Ј. Чулић, Једна драга успомена (Алманах Јадранска стража, 1926, 52-56):
„Било је то пред петнаест година, некако концем аугуста 1910. На Цетињу су биле велике свечаности, пригодом проглашења Црне Горе Краљевином, па су лађама из Трста и Ријеке пролазиле мимо Сплит разне високе личности и депутације које су учествовале на тим свечаностима. Аустрија је била у својој моћи, велика, снажна и – с висока презирала је малену незнатну Србију. Било је то двије године прије Балканских ратова!
Једне вечери просу се шапат по граду, да ће на цетињске свечаности пропутовати мимо Сплит и млади (двадесетједногодишњи) српски престолонасљедник – али нико није могао да дозна када ни како. Требало је стога сваке ноћи (брзе лађе пролазиле су само по ноћи) долазити на лађу и – чекати.
Њега нема…
— Прошао је.
— Није.
— Сутра ће доћ…
Кад једне ноћи неко сав запјехан и узбуђен дотрча пред кафану на новој обали, па јави:
— Овдје је, искрцао се, сигурно… Ту је…
Похитасмо по обали, да га потражимо и наједном га угледасмо:
Млад, диван, насмијан, наслонио руку на раме своје сестре, кнегиње Јелене и шета лагано од кафане на новој обали горе према жељезничком мосту код Св. Петра. Ту су мало застали, наслонили се часком на жељезну ограду и гледају – свој Сплит!
Боже мој, да нам је тко онда рекао, да ће послије петнаест година бити овако испуњене наше најсмјелије и најљепше сање, и да ћемо Га истим оним путем пратити у триумфу – Краља нашега!
Гледали смо Их, а у нама је дах застајао од узбуђења, од среће… па се нисмо обазирали на бројне детективе што су се уоколо врзли и што су већ били прешли до угла бискупске палаче, као да им хоће да прекрче пут.
Они су се онда лаганим кораком повратили к лађи – а ми помало за Њима.
Знали смо шта нас чека ако ичим одамо своје осјећаје, али срцу се није могло да одоли, па кад су најдражи гости ступали на мост бијеле лађе, заори се из неког тамног кута: „Живио југословенски Краљ!“ а из разних страна одазва се дрхтаво од узбуђења, топло, снажно „Живио-о-о!!!“
Он се је окренуо, насмијешио се весело и дижући шешир одздравио: „Живили Сплићани!“
То је био први сусрет Сплита са својим будућим краљем.
Међутим жандармерија и детективи нахрупише, неколицину хапсе – а нас је нестало с мула да се опет нађемо негдје на другом мјесту и да разговарамо дуго, дуго – сретни и задовољни, што смо га ипак могли да видимо и поздравимо.
Ко је могао да спава оне ноћи!
Илустрација: (1) Поглед на Сплит 1910. године и (2) Њ. Кр. В. Престолонашљедник Србије Александар на родном Цетињу (август 1910), детаљ картолине у издању Администрације Пошта црногорских.
Сад је била главна брига да дознамо кад ће бити на повратку, па да Га опет видимо!
То није било тешко, јер смо имали посвуда наше одличне поуздане везе и после пар дана добијемо из Дубровника брзојавку:
„Четвртак шаљем писмо по капетану Gödöla“.
То је већ било доста, а у тај четвртак већ прије 10 сати на вече кафана и нова обала пуна свијета. Све је било тако живо, весело, свечано, на сваком лицу опажаш смијешак, свуд дозивање, доскочице на рачун полиције… док киша непрестано сипи кроз облаке.
Ко је могао да дође до бенгала чува га љубоморно у џепу да му га не опази полиција, или да му га друг не однесе… јер свако жели да га има…
Свак се обазире долази ли лађа. Закаснила је!
Кад наједном од главе мула Св. Петра мноштво детектива и око 50-60 жандара са натакнутим бајонетама, поредани по читавој ширини мула потискују масу „у име закона“, па све даље и даље, и почисте итав мул, испразне сву кафану, погасе све свјетиљке по обали и по кафани и тако почисте сву обалу, с једне стране до Св. Фране и Мармонтове улице, а с друге до моста од Бачвица, тако да је сва обала остала чиста, пуста.
Пред нама уперене жандарске бајонете, мокри до коже од несретне кише што непрестано пада и само уморно упиремо погледе, пуне чежње и љубави у ону бијелу лађу, што се час прије појавила иза диге.
Та носила нам је сву наду и сав понос наш!
Помало се одједном почну појединци да удаљују – неком је пала сретнетна мисао: „Сви бенгали на пунту од Сустипана!“ Није требало два пута рећи!
Детективи и жандари сретни што се маса „мирно разилази“, а ми опет сретни што ћемо да им подвалимо!
По ноћи, по киши, у мраку тихо, тихо наједном се на рту од Сустјепана нађе на окупу стотињак младих људи…
Све наши! Сигурни смо.
Киша непрестано пада, свак ћути и чека – кад ће она бијела лађа да се макне с мула.
Ето је, миче се. Још мало, па је усред луке. Кад наједном у оном мраку са свих страна забљешти се мноштво шарених бенгала, а из свих грла заори се дуго, дуго:
„Живио Краљевић Александар!“
„Живио Југословенски Краљ!“
„Живио-о-о!“
„Доле Аустрија!“
„Живила Србија!“
„Живила-а-а!“
Лађа се све више приближује рту и одједном се насред мора устави.
Са крме види се махање једним фењером, а у мраку јасно се опажа како нетко са палубе пали жигице и баца их упаљене увис.
„Он је, он је… Сигурно Он“ – чује се с разних страна.
Делиријум одушевљења!
Све се натјече ко ће јаче да виче, ко ће ближе да дође. Кад се некоме утрне бенгал, а он, кад нема друго, вади рубац из џепа па га запали. Само нек свијетли! Једном она ватра од бенгала упане у ципелу и гори му на нози, а он свеједно високо држи бенгал и виче још јаче, још заносније…
Не гледа се на оне хридине, на море – свједно је, свуд је равно.
„Живио Александар!“
„Живио будући Југословенски Краљ!“
„Живила Србија!“
Лађа се лагано запути ка Чиову – још свијетли по који рубац, још се разлежу поклици – док се не изгуби у мраку.
Тај диван сан се нажалост убрзо расплину – код Бетичине фабрике чекају жандари…
Оне који су први ишли као предстажа ухапсе, а остали онда пут под ноге па кроз Меје и кроз Марјан – куд ко може по оном блату и води!
Та незаборавна ноћ провела се по Марјану, јер је свак чекао да зора сване, да може сигурније дома.
…
Како се је ето брзо, како се лијепо остварио онај диван сан!
Онај исти наш Краљевић Александар ушао је у свој стари Сплит овјенчан славом (1925). Млади дивни наш Југословенски Краљ ушао је са истом оном лађом којом су нас 1914. везане водили пут мариборских и арадских тамница.
Како су драге ове мале успомене баш сад када смо га опет сачекали овдје у Његовом Сплиту, сретни и задовољни, као Краља Велике Југославије, Ослободиоца нашега!..“
Телеграм српскохрватске Националистичке омладине на приморју, упућен из Сплита Николи Пашићу поводом победа у Првом балканском рату: „Господину Николи Пашићу, министру, Београд… Spalato… Српскохрватска националистичка омладина на приморју одушевљено поздравља тријумф братског српског и југословенског оружја и клања се побједничким осветницима Косова, створитељима нове Југославије – у име Националистичке омладине Оскар Тартаља, Аугустин Ујевић ++ 25. X 1912.“
Споменик „Јадрански светионик“ који су Сплићани поводом двадесетогодишњице ослобођења подигли 1938. године витешком Краљу-Ујединитељу на Пристану мајора Стојана (Гат Св. Петра). Мајор Стојан Трнокоповић био је заповедник јединице Српске војске која је 20. новембра 1918. ослободила Сплит. Текст на споменику подигнутом на гату Св. Петра у Сплиту: 1910. 26 VIII – OVDJE OMLADINA SPLITA VIDOVITA I OPLEMENJENA U PATNJAMA POZDRAVI PRVI PUT BUDUĆEG JUGOSLOVENSKOG KRALJA
