша. У околини Пакраца у Славонији основане су чете у селима Шеовици, Кусоњи и Прекопакри залагањм Војислава Вуксана и Бранка Јанковића.У то доба (1924.) постојале су чете у Лици у околини Госпића, у Словенији у Бојанцима, у Босни у Костајници, … . По мишљењу аутора чланка Бранка Јанковића у „Соколском вјеснику жупе загребачке” просветни рад сокола био је важнији и потребнији селу него телесно јачање. Требало је оснивати секције : побратимске, аналфабетске, читаоничке, певачке, свирачке,позоришне, … . Таквим радом постајале су соколске чете другом школом. Соколи су настављали и проширивали рад школе тамо где је она стала. Циљ је био подизање села после школе соколством и осталим друштвима и установама. То је био једини пут да се дође до напредка села. На крају чланка је истакнуто : „Оснивајмо соколске чете по селима и соколска друштва по варошицама, радимо у њима марљиво, чинимо то, јер нас на то зове отаџбина, а и народ ће нам бити зато захвалан.” (14)

II покрајински слет Савеза Сокола је приређен од 3 до 6 августа 1934. поводом 60 година од оснивања првог хрватског соколског друштва у Загребу, 30 година од оснивања Хрватског соколског Савеза, 20 година од првог састанка за стварање југословенског соколског савеза (1914) и  10 година од обнове Савеза словенског Соколства (1924). Сви ови датуми прослављени су соколским слетом у Загребу на огромном соколском стадиону. Слет је показао напредак остварен у раду Соколске жупе Загреб. Управа жупе Загреб била је заокупљена радом на припремању и извођењу слета, а велики напори били су потребни за подизање соколског стадиона. Соколска жупа Загреб имала је 60 друштава и 179 чета са 32.507 припадника  према 23.245 у 1933. Уз чланове Савеза Сокола учествовале су велике депутације Бугара, Чехословака, Пољака и Руса. Слет је почео поворком и јавном вежбом нараштаја. У поворци је било 7.865 припадника, а на вежби је наступило 2.100 мушког и 1.000 женског нараштаја. У главним слетским данима биле су 2 јавне вежбе и 3 академије. На јавним вежбама наступило је 5.200 чланова и 2.600 чланица. Наступило је 5.200 чланова соколских чета и чехословачких и руских сокола. У свечаној поворци учествовали су чехословачки и руски соколи и соколице, бугарски Јунаци и Јунакиње и око 23.000 сокола и соколица Савеза Сокола. Наступало је 51 музика, 488 соколских коњаника. Укупно је на слету било 40.000 сокола.  У оквиру слета у Загребу одржане су : савезне лакоатлетске утакмице, као и наступ школске омладине са 2.100 ученика и 1.100 ученица. Основан је слетски одбор за пропаганду, који је сарађивао са осталим слетским одборима и који је преко штампе и радија обавештавао соколе и јавност о свим приправама и појединостима на слету. За време слета издаван је месечни лист „Соколски слет у Загребу 1874-1934”. Лекарски одсек је радио је приликом слета по жељезничким станицама, по заједничким пребивалиштима, у поворци и у организовању амбуланти. За подизање стадиона утрошено је преко 6 милиона динара. Стадион је остао власништво жупе Загреб.  Као знак признања краљ је жупу Загреб одликовао орденом Југословенске круне IV степена. (15)

Другог августа 1934. стигли су возом у Загреб на слет чехословачки Соколи и Соколице. Било их је 780, од којих половина соколице. Као домаћин обратио им се Отон Гавранчић истакавши: „… Ми смо сви задојени Словенством, словенским братством, исто тако као и ви, а ви долазите овамо, да манифестирате братску слогу и братску љубав.“ (16)

Годишња скупштина Соколске жупе Загреб одржана је 4 априла 1937. у гимнастичкој дворани Основне и грађанске школе у Варшавској улици у Загребу. Гавранчић је на скупштини поздравио изасланика Савеза Сокола замоливши га, да пренесе Савезу, да ће Соколи на овој мртвој стражи устрајати до краја и издржати на бранику соколских идеала. У свом говору приметио је … упркос што се је нашао један научењак, који тврди да су Хрвати Готи и да не може да верује, да се могу ујединити са балканским барбарима. … завршио свој говор речима : „Будимо јаки, пожртвовани и сложни !“. (17) Загребачко соколство и Савез Сокола прославили су 1939. 40 година соколског рада др. Отона Гавранчића. (18)

Са стварањем Бановине Хрватске ХСС је користила власт да прогони припаднике соколског покрета. Упркос прогонима соколи су наставили свој рад  за Југославију.

Соколи су  септембра 1940. прославили рођендан краља Петра II. Савез Сокола приредио је свечану академију у великој сали Соколског дома Београд-Матице. Други заменик Савезног старешине др. Отон Гавранчић отворио је својим говором свечану академију. У свом говору истакао је : „… Од онда смо стиснули зубе, трпјели и прегарали. А у најтежим часовима оживљавала нам је наду и вјеру предоџба са Теразија, сјећајући се да је малена Шумадија, једина на Балкану, властитим снагама ослободила свој народ из ропства и створила велику Југославију. … Установили смо прије четири године Соколску Петрову петољетницу. Соколство је у њој примило на себе изванредне задатке, а у посљедње вријеме ставили смо све своје силе у службу народне одбрамбене приправности. Има добара, које не може пустити из своје руке ниједан народ, свјестан свога достојанства. Није сада вријеме за малодушје. … Ни наши праоци нису никада питали колико је непријатеља, него што од нас траже! Зато челичимо своју вољу, јачамо своју снагу, уздижемо своју вјеру. Ако надођу дани тешког искушења, да нас нађу приправне. Ми нећемо да заостанемо за онима, који су узидали своју крв и своје кости у темеље ове земље, за њену независност и слободу. …”. (19)

Др. Отон Гавранчић престао је да буде јавни бележник у Бановини Хрватској. У чланку у листу „Соколски Гласник” је констатовано : „Према томе је брат Др.Гавранчић лишен свог досадашњег дугогодишњег позива, који је са највећом савесношћу вршио”.(20) Старешина Соколске жупе и Соколског друштва Загреб, др Отон Гавранчић ухапшен је 13 априла 1941. Усташе су га сматрале опасним непријатељем. У затвору је тучен и гажен, јер је пркосио усташама. Говорио је удрите ако то тражи ваше Хрватство. У затвору се пронео глас о његовом пркосном држању. Депортован је у логор Јасеновац између 27 и 28 октобра 1941. Био је са осталим затвореницима смештен у цркву. И ту је пркосио усташама говорећи пуцајте, не очекујем од вас никакву милост.  Да га могу убити али оно што је у њему не могу. (21)

  Српски соколи из Крајине ујединили су се после Првог светског рата са хрватским соколима у Соколску жупу Загреб. Жупу је предводио др. Отон Гавранчић. Током  међуратног периода соколи жупе Загреб, Срби и Хрвати, били су изложени нападима хрватских сепаратиста. Имали су подршку дела становника Загреба. Истрајавали су у својим ставовима.  Они су се стварањем Бановине Хрватске 1939. нашли на удару мачекове Заштите. После Априлског рата 1941. у НДХ били су изложени усташком насиљу а многи од њих на челу са старешином Гавранчићем завршили су свој живот у усташким логорима.

Саша Недељковић
члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

1. „40 година соколовања брата Др. О. Гавранчића”,„Соколски Гласник”, Београд, 9 јуна 1939, бр. 23, стр. 1;

2. Анте Брозовић, „Живот и рад Сокола у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јуни 1922, бр. 6, стр. 120;

3. „Жупски гласник”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, новембар 1923, бр. 2, Год. II, стр. 18;

4. Анте Брозовић, „Слет југославенских Соколова у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јули 1922, бр. 7, стр. 137, 138;

5. „Слет југославенских Соколова у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јули 1922, бр. 7, стр. 138, 148;

6. „Жупски гласник”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, јануар 1924, бр. 1, Год. III, стр. 16;

7. Анте Брозовић, „Загребачко Соколство у Београду”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, јануар 1924, бр. 1, Год. III, стр. 2-10;

8. „Слет крајишког окружја загребачке жупе”,„Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јули 1924, Год. III, бр. 7, стр. 186;

9. „Истарско вече у Соколу I у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, јули 1924, Год.  III, бр. 7, стр. 187;

10. „Жупски гласник”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, аугуст 1924, бр. 8, стр. 224;

11. „Жупски гласник”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, април 1924, бр. 4, стр. 102;

12. Bajželj, „Vtiski z zagrebškega zleta in sabora”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15 септембра 1924, бр. 16-18, стр. 256, 257;

13. Др. Мирко Буић, (Сплит), „Поводом соколског слета у Загребу”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб, септембар и октобар 1924, бр. 9 и 10, стр. 250;

14. Бранко Јанковић (Шеовица Пакрац), „Соколство на селима”, „Соколски вјесник жупе загребачке”, Загреб,  аугуст 1924, бр. 8, стр. 212-214;

15. „Извештај за 5 редовну главну скупштину Савеза Сокола Краљевине Југославије у Београду 12 маја 1935”, стр. XI,L, XXXVII, XXXVIII;

16. „Нада све срдачан и одушевљен дочек чешкословачких Сокола и Соколица”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 14. август 1934, бр. 33-34, стр. 3;

17. „Годишња скупштина Соколске жупе Загреб“, „Соколски Гласник“, Београд, 10 април 1937, бр. 11, стр. 3;

18. „40 година соколовања брата Др. О. Гавранчића”,„Соколски Гласник”, Београд, 9 јуна 1939, бр. 23, стр. 1;

19. „Соколска љубав према Краљу у говору брата Др. Гавранчића”, „Соколски Гласник”, Београд,13 септембар 1940, бр. 37, стр. 2;

20. „Бр. Др. О. Гавранчићу одузето бележништво”, „Соколски Гласник”, Београд, 7 фебруар 1941, бр. 6, стр. 3;

21. Иво Голдштајн, „Јасеновац”, Нови Сад 2019, стр. 320-321;