• Крајем августа 1760. године из Бијеле у Црној Гори у риболов је испловио брод „Шамбек“ са посадом од свега 10 људи.

Капетан брода био је Петар Желалић, рођен месеца јуна 1727. године у Бијелој од оца Јова и мајке Јане, рођене Лучић.  Имао је 33 године када је извео оно што му је донело светску славу.

Док је брод са рибарима из Бијеле пловио према пучини, из Истамбула је испловио брод „Круна отоманска.“ Био је то нови брод, тек поринут у море, један од најљепших и највећих тадашњих турских бродова.  Осим лакшег наоружања, на њему су била и 82 топа и 800 морнара.

Турски брод је кренуо у прикупљање пореза по острвима Егејског мора, у овим водама дошло је до сусрета два брода. „Шамбек“ је личио на играчку поред „Круне отоманске.“ Одмах су испаљени упозоравајући плотуни са султановог брода.  Капетан Желалић није имао избора него да нареди спуштање једара, да чека лагано заустављање брода и оно што им је судбином одређено.

Турци су читаво Егејско море сматрали својим територијалним водама.  „Шамбек“ су запленили и под наоружаном турском командом упутили у најближу турску луку.  Желалића и три његова ближа сарадника пребацили су као робове на „Круну отоманску.“ Ту су затекли још 83 роба од којих су њих 11 били из Боке Которске.

Све су то били заповједници и официри заплењених или потопљених хришћанских бродова.  За те робове су Турци тражили велике откупе.

Матична лука Желалићевог „Шамбека“ је била Малта.  Од тамо се није нико јављао да понуди откуп, а своју родбину у Бијелој Желалић није помињао. Више од две године је са својим друговима робовао, очекујући турску милост, кад откупа нема.  Због тога се добро понашао и стекао повјерење код Турака.

Једног септембарског петка Турци су прослављали посебну свечаност. Већи дио посаде је добио наградни излаз на острво Кос, испред којег је брод био усидрен. На броду је остала стража од стотинак људи. Награђено је и неколико робова, али само изласком на палубу.  Није било опасности да побегну скакањем у море. Морали би испливати на турско копно, а зна се да би их тамо чекао колац. Када је дошло време клањања, стража се разредила.  Једни су хтјели да то обаве у посебној просторији потпалубља, док су остали занесено клањали на палуби.

Желалић је то искористио, затворио је улаз у турску просторију за клањање тако да се изнутра не може отворити, а отворио потпалубну просторију за робове.  Они су дограбили мотке и све што им је дошло до руку, неки и ножеве из кухиње и навалили су на изненађене стражаре на палуби.  Многи стражари су поскакали у море.  Ко је пружио отпор, био је посечен.

Иако никада није командовао тако великим бродом, Желалић је преузео команду, наредио дизање сидара и развијање једара. Одмичући кроз архипелаг, Желалић је прописно одговарао на поздраве турских обалних стража. Имао је кад научити како то Турци раде. Док су стигле ондашње спороходне вести до истурених турских стража, „Круна отоманска“ се изгубила из вида далеко на хоризонту.  Свечани петак је за Турке постао „црни петак.“

Нова невоља је настала када се отети турски брод приближавао малтешкој обали. Иако Желалић није пловио под турском заставом, настала је паника на Малти чим је брод примећен.  На Малти се добро знало за по злу прослављену „Круну отоманску.“

Када се прочуло у чијим рукама је брод на обале Малте слила се бујица народа да дочека и поздрави капетана. Поклицима и весељу није било краја. Капетан Желалић је дочекан као највећи малтешки херој.
Брод је процењен на баснословну суму. Не знајући што ће са толиком бродином, Желалић га је поклонио малтешким витезовима, у чијем поседу је било и острво Малта. На броду је била огромна вредност скупоцене робе, оружја и 84 хиљаде златних цекина турског плена и 40 заробљених Турака. Колика је то вредност била види се по томе што је Желалић од свог дела сазидао две палате на Малти.

У знак захвалности Божјој помоћи за успешан подвиг, саградио је на Малти и цркву Светог Николе, заштитника помораца што је била и његова крсна слава. Није заборавио ни свој завичај.  У Бијелој је саградио две куће, једну малу и једну велику са кућном црквицом коју је оставио брату Марку. Малтешки витезови су брод крстили и дали му име „Пресвети Светитељ.“ То је толико увредило Турке да замало није дошло до медитеранског рата.  Да би ублажио напетост, француски краљ Луј XV упутио је на Малту октобра 1762. године посланика Valija de Fleurija ради преговора о откупу брода који није био успешан.

Петар Желалић је остатак свог живота провео на Малти, оженио је Малтежанку Марију и умро је 1811. године у дубокој старости. Сахрањен је уз темеље своје задужбине, цркве Светог Николе.

За живота је проглашен Витезом малтешког реда.

Пише: Деан Савичић