• Данас се оно за шта су се обесправљени Срби под туђом окупацијом или комунистичком чизмом борили силином и величином својих дела, маргинализује, локализује до имена града или области.

Београд, Француска 7. Коларчев народни универзитет. Студентски културни центар. Нови Сад, Матица српска.

Удружење књижевника Србије, звучи тако моћно, ауторитативно свенародно. Некада давно, Иво Андрић позвао је младог Ивана В. Лалића да дође у Београд из Загреба и преузме вођење овог престижног књижевног удружења. Нема потребе да сада наводим имена која су чинила ово удружење, прeдстављали своја дела, седели у публици. Песници и писци из читанки и антологија смењивали су се на трибинама. Тако се могло десити да прошетате Француском улицом у Београд, уђете кроз лепу гвоздену капију у броју 7 и већ под прозором чујете казивање неке песме коју ће много касније ваша деца и унуци учити напамет на часовима српског језика и понављати као „Вјерују”.

Ако пустите машти на вољу, добро, уз помоћ филмске маштарије, па замислите Матицу српску која се 1864. године сели у Нови Сад. Матицу, која се не зове тако случајно! Она је замишљена у срцима њених оснивача и њеног првог председника Јована Хаџића као центар који ће окупљати, уједиити и охрабрити Србе, окупљајући их не само у збор, у строј, већ и у слову и речи. Матицин циљ је био штампање књига на српском језику, књига највиђених Срба, да би се име српског народа очувало и кроз векове славило. У Матици српској тада своја дела објављују Јован Цвијић, Михајло Пупин, Милутин Миланковић и др. Матица је свог задатак пред покољењима озбиљно схватила, бар у тим годинама борбе за очување националног идентитета, која је онима окупљеним око Матице, Матичарима била много  важнија од материјалног благостања, личне промоције, славе и ловорика. Слава је њима дошла касније. Ми се данас са поносом сећамо ко је све седео за столом у Француској 7, ко је све објављивао своја дела у Матици српској и чији је рад овенчан матичиним наградама.

Данас се оно за шта су се обесправљени Срби под туђом окупацијом или комунистичком чизмом борили силином и величином својих дела, маргинализује, локализује до имена града или области. Сваки град има своје удружење књижевника, којима дoдељује награде и ловорике, иако за њих нико никада неће знати и њихова дела вероватно неће читати ни њихова деца, а камоли туђа учити напамет! Али је то срцима оних којима је ЈА важније од свега па и од Отаџбине, није важно.

И све док УКС из Француске 7 и Матица српска из Новог Сада не постану непотистичке, строго локалне интересне заједнице, ни мени, ни мени сличним ентузијастима неће сметати играње културе  у неким Месним заједницама Београда, Новог Сада, Бабушнице или Ћуприје. Само не у Француској 7, не због духа Ива Андрића који тамо чува велика достигнућа српске културе и не у Матици српској због Саве Текелије и Марије Трандафил, јер они су своју имовину завештали српству и српској култури а не Новом Саду или некој његовој улици.

Јасна Поповић