• Ако сте имали срећу да се родите у неком од малих Херцеговачких градова, ви у ствари не знате колико сте сретни.

Колико год да вам се чинило да више није тако, ипак ћете се сами увјерити кад дођете у било који такав град. Град који још увијек, бар донекле, има душу. Замрзнут у времену поштовања, руковања и лијепе ријечи стоје на бранику преосталих вриједности. Оних најбитнијих, људских, партријархалних и моралних. Вриједности скоро исчезле у овоме времену општег расула.
Ако сте још којим случајем тврдокорни, ‘вако ко ја па не попуштате под силом притиска и не стидите се свог поријекла, мислим да сте већ нешто урадили у животу.
Нема те средине која ће вам замијенити родну груду, и све оно што сте тамо научили и чули. То вам ја тврдим.
Срет’о сам, причао, слушао, гледао, пазио, запазио, заузео и замислио многе људе и њихове приче али нисам још нашао никога да надмаши реченице и поруке које су нама биле само успутница.
Ниједна “свјетска” филозофија и наука ме може боље да објасни срећу него реченица једне баке из Гатачког села, која ми рече: “Нико мој сине, не зна у животу да ли је срећан или несрећан док се не ожени, или не уда.” И таквих реченица, народских, смислених и оргиналних нећете наћи на интернет порталима и осталим технологијама.
То можете пронаћи само у оним реченицама мудрих мудраца пониклих на камену у Херцеговини, тамо гдје је сваки човјек мјера знања, свака жена мјера пожртвовања и свако дијете мјера будућности.

У оним предјелима ђе је свега мањка само камена и памети имамо вишка.
Е ако сте имали срећу да се родите тамо, а још тога нијесте свјесни мућните кад већ имате са чим. Није Херцеговачка глава за трице и кучине, но да мисли и кад не треба. А треба мислити чим дођеш на ови свијет.
Треба мислити, да би знао иоле ишта, ако мислиш бити неко. Прије или касније ако знаш и мислиш бићеш неко. А неко није бити лако, посебно није лако бити човјек међу људима. То је сам рекао и Владика Раде, наш Његош који вели;”Лакше је бити владика него човјек”.
И зато земљаче, стани, размисли и замисли ђе си, куд си пош’о? Шта мислиш, и мислиш ли уопште мој земљаче…!?

Марко Никчевић/Слободна Херцеговина