Још у Брозово доба инсистирање на “србијанском” заправо је била негација свега српског. Зато данас не треба да чуди што комшије и за нашег патријарха кажу да је “србијански”

Патриајрх Иринеј са Васељенским патријархом, Вартоломејом недавно на литургији у манастриру Јасеновац (ФОТО: СРПСКО КОЛО)

Недавно су ми се пријатељи трајно настањени у Новом Саду, а који су родом и поријеклом са југа Србије пожалили како се у престоници сјеверне српске земље често сусрећу са добацивањима: „Гдје сте Србијанци?”.

Термин Србијанац некада је била одредница за Србина који живи на простору Србије. Временом се овај термин претворио у нешто потпуно друго, најчешће увредљиво.
Вјероватно није ни случајно што је овај текст инспирисан примјером из Новог Сада, јер на том простору, својевремено, Срби који су били под влашћу Бечког двора, имали су потребу да истакну своју различитост у односу на своје сународнике који су јужно од Дунава и Саве живјели под турском окупацијом. У жељи да себе прикажу напреднијим овај термин су користили са тенденцијом која у себи носи призвук расизма.

Ни данас међу Србима није мали број оних људи који овај термин користе. Када хоће да бране „србијанске вриједности”, користе га Шумадинци који сматрају да Србијом владају дошљаци, који су дошли са друге стране Дрине. Неки од њих ће ићи тако далеко да ће тврдити да су „србијанска” политика, култура и економија окупиране од стране Срба који говоре ијекавским изговором и који су рођени западно од Дрине или јужно од Лима.

Овакву примједбу недавно сам добио од стране једног читаоца који никако није хтио да се сјети очајног покушаја наметања екавског изговора у Републици Српској.

Међутим појам „србијански” заправо своје најјаче упориште имао је у вријеме Јосипа Броза и његових идеолошких поданика. Инсистирање на „србијанском” суштински је била негација свега српског. Србију је требало свести на најуже границе, јер све остало би се могло тумачити као ширење „великосрпске пропаганде”.

Након распада земље ова тековина заједничке нам државе посебно је постала омиљена код наших комшија. Они са великим уживањем користе ту ријеч. Инсистирање на терминима „србијански предсједник” или „србијански премијер” није било довољно, па су отишли толико далеко да и патријарха СПЦ називају „србијанским”. Наравно да то није нимало случајно. Постало је опште прихватљиво да гурање Срба у све мању Србију одавно није само вербално. Многи истински вјерују да је овај термин заслужен, праведан и гаранција добрих односа у региону. На оваквој дефиницији, нажалост, инсистирају и неки припадници нашег народа који су у својим скрибоманијама нашли и погрдан термин за млађу српску државу називајући је – „шумском”.

Сваки појединац поносан је на своје поријекло, без обзира на његову географску припадност, али не заборавимо да нас све везује заједничко српско поријекло. Ако знамо зашто за Хрвате, Бошњаке или „монтенегрине” постоји „србијански патријарх”, онда никако не би требали да наставимо да пратимо ту логику. Зато, драги читаоци, ставите прст на чело сваки пут прије него што изговорите ријеч „србијански”.

Трифко Ћоровић, главни уредник “Српског кола”