Љубиње је убого мјесташце како се само може замислити, али је, попут других херцеговачких градова, плански смјештено у подножје планинског земљишта, на средини уског а дугог карсног поља, чија се југоисточна половина, коју смо тек пропутовали, зове Крајпоље (у даљини се назире истоимено хришћанско село), а сјеверозападна Конацпоље. Већина становништва су Муслимани. У граду има 120 муслиманских кућа (са 987 становника) и само 12 хришћанских, са 92 становника. Муслиманске куће начињене су од оног истог сивог камена као и све куће у Херцеговини. У већој су мјери оштећене него куће у Требињу. Многе од њих зјапе празне. Опустјела је и древна кула, утврђени пункт некадашњих љубињских бегова.

Чудновато је како у Босни и Херцеговини опусти и поруши се све што припада Муслиманима. Пролазите кроз село и у њему запазите порушену п запуштену кућу. На питање чије је то власништво, сигурно ће вам одговорити да је у њој живио Муслиман. „Ко је држао овај хан, који сада стоји напуштен на путу?“ „Муслиман.“ „Зашто је порушена она масивна кула?“ „Ето, бег у њој сједио, па се обаталила.“ Која је то градска четврт у Стоцу, Мостару, Високом, Фојници, Д. Вакуфу, Травнику, Јајцу, Бањој Луци, Ливну, Новој Вароши, Фочи, Пљевљима, Пријепољу, другим ријечима, у којем год босанско-херцеговачком граду у који свратите — која је то градска четврт у којој има највише напуштених кућа, без крова, врата и прозора, кућа са којих је отпао малтер? „Турска махала“, одговарају вам. У оним градовима у којима живе сами, или готово сами; Муслимани, као, на примјер, у Требињу и Љубињу или у Гламочу, Рогатици, Вишеграду, Приједору и Сјеннци, с којима ће се читалац касније упознати, рушевина има свуда.

Напротив, тамо гдје живе хришћани, тамо рушевина не смије бити. У Љубињу се хришћани много угњетавају. Није им било дозвољено ни да нас виде. На богослужење иду у једно од оближњих села: у Градац или у Дубочицу. Љубињски мудир-векил није такав господин као требињски мудир. Он је, истина, спахија, али је спао на то да је од свога конака начинио свратиште за путнике. Тамо нас је и увео. Увјеравао нас је да не прима све путнике без разлике. Прима само своје пријатеље. Један од таквих пријатеља, његов тадањи станар, Муслиман сиједе браде, трговац из Мостара, сматрао је за потребно да нас посјети и причини нам задовољство својим питањима и разговором. Међутим, разговор са њим трајао је дуже времена на незадовољство уморних путника, жељних одмора. Па ипак смо на основу тога разговора упознали неколико карактеристичних облика муслиманских схватања.

Поменућу једно или два таква схватања. Наш саговорник нам је причао да је раније, као трговац, много путовао. „А зашто сада не путујете?“ „Сада путујемо овамо, на ближе туре, да погледамо читлук (имање), које смо овдје купили. Не упуштамо се на веће даљине. Остарјело се, а сем тога, имамо велику фамилију.“ (Муслимани стално употребљавају израз „фамилија“; као страна ријеч, она им изгледа понајмање индискретна. Врло често ријеч „фамилија“ означава код њих управо жену.) „Имате ли велику фамилију?“, упитах да бих продужио разговор. „Није мала. Три сина и, да опростите, двије кћери.“ „Да ли сте раније били у Сарајеву?“ „Били смо.“ (Муслимани, Херцеговци и Босанци, говоре о себи у множини: „Ми смо били“, док се другима обраћају са ,,ти“.) „Но, па какво је Сарајево?“ „Мјесто је лијепо, здраво и има добру воду.“ „Да ли сте били у Њемачкој?“ (На њемачком земљишту, тј. у Аустрији.) „Долазили смо и тамо, у Млетке.“ .„Какав је утисак оставила на вас Венеција?“ „Лош град, вода им је слаба.“ По томе одговору смо закључили да Муслимани оцјењују град као добар или рђав према томе да ли има укусну или лошу воду. Слично мишљење о неком граду чули смо од њих безброј пута. Немамо шта више да кажемо о Љубињу и љубињском градоначелнику. Али један догађај заслужује да се забиљежи. Изјутра, пред полазак у Столац, изашао сам да се прошетам по вароши, док је мој сапутник, уморан од пута, остао лежећи и очекивао да се послуга припреми за пут и оседла коње. Тада је у собу ушао наш домаћин, градоначелник и власник свратишта, и ступио у разговор са момком који је спремао пртљаг. Мој сапутник се претварао да спава како не би омео домаћина разговору, „Шта ти је то у рукама, џанум?“ упита градоначелник момка, који је баш тада замотавао некакву флашу. „Ово ти је одлична ствар мога бега, ево ти, пробај“, одговори послужитељ Ристо, који, као отресит Херцеговац православац, бијаше велики мајстор у збијању шала са Муслиманима. „Дај“, рече Пророков сљедбеник и, принијевши устима грлић, поче теглити и гутати, док не искапи трећину флаше. „О-о-о-х, добро, али жестоко, у твога бега љута ракија.“ Ова „љута ракија“ бијаше, у ствари, шпиритус који смо понијели да бисмо могли ускувати воду за чај. На основу овога случаја закључили смо да херцеговачки Муслимани на свој начин тумаче Мухамедову заповјед о томе да се не пије „лозин сок“. Међутим, касније смо се увјерили да се оваквог тумачења подједнако придржавају како Муслимани Словени тако исто и Турци Османлије.

НАПОМЕНА: Александар Гиљфердинг био је руски научник, политичар и путописац. Кратко вријеме вршио је дужност руског конзула у Босни и Херцеговини. Током 1857. године пропутовао је тадашњим турским провинцијама Босном и Херцеговином, и о томе оставио запис који је објављен 1859. године.

извор: srbiubih.com