СТРАНАЦ У РОДНОМ ГРАДУ: У Мостару се промјенило све, па и говор…

  • Прелазим међународну границу док полако пада мрак, само пет минута након што је истекао зелени картон са осигурањем за изнајмљено возило са загребачким таблицама. Улазим у Европску Унију. Граничар рутински прегледа наше француске пасоше и гепек и са осмехом рече: „Уживајте”.

Фото: pixabay.com/AlemCoksa

У својој сопственој земљи прелазим границу и вадим страни пасош, а душа ме боли.

Док смо се возили кроз западну Херцеговину, у мислима ми се вратише стихови Забрањеног Пушења „Слетио сам на аеродром у Читлуку…” Баш као што су и предвидели, регион се толико развио да му само још фали и аеродром. Поред нас су као облаци промицале прелепе виле и баште, хотели и скупа возила.

Све до овог лета није могло да се прође од туриста, али је пандемија короне испразнила хотеле, спустила цене и блокирала наше емигранте да не могу да посете своје старе родитеље.

Овај околни крш, голе планине и виногради у подножју, то је моја земља, што се каже „стопут крвљу плаћена”. Земља битака на Неретви и Сутјесци, где се пева Билећанка. Земља Алексе Шантића, Светозара Ћоровића, Османа Ђикића и Хамзе Хуме, земља бехара, шипака, смокава и кошћела, земља сирових и поштених горштака. Где год да по свету одем, остајем њена и нигде се не уклапам. Раније сам покушавала али ми никад није успело.

Фото: pixabay.com/AlemCoksa


„На почетку моје каријере, кад сам била судија у Мостару, доведоше ми у лисицама једну учитељицу из Бутмира код Сарајева. Сећам се да је била висока и имала је мале груди и била је љубавница неког фратра који се презивао Влашић. Заменик тужиоца Брацо Кнежевић је написао тужбени захтев да се она осуди за лажно представљање као Госпа Марија. Ја сам јој објаснила да је то кажњиво, а она је почела да се извињава и обећава да се то више неће поновити. Изрекла сам јој благу условну казну од неколико месеци и упозорила је да, ако почини ново кривично дело, отићи у затвор,”
испричала ми је мама овај случај о коме је некада писало и Ослобођење.

У Мостару је целокупна судска архива осим грунтовнице изгорела у рату, а Брацо Кнежевић је већ покојни, тако да ово више не може да се докаже. Иако ни Света столица није признала аутентичност Госпиног приказивања у Међугорју, милиони људи долазе да посете Херцеговину и тако богате нашу економију. Не знам, можда је тако боље за наш народ јер тако лакше и боље живи.

„Пола Дорала је посетило Међугорје,” рече ми сестра, која живи у том мирном предграђу Мајамија насељеном венецуеланским имигрантима. Звучи невероватно да се за Госпу из Међугорја чуло чак и у латинској Америци.

„И ја сам био у Међугорју, али нажалост нисам посетио Мостар. Ишли смо само на ходочашће, директним аутобусом из Кракова,” рече ми колега из Пољске. Нисам имала срца да му испричам истину о Међугорју.

“Брдо указања” у Међугорју (Фото Никола Тркља)

Променила се моја земља, толико да је више не препознајем. Постала ми је некако страна и туђа. Масовни туризам је претворио центар мог родног Мостара у базар кинеских и турских дрангулија, а многе старе куће су се претвориле у хостеле, што је модерни назив за караван сарај.

Више се не може ни прошетати улицама а да се не окрзну пролазници. Корејски туристи куцају на наша врата и моја мама им мимиком објашњава да су изнајмили преноћиште код комшије преко пута. Чак је и мајушни Цим постао као Рим, са лепим и великим кућама које су изграђене практично преко ноћи.

Одведох вереника до Бишчевића ћошка да види како су некада изгледале куће старих мостарских породица са пространим цветним авлијама и чесмама, али је нажалост била затворена за посете. Власник је, рекоше нам, управо умро од короне. Онда га одведох код Роте на ћевапчиће и показах му две баналне, уске куће на почетку улице Дрљевића, изграђене на месту где је рођена моја нана, мамина мама.

Ту се некада налазила једна стара кућа скоро идентична као она код Бишчевића, али су је наследници порушили и направили две мање куће, а онда је једну од њих продала наша снаха. Бишчевића кућа је сачувана и постала је споменик културе, горко приметих, а ову нашу моја родбина није умела да сачува.

Фото: pixabay.com / croatiatipscom

У Циму смо посетили извор светог Анте где су се некада могле наћи лековите пијавице, а у чијој близини су се налазили наши воћњаци којима је Хамза Хумо посветио свој роман Грозданин кикот.

Сазнали смо од комшија да је неко од наше родбине недавно продао то земљиште директору мостарског завода за запошљавање и члану владајуће партије, а да му ми нисмо дали било какву пуномоћ. Мама је још увек укњижена у грунтовници као сувласник, али то изгледа није препрека да се без њеног знања склопи купопродајни уговор.

Помислих, биће то добра прилика да проверимо да ли је Босна правна држава и способна да самостално реши овакве спорове, а да не морамо да мешамо судство Европске Уније.

– Фин ти је овај момак. Хајд’ немој га више доводит’ овамо, молим те – рече ми једна продавачица на Мусали.

– Зашто, шта се десило?

– Каже да му се овдје јако свиђа, па не бих да се разочара ако дође поново – резигнирано је додала, јер је ваљда и њој мука од јавашлука државне администрације.

Одавно сам отишла да живим у иностранство, у страху да не добијем синове које би ми однео неки будући рат. Нисам се никада нигде уклопила, осим можда економски, а у међувремену се моја земља мењала, рушила старо и градила ново, мењала називе улица, терала дипломце у иностранство и привлачила у градове сеоско и приградско становништво.

Мењао се чак и говор. На пример, више не постоји српскохрватски језик него неколико новокомпонованих језика чији не познајем правопис. Више нисам у стању да у својој земљи напишем ваљан захтев некој администрацији а да ми не затреба помоћ, јер нисам знала да се правоснажно решење сада каже правомоћно.

– Твој син је већ стасао, мора да је почео да тражи девојке – рече мама једној даљој рођаки коју смо срели на улици.

– На жалост, нема од тога ништа. Има лепих девојака, али се разочараш чим проговоре – одговори она.

Текија на Врелу Буне (Фото Н. Тркља)

Прелазећи преко новог Бунурског моста, купила сам од убогог уличног продавца књигу Др Саше Божовић „Теби моја Долорес” за само пет марака. Марака. Е, моја Саша, за кога сте се толико жртвовали!

Ноћима сте преносили рањенике по шумама и јели корење да преживите и одбраните земљу од окупатора, да би нам се данас валута звала марка. Ако су ови нови државотворци хтели муслиманску валуту, што нису оставили динар, који је арапски назив за златни новац? Пљуни на своје и прихвати туђе, данас је тако боље.

Фото: pixabay.com/paulas

– Зашто си напустила своју земљу кад је оволико лепа? – упита ме вереник, након што смо са аеродрома у Дубровнику свратили у Купаре пре него што смо наставили за Мостар. У Купарима су од некадашњег луксузног војног одмаралишта где сам летовала као девојчица остале само рушевине, па ипак се и даље видела само лепота.

– Шта осећаш кад гледаш ове празне и уништене хотеле? – упита ме он.

Фото: pixabay.com/paulas

– Осећам тугу што је један читав свет једноставно нестао. Ево, на овим балконима хотела Горичана сам се сликала са мамом и сестром, кад смо биле мале. У холу сам опсовала генерала Шарца кад ми је било три године, зато што ми је узео покривач за бебе са којим сам плесала. А у овом плићаку нас је тата научио да пливамо, придржавао би нас за стомак док машемо рукама и ногама, а онда би лагано измакао руку да запливамо саме.”

– Зашто ово није нико обновио после толико година?”

– Није још спроведена приватизација, ко ће знати зашто. Можда нису решена питања власништва након што је престала да постоји заједничка војска.”

Недостаје ми време кад смо сви били заједно, кад се није гледало ко је ко ни ко колико има, када смо били поштовани и угледни у свету. Недостаје ми време кад сам имала само један пасош, а не српски и босански, као да су ми отац и мајка из различитих земаља. Недостају ми застава и химна коју смо имали.

Одбијам да прихватим да ми је тетка Ала још као малолетница за џабе рањена на Хргуду у борбама током Другог светског рата. Данас ми је цели свет иностранство, па чак и моје родно место, јер моја земља више не постоји, нигде више осим у мом срцу.

Мом веренику је још горе. Отац и мајка емигранти из Туниса а он рођени Парижанин, па чак не говоре ни исти матерњи језик. У Тунису га сматрају за Француза а у Француског га гледају као на дошљака који није свој на своме. Ни он није нигде приспео, па се можда зато тако добро разумемо.

Отуђени и изгубљени у модерном друштву, несхваћени па чак и самима себи, као одрезана стабла у непознатој шуми у којој смо заборавили да побацамо облутке да би пронашли пут за Назад. Али ни то Назад више не постоји, за оне који више немају своју домовину.

Фото: pixabay.com/kamerman1960

На аеродрому у Дубровнику смо упознали једног Француза и његовог пса, који су пешке за три месеца дошли до Хрватске. Рече нам да воли да путује и да не поседује ништа, осим основних ствари које са собом носи. Каже да не подноси границе и да се не осећа као Француз него као становник планете Земље, те да су му сви људи браћа, мада га често разочарају кад понуде воду за пиће његовом псу а њега изоставе. Пронађох се у његовим речима. Да ли би и мени било лакше када бих себе сматрала становником Земље, као из оне песме Арсена Дедића „Да су ме украли Цигани”, па да набавим шатор за своју звездану кућу и живим поред неког аутопута? Како да ублажим тугу што више немам своју земљу?

Свако друштво се мења и то је сасвим нормална појава, али онима који су остали, све ове друштвене промене су се дешавале полако и омогућавале им да се адаптирају. Ми емигранти смо сачували у сећању своју земљу онакву каква је некад била, па се при свакој посети одједном зачудимо што је нешто нестало.

Док су у иностранству, обичним имигрантима остаре родитељи или умре понеки комшија, а нама Балканцима се поред тога промени име државе, боја пасоша и назив улице. И сваки пут нас помете јак ветар, на препад, онако неспремне. Тако постајемо заувек странци, и у својој земљи и у иностранству, па чак и у огледалу, као у оном Кафкином роману.

Одлазак у иностранство је заиста пут без повратка, помислих, док касним на посао и певушим у лифту рефрен песме „Недеља” Џеја Рамадановског, песме нас емиграната која нас убија.

 

Наташа Јевтовић / Политика

ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.

О аутору

Оставите коментар