ШТА СЕ СЛАВИ 13. ЈУЛА: Метак, чело, поток, вир

  • Када славите осамдесетогодишњицу Тринаестојулског устанка, уз велико уважавање према црногорским устаницима и њиховим жртвама, сјетите се да су заједничке активности црногорских устаника са црногорским комунистима, биле црвено завођење за Голеш планину, јер је створена представа о комунистима који желе градити слободу као и сви остали, а заправо се радило само о томе да је учешћем црногорских комуниста у Тринаестојулском устанку створена подлога за „обрачун са класним непријатељем.”

(Фо­то Му­зеј Ју­го­сла­ви­је)

Тринаестојулски устанак јесте био израз борбе српског народа за ослобођење од италијанског окупатора чији исходи нијесу били израз првобитне народне воље, али је, нажалост, постао база легитимности комунистичког покрета у Црној Гори.
(( Ако покушамо, рецимо, упоредити 13.јул 1941. и 30.август 2020. онда би се могло рећи да је коалиција „За будућност Црне Горе” формација искрених народних устаника против
фашистичког окупатора (против Италијана, односно против ДПС-а ), а Здравко Кривокапић комуниста у устаничким редовима. ))
Тринаестојулски устанак је раширио глас о слободарству комуниста „иза којих стоји Русија” , а заправо је послужио изворној револуционарној намјени:
у мјесецима након јула 1941.црногорски комунисти Милована Ђиласа, односно формације Радоја Дакића, Саве Ковачевића и других револуционара, почели су превентивне ликвидације „класног непријатеља”, а тај класни непријатељ били су црногорски учитељи, професори, свештеници, чиновници бивше Краљевине, неријетко њихови очеви, стричеви, браћа и рођаци, као и стари, намучени официри бивше црногорске војске, наши и њихови ђедови чија се стравична кривица састојала само у томе што су били носиоци Обилића медаља, Ордена Белог орла и Карађорђеве звезде, Даниловог крста, Медаље Освећено Косово или Албанске споменице, што су били угледни и поштовани и што би својим угледом могли угрозити „револуцију која тече”. Зато су мучени, стријељани, ујамљивани и масакрирани широм Црне Горе и зато је народ Црне Горе, оставши без народних првака, морао гледати унакажене лешеве по „пасјим гробљима”, озбиљно схватати бескрупулозност младих скојеваца и клањати се револуцији, савијати главу пред црвеним терором који улијева страх у кости и пред чијим грозним призорима нормалан човјек одскаче од свијести. Славити 13.јул 1941. у цјелини његових збивања и посљедица значи славити: р а с п а м е ћ и в а њ е српског народа у Црној Гори, уништавање његових културних и духовних језгара, разарање српских традиција и традиционалних ауторитета, трајно сакаћење друштвеног живота, пролетерску свијест бескомпромисних синова црвеног терора која метастазира у просторе црногорске трибалистичке свијести, културну недовршеност Црногораца чије обимне шупљине попуњавају срп и чекић, убијање невиног човјека и Бога у човјеку.
Тринаестојулски устанак је можда могуће приватно славити у неким његовим појединостима, али не у цјелини. Фактичке резултате сарадње између народних устаника (ројалиста, традиционалиста, самог народа) и комуниста током Тринаестојулског устанка не видимо у слободи Црне Горе. Чујемо их у језивим урлицима црногорских комуниста: „Петокрака са три рога, боримо се против Бога.” „У острошке греде двије, Бајова се чапра вије.” „Убићемо до Божића, оба брата Божовића.”
Осјећамо мирис спаљеног меса и трулежи која избија из црнила никшићких и бјелопавлићких јама. У некој црмничкој вододерини заудара смрад распаднутих лешева, унакажених до непрепознатљивости, тако да више не можемо препознати некадашњег сердара, официра који је преживио скадарске жице, мојковачке кланце и аустријске тамнице да би му синовац или рођак дошао главе. На колашинском пасјем гробљу, као пси заковани за тарабу, труну распорени лешеви, лобања разбијених дрвеним маљевима, разваљених вилица из којих су клијештима чупани зуби… Нешто јужније, грозно, тужније: прослављеног црногорског јунака на кућном прагу убија рођени син, а онда довлачи најугледнијег комшију, убија га и преваљује преко оца, чинећи „пасји крст”, да му отац не труне сам, него да лежи крај себи равног, како и приличи.
А лешеви?
Лешеви се множе , као у Ковачићевој пјесми, лешеви се тове; док сивило мозга просутог по крвавом црногорском камену нагони на повраћање, лешеви ћуте, нијеми и надувени.
А то што славите? А то -друг Тито? А то је Темпо? А то је Ђидо?
То заклало нечијег оца, то распорило нечију мајку, то попу запалило браду, то пред манастиром узјахало монаха Теофана, јахало га до провалије и стрмоглавило у јаму, то узело машинку и шаржер метака у оца стручило, то ликовало над убијеном Црном Гором, да бисте то, такво и толико, славили наредних 70 година. Владо Роловић наређује ликвидацију митрополита Јоаникија у Аранђеловцу, а онда њега, као југословенског амбасадора у Шведској, убију усташе. И шта пјева Црна Гора ? „Што је Ловћен тама обавила, Црмница се у црно завила.” Јаучу за Роловићем, замотавају у нову црнину Црмницу коју су Роловић и његова дружина давно у црно замотали. На вијест да су му партизани заточили рођеног брата, свештеника и теолога др Луку Вукмановића, Темпо поручује да с њим „раде што и са осталим бандитима.”
Метак, чело, поток,вир
Црногорски страшни пир.
И сада хоћете да се миримо у 13.јулу, пјевајући о маршалу Титу пред митрополитом Јоаникијем. И сада хоћете да се миримо изван истине, као Срби и Црногорци, као двије нације, двије вјере, два језика, двије културе, двије аутохтоне, по свему, одвојене цјелине. Да се миримо у Голом отоку, у тринаестојулском заједништву. Да славимо како су браћа заједно кренула у борбу или да славимо како је црвени брат бијелом брату зарио нож у леђа? Да ли да славимо нашу народну наивност ? Кога то славимо 80 година након 13.јула? Можда команданте устанка? Баја Станишића или комунисте који су га бацили низ острошке греде? Да ли да славимо резултате тог страшног и славног устанка? Затварање говеда и оваца у цркве, чупање крстова из православних гробаља, скрнављење туђих гробова, одузимање права „народним непријатељима” да буду сахрањени као људска бића и отимање права Србима да буду Срби, рушење Његошеве капеле…
Сами Господ зна колико је неопојаних гробова, колико људских костију труне по црногорским јамама, колико је „лелека што горе пролама” и колико болних урлика одзвања Магленом, Манитом, Црвеном и Црном Гором. Скупа са обурданом капелом, на Црну Гору се сручило страшно проклество рушења Његошеве тестаментарне воље. Међутим, проклетство братоубилаштва и богоубилаштва, страва и ужас црногорског црвеног терора, удара и контраудара, опште смутње, крви и глади, духовне, моралне и сваке друге биједе која је нашла ратни трен да засити своје умоболне апетите, све те крваве оргије и страдања, ријечју, не дају нам право да било који датум током 1941.године славимо, нити имамо шта славити.
Метак Жикице Јовановића Шпанца испаљен у два брата Србина није и не може бити дан славе против окупатора. Ако се сагледају посљедице и исходи, славити устаничко тринаестојулско српско-комунистичко заједништво у Црној Гори напросто је неукусно.
Ако се већ тражи датум који обиљежава чисту српску борбу против стварног окупатора и најсуштинскијег непријатеља у Другом свјетском рату, онда се мора одати признање Шестојунском устанку гатачких Срба и славити Јунски устанак Срба у Херцеговини као ПРВА организована, континуирана, сврсисходна и реална борба реалних Срба против реалног окупатора у окупираној Југославији. Тај гатачки 6.јун 1941.спасава српски народ у пограничном појасу од истребљења и покреће стварање прве слободне територије у окупираној Југославији. С друге стране, Тринаестојулски устанак је генератор комунистичке експанзије у Црној Гори, која ће се прелити у херцеговачке крајеве и оставити несагледиве посљедице током Мизарине „бољшевизације Херцеговине”.
Дат је одговор на ужас и бруку петровданског стварања Независне Државе Црне Горе , али је цијена сарадње са комунистима била језиво висока.
И шта заиста данас славе црногорски Срби?
Двадесетак дана слободе у црногорским варошима које смо платили осамдесетогодишњим паклом или комунизмом у Црној Гори.
Црни дани и црне године се не могу славити.
Славите слободу, кад и ако дође.
И, што рече блаженопочивши митрополит, „немојте се бојати слободе.”
Срећан Павловдан!
Раде Црногорац
ПИШИ ЋИРИЛИЦОМ: Текстове са портала Слободна Херцеговина, уз обавезно навођење извора и линк, могу да користе само они сајтови који користе српско писмо.
О аутору

Оставите коментар