• После Мајског преврата 1903. јачала је активност српске омладине у Аустро-Угарској. Нови дух у Србији, слом режима грофа Куена у Хрватској, тешка криза режима у Босни после смрти Калајеве, буран протестни покрет у Далмацији, устанак у Македонији и споразум о реформама турске управе  у Европи закључен у Мирцштету све је то будило нове наде.

Соколи у природи

Са  оснивањем Српског сокола у Сремским Карловцима 1904, почело је оснивање српских соколских друштава  у српским земљама под влашћу Аустро-Угарске.  (1)

Годину дана после оснивања Српског сокола у Сремским Карловцима основан је Српски соко у Инђији на Крстовдан 27. 9. 1905. Оснивачи су били : Прота Радослав Марковић; Никола Јанковић, управник школе; Марко Мићић, трговац; Драгутин Игл, после рата управник школе у Земуну; Милош Девић, ратар; Андрија Кадић, трговац; Влајко Савић, столар и др. После Првог светског рата прва тројица били су живи и спадали су у међу 10 најстаријих чланова Соколске жупе Београд. Први старешина био је национални радник  прота Радослав Марковић, а вођа Андрија Кадић. Било је 16 чланова вежбача. Друштво је  напредовало, упркос томе што су прилике биле неповољне, и располагало се са врло скромним средствима. Већ следеће године друштво је учествовало са 7 вежбача  на Видовдан код манастира Раванице. (2)

Народ који је био на ходочашћу у Раваници  могао се приликом слета  упознати са соколима и њиховим радом. На Другом слету у Раваници 1906. учествовало је око 250 сокола од којих је 170 вежбало просте вежбе. Учествовали су : Српски соко из Сремских Карловаца са старешином др. Лазом Поповићем и 41 чланом; Српски соко из Сремске Митровице са старешином Николом Поповићем и 28 чланова; Српски соко из Руме са старешином др. Миладиновићем и 31 чланом; Српски соко из Шида са подстарешином Ст. Пајићем и 25 чланова; Српски соко из Ирига са стерешином др. Симом Грчићем и 18 чланова; Српски соко из Вуковара са старешином др. Св. Новаком и 25 чланова; … . Друштва која нису вежбала просте вежбе била су : Српски соко из Загреба са старешином др. Стојановићем и  5 чланова; Српски соко из Земуна са вођом А. Пуљом и 10 чланова; Српски соко из Осијека са вођом Јосипом Соукупом и 3 члана; Српски соко из Винковаца са вођом Влад. Игњатовићем и 6 чланова; Српски соко из  Новог Сада са вођом др. Свињарцем и 10 чланова. Били је присутна депутација Српског гимнастичког клуба из Вршца од 3 лица са подпредседником Бранком Цијаком и делегација „Душана Силног” из Београда на челу са председником Тасом Поповићем и са повећим бројем чланова и функционера друштва. У Раваници сва друштва су у поворци кренула на један овећи плато иза манастира Раванице, где су вршили покус за просте вежбе. Након покуса окупили су се соколи у дворани гостионице на заједнички ручак. Изашавши из дворане соколи су формирали поворку која је кренула на вежбалиште у Раваници, где се окупило око 6.000 гледалаца. На челу поворке је било 5 застава, иза којих су ишли старешине друштава, за њима су ишла друштва у соколском друштвеном оделу, а за њима друштва у гимнастичком оделу.

Одржана је јавна вежба са простим вежбама, а онда је одржано такмичење у скоку у вис, у скоку у даљину, у скоку са мотком, у бацању диска, камена и копља, и трчању.  У бацању диска најбољи је био старешина др. Лаза Поповић. Бацане су гвоздене кугле тешке 5 килограма. Изведена је српска народна  игра бацање камена тешког 16 колограма. После такмичења развила се народна слава уз певање, свирање и играње. (3)

После избијања Анексионе кризе 1908, друштво је под притиском аустро-угарске власти обуставило рад до пролећа 1910. За старешину је изабран студент права Ђорђе Војновић, а за вођу Ђура Попин, после рата трговац у Славонском Броду. Почео је рад на просвети оснивањем соколске књижнице. Уз помоћ Бошка Машића, вође соколског друштва у Старој Пазови, приређена је јавна вежба уз сарадњу друштва  из  Старе Пазове. (4) Српски соко у Старој Пазови учествовао је 1907. на две заједничке вежбе, у Војки и Голубинцима, са соколима из Војке, Инђије, Голубинаца, Чортановаца и Сремских Карловаца. (5)

Због Балканског рата 1912. рад друштва био је обустављен. Наставио се 1913. па је поново обустављен почетком Првог светског рата 1914. Друштво је у пролеће 1919. обновило рад. Поседник Ђорђе Војновић био је старешина обновљеног друштва, а кројач Богдан Азарић вођа. Друштву је уступљена за рад гимнастичка сала бивше мађарске школе. Отворена је поново читаоница, основана књижница, приређена јавна вежба. Рад у друшту је слабио до 1930. После слета у Београду 1930. оживео је соколски рад у Инђији. Особље из државне жељезничке ложионице, на челу са шефом ложионице Љубомиром Исаковићем наставило је рад друштва. Приступили је и национално свесно грађанство. Крајем 1930. за старешину дошао је поново Ђорђе Војновић. (6) Друштво у Инђији било је у саставу  Соколске жупе Београд. (7)

Соколско друштво у Инђији свечано је прославило Дан Уједињења  1930.  и 25 годишњицу свога опстанка. Изјутра кренули су соколи у поворци заједно са представницима месних власти и културних и хуманих установа на благодарење у обе цркве. После благодарења соколи су са заставом и предвођени својим старешинама, праћени великим бројем грађана, отишли у градски парк, где су положили венац на споменик краља Петра I Ослободиоца. Старешина Ђорђе Војновић одржао је говор у коме је истакао, да соколи полажући венац, јесењега цвећа, одају пијетет своме Великом Краљу. Одају пиетет и свима борцима палим за слободу и грађанима Инђије, палим у рату. Сви присутни клицали су : “Слава Му! Слава Им”. Пред пуном салом сокола и гостију у соколани отворио је старешина свечану седницу. Соколско оркестар свирао је државну химну. Просветар Михајло Прица говорио је о значају 1. децембра. После њега старешина  Ђорђе Војновић изложио је историју соколства у Инђији. На завршетку говора старешина је позвао присутне да одају почаст умрлим члановима сокола. Сви су устали и клицали “Слава!”. Друштвени збор отпевао је “Соколску”. Подстарешина Радомир Луковић говорио је о многобројним жртвама палим за слободу и уједињење и о задатку сокола у васпитању омладине у националном и витешком духу. Соколски оркестар одсвирао је соколски марш и тиме је била завршена свечана седница. Увече одржана је у соколани свечана академија. Друштвени певачки збор, под управом Ернеста Новака, певао је песме “Соколску химну” од Бајића и “Са севера ветар душе” од Лиховецког. Певачи и диригент били су награђени бурним аплаузом. Женски нараштај извео је “Полкин плес”, а “Петицу” чланови. Сала је била препуна, дошли су и Немци који су пратили програм са великим интересовањем. На игранци је свирао соколски оркестар, под руководством Ђуре Полтуре. (8)

Соколско друштво у Инђији приредило је 15. марта 1931 свечану академију.  На академији су 35 сокола и соколица проглашени за чланове и подељене су им соколске значке и легитимације. Уз звуке соколског марша, приступили су на подиум вежбачке групе деце, нараштаја, чланова и чланица вежбача. На подиуму су се сврстали у круг. У средини су били старешина Војновић и секретар Радишић.  Старешина је поздравио соколе слављенике. Нагласио је да је значка само спољашње обележје соколства, а да носиоце те значке треба да красе и унутрашње особине, племенитост душе, доброти срца, чистоти мисли, љубави према отаџбини и дисциплини у друштву, чине појединца правим соколом. Соколи су појединачно прилазили старешини. Он им је предавао значке и легитимације и честитао. После предаје значки и легитимација изведен је остали део програма. Изведене су : просте вежбе, вежбе дугим моткама, са заставицама и обручима, вежбе са луткама, са палицама и две  деветке.  Заслуга за успех академије  припадала је начелнику Черњавском, начелници Нади Петровић, предњацима Милени Јовановићевој и Амштату. После програма била је игранка. (9) У Управи друштва 1934. били су :  Старешина  Ђорђе Војновић, заменик Живојин Митић, тајник Сава Стевановић, просветар Петар Лозјанин, начелник Владимир Горановић, заменик Иван Ајбек, начелница Нада Петровић, заменик Стефанија Горановић, … . Чланови управе били су : Аница Војновић, Дане Дракулић, Милан Петровић, др. Крста Габровачки, Драгутин Михаљевић, Ђорђе Поповић, Петар Доминик,  Богдан Азарић,  Крста Ковачевић, Богољуб Стојић. Заменици су били : Градимир Мушицки, Миле Грковић, Матија Девић, Вера Поповић и Анка Мишић. Ревизори су били : Игњат Најхаусер, Доброслав Тодоровић и Марко Вранић. Заменици су били : Мирко Рушевљан, Драгић Матић и Павле Паневић. У Суду части били су : Живојин Митић,  Милан Петровић, Петар Лозјанин, Нада Петровић и Аница Војновић. Заменици су били : Дане Дракулић,  Игњат Најхаусер и  Богдан Азарић. (10)

Соколи Инђије походили су Опленац 2 августа 1935. Пред Соколским домом „Карађорђе” Соколског друштва Варош Топола, формирана је соколска поворка, на челу са својом заставом, која је пошла на Опленац. Старешина Војновић и заменик старешине Петровић носили су венац од ловоровог лишћа. На Опленцу соколи су ушли задужбинску цркву пуну народа, који је дошао да се поклони гробу краља Александра. Свештеник је одржао помен за упокојење душе, па су Војновић и Петровић положили на гроб венац захвалности. Војновић је одржао пригодан говор. Парох се захвалио Војновићу на лепом говору и соколима који нису жалили труда да дођу и да се поклоне гробу краља. После су соколи разгледали храм, и безбројне венце краљу Александру.(11)

Соколско друштво  Инђија је сваке године одржавало јавну вежбу, учествовало са својим вежбачима на слетовима, као и на јавним вежбама у околним местима. У Инђији је 1932. одржан окружни слет. На слету је друштво осветило своју друштвену заставу, дар трговца Марка Мићића. Соколско друштво Инђија прославило је своју 30-годишњицу 1935. Друштво је маја 1937. осветило нараштајску заставу, коју је даровао инж. Влада Савчић из Београда. Припреме за изградњу дома и прикупљање средстава почеле су 1934. Основан је фонд за градњу дома. Соколско друштво  Инђија приступило је у јесен 1936. градњи соколског дома “Краљ Александар Ујединитељ”. Велику материјалну и моралну помоћ пружило је друштву техничко предузеће “Лабор” инжињера Владе М. Савчића и Александра Ацовића из Београда, које је у то време градило међународни пут. План за градњу дома израдио архитекта Ђорђе Табаковић из Новог Сада, а земљиште је поклонила општина Инђија. Председник Народне скупштине Стеван Ћирић даровао је 4.000 динара.(12)  Соколи у Инђији осветили су темељ соколане 27 септембра 1936. Чин освећења обавио је парох Радослав Марковић, у присуству делегата жупе Београд Мире Стојановића и др. Бранка Чипчића, чланова свих категорија соколског друштва и већег броја грађана. После освећења певан је „Соколски поздрав”. Старешина  Ђорђе Војновић говорио је о потреби и задацима соколане. Дом је био посвећен успомени краља Александра. Жупски делегат М. Стојановић истакао је величину подухвата управе друштва због подизања дома. Просветар Лозјанин говорио је о потреби градње дома који се могао уредити према потребама, да најбоље одговара својој сврси. За градњу дома приложили су поседник Ђорђе Војновић, директор млина Едо Бек и индустријалци Кнебл и Дитрих по 10.000 динара. Добротворна задруга Српкиња у Инђији приложила је за градњу дома 5.000 динара. Прота Радослав Марковић, бивши жупник Павле Влаховић, трговац Тимотије Кларић, индустријалац Антон Асталош, … подружница друштва Фрушка Гора, Председништво Народне скупштине и архитекта Ђорђе Табаковић по 2.000 динара. Учитељ Петар Лозјанин, општински благајник Драгутин Михаљевић, штампар Сава Јанковић, учитељ Ђорђе Поповић, учитељ Игњо Најхаусер, трговац Марко Вранић, општински бележник Данило Дракулић, фарбар Матија Девић, апотекар Милан Грожај, трговац Иван Барт, чиновник Драгић Матић, столар Лазар Татић, бријач Богољуб Стојић, лекар др. Крста Грабовачки, кројач Богдан Азарић, општински чиновник Ђура Имхоф, зубар Матија Банић, трговац Саламон Пискер, приватни чиновник Јакоб Кнебл, земљорадник Веља Живковић, земљорадник Јован Н. Божић, земљорадник Јован Д. Божић сви из Инђије по 1.000 динара. Управитељ школе у пензији Никола Јовановић и поседник Балтазар Шнајдер по 500 динара. Прилико освећења нараштајске заставе друштво је примило 13.000 динара. После читања листе приложника за градњу дома Петар Лозјанин се захвалио приложницима. Свечаност је завршена песмом “Ој Словени”. (13)

Соколско друштво Инђија имало је 31.12.1936. 102 члана, 42  нараштаја, 111 деце, све заједно 255.  То је било 11  припадника сокола више него 31.12. 1935.(14)

Соколско друштво Инђија имало је 31.12.193 8. 104 члана, 21 нараштаја, 96 деце, све заједно 221. То је био 31 припадник сокола више него 31.12.1937.

