• „Ћирилица у Дучићевој улици“ – наслов је вести који је ових дана био ударан на херцеговачким порталима.

Човек би требао да се запита, зашто је ово уопште вест. Ваљда би најнормалнија ствар била да у Дучићевом граду, па самим тим и у Дучићевој улици једино писмо буде ћирилица.
Проблем је много дубљи. Правдајући се маркетиншким разлозима форсирамо латиницу и на тај начин упадамо у озбиљне замке.

Вратимо се за тренутак и медијима који су пренели ове вести.

Херцеговачки портали су углавном  латинични. Портал Слободна Херцеговина је тек други херцеговачки портал чија је основна платформа ћирилична. Дакле и медији сносе велику одговорност због занемаривања ћирилице. Можда је и ово тренутак да се преиспитају власници портала којим путем иду.

Колико је авантуризам у лутању са латиницом опасан, говори и податак који широј јавности није много познат. Наиме, док се у Вуковару проводи политика застрашивања Срба и ломе табле са ћириличним натписима, у Широком бријегу подигнут је споменик тзв. „хрватској ћирилици“.

Јасна је намера друге стране која врло вешто користи нашу инертност и плански покушава да отме српско културно наслеђе на овим просторима, што не би било први пут. Ако томе још додамо и недавно објављивање памфлета под називом „Хумски зборници“ који су препуни контроверзних историјских података, онда је јасно зашто је борба за ћирилицу постала питање опстанка.

Павелић је прво забранио ћирилицу

Подсетимо, 25. априла 1941. једна од првих уредби коју је у тзв. НДХ донео Анте Павелић била је управо забрана ћирилице.

Ћирилица осим што представља један од симбола националног идентитета има читав низ практичних предности.

Према општем уверењу, ћирилица је лепше, калиграфскије писмо. Замењивати је мање лепом латиницом, знак је помањкања осећаја за естетику.

Хрватска латиница има три диграма или диграфа, или двословља (dž, lj, nj), као и четири слова са дијакритичким знацима (č,ć,š,ž). А у ћирилици таквих слова нема. Ћирилица је не само лепше, него и функционалније писмо.

Писање ћирилице утиче и на ограничење употребе страних речи (туђица). Писање латиницом поспешује њихово продирање у српски језик.

Настанак ћирилице је везан за мисионарску делатност свете солунске браће, Св. Ћирила (нареченог Константина Филозофа) и његовог брата, Св. Методија. И данас је ћирилица писмо искључиво православне Цркве. Искључиво коришћење ћирилице повезује нас – макар и несвесно – са православном културом и традицијом, а тиме и са православном духовношћу и моралношћу.

Срби, Хрвати и Бошњаци говоре исти језик, који историјска филологија назива српским језиком. Али ова три народа разликују се у вери. Будући да је основна разлика међу њима религија, то значи да ћирилица, као искључиво писмо православне традиције, треба да буде и искључиво писмо Срба.
Психолошки, коришћење два писма може да створи осећај несигурности, нестабилности, подвојености, располућености. Коришћење само једног писма ствара особе са унутрашњом сигурношћу и кохезијом.
Исписивање текстова на два писма, како је данас чест случај, представља губљење времена и енергије. Двоазбучност је неекономична и представља економски баласт.

Само, и искључиво српско писмо, ћирилица, може странце привући у наше крајеве. Љубави и оданост према ћирилици може бити најбоља туристича реклама.

Идеја да ће латиница привући туристе потпуно је погрешна.

Грци љубоморно чувају своје национално писмо – алфавити, због тога немају оскудицу у посетиоцима. А то љубоморно чување сопствене културе, па и писма, управо је оно што може привући странце.

У нормалним околностимна удружење „Ћирилица” не би имало основ да постоји. Овако, сматрам да све институције које имају национални карактер морају да помогну рад овог Удружења.
Слободна Херцеговина је на располагању.

Текст: Трифко Ћоровић