На Видовдан 1939. одржан је Сабор сокола у Раваници у Срему. Присуствовала су друштва : Београд-Матица, Београд VIII, Београд X, Стара Пазова, Рума, Инђија, Врдник, Сремска Митровица и Панчево. Соколи су у поворци дошли пред манастир, где су присуствовали помену. Због кише од похода на Змајевац (место зборовања) одустало се. Сабор је отворио Петар Лозјанин. М. Мајсторовић одржао је предавање „Видовданска Мисао”. У име сеоског соколства поздравио је Сабор Ђорђе Јовановић, члан Соколске чете Лешница, који је донео сабљу очувану у Подрињу, а донету са Косова поља после Косовске битке. О чувању народне песме кроз гусле, говорио је а затим рецитовао и уз гусле певао гуслар Соколске Петрове петолетнице Перко Мркајић. (15)

Иницијативом жупског одбора СПП одржан је од 17 до 26 октобра 1939. у Инђији соколски самаритански течај. Предавао је др. Петар Илић. Предавања у соколани су посећивали многобројни учесници, оба пола и различитих година старости. По завршетку течаја одржан је испит и пригодна свечаност, којој је присуствовао у име жупе Београд ђенерал Стаја Стајић (16). Соколско друштво у Инђији деловало је до Априлског рата 1941. Соколи су сарађивали са  Добротворном Задругом Српкиња у Инђији. (17) После Априлског рата 1941. соколска друштва била су забрањена.

Соколско друштво Инђија обновило је свој рад као део Савеза Соко Србије. Старешина је Душан Пешут.

Саша Недељковић
 члан Научног друштва за здравствену историју Србије

Напомене :

1. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр.136-139; Б.Ј., „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;

2. Петар Лозјанин, „Соколско друштво Инђија” , „Око Соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 132;

3. Ј. Хануш, „ слет српског соколства у Раваници”, „Сокол”, Загреб, 15.коловоза 1906, бр. 8, стр. 121, 122, 123;

4. Петар Лозјанин, „Соколско друштво Инђија” , „Око Соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 132;

5. М.Г.С. „Соколско друштво Стара Пазова”, „Око Соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 135; Др.В., „20 годишњица старопазовачког соколског друштва”, „Соколски Гласник”, у Љубљани, 30. септембар 1927, бр.18.-19, стр. 312; Павле Врачарић, „Соколско друштво Стара Пазова прославило јубилеј 100 година од оснивања”, „Око Соколово”, Београд, август 2007, бр. 29-30, стр. 8;

6. Петар Лозјанин, „Соколско друштво Инђија” , „Око Соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 132;

7. Павле Врачарић, професор педагогије и психологије, „Соколске жупе, друштва и сеоске чете”, „Око Соколово”, Београд, децембар 2013, бр. 47-48, стр. 21;

8. „Соколско друштво Инђија”, „Соколски Гласник”,  Љубљана, 1. јануар 1931, бр. 1, стр. 5;

9. „Соколско друштво Инђија” , „Соколски Гласник”, Љубљана, 30. априла 1931, бр. 18, стр. 3;

10. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр. X;

11. П.Л. „Поход Сокола на Опленац”, „Соколски гласник“, Љубљана, 6 септембра 1935, бр. 33, стр. 3;

12. Петар Лозјанин, „Соколско друштво Инђија” , „Око Соколово”, Београд, 19, 21, 22 јуна 1937, бр. 7, стр. 132;

13. П.Л, „Освећење темеља Соколског дома у Инђији”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 16 октобра 1936, бр. 41, стр. 3;

14. „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XVII редовну годишњу скупштину 18 априла 1937 год.”, стр. 27, „Око соколово”, Београд, 10 априла 1937, бр. 5;

15. „Соколи у Раваници (Врдник)”, Вести, „Око Соколово”, Београд, 9 октобар 1939, бр. 7 и 8;

16. „Соколски самарићански течај у Инђији“, „Соколски живот“, „Око соколово“, Београд 4.фебруара 1940, бр.2;

17. „Извештаји о раду Главног одбора Кола Српских Сестара у Београду, његових одбора у земљи и сродних друштава за просту 1939/1940 пословну годину”, Београд 1941, стр.86, 87, „Вардар XXX календар Кола Српских Сестара за просту 1941 годину”, Београд 1940